Izvor: Standard, Advance

Analizirajući geopolitičku dimenziju sirijskog sukoba, poznati američki istraživač i novinar Vilijem Engdal postavio je pitanje šta vezuje Izrael, Tursku i Katar, s jedne strane, protiv Asadove Sirije, Irana, Kine i Rusije, s druge?

Jedan od odgovora je – energetska geopolitika. Engdal, čije analize uvek prožima energetska dimenzija problema, smatra da je nužno u svim geopolitičkim procenama u obzir uzeti energetska pitanja – od proizvodnje, kontrole, isporuke, pa sve do cene energenata.

Prvo što Engdal ističe jeste važnost prirodnog gasa kao energenta 21. veka. Činjenica da je prirodni gas u odnosu na ostala fosilna goriva najčistiji izvor energije, on u Evropi, posebno u Nemačkoj, u procesu proizvodnje struje počinje da zamenjuje nuklearnu energiju i termoelektrane na ugalj. Gasne termoelektrane manje zagađuju okolinu od onih na ugalj, dok se smatraju bezbednijim od nuklearnih, posebno nakon katastrofe u Fukušimi, posle koje je zavladao talas protesta protiv nuklearne energije. Kako je ekonomska cena korišćenja gasa mnogo niža nego korišćenje vetra ili drugih alternativnih oblika energije, gas ubrzo postaje sve traženiji u Evropskoj Uniji, najvećem svetskom gasnom tržištu u nastajanju.

Otkrića velikih gasnih polja u Izraelu, Kataru i Siriji u kombinaciji s pojavom Evropske Unije kao potencijalno najvećeg svetskog potrošača prirodnog gasa stvaraju dodatno stanje napetosti u regionu, što rezultuje sadašnjom sirijskom krizom.

IZRAEL IZMEĐU DVE STRANE

Sirijska vlada prednost daje odnosima sa Iranom i Rusijom, i s njima teži saradnji na novootkrivenim gasnim poljima. Dalje jačanje odnosa između ovih država ne odgovara strateškim interesima Vašingtona i njegovim regionalnim saveznicima. Katar, koji raspolaže ogromnim novčanim sredstvima, aktivno učestvuje u finansiranju sirijskih pobunjenika, preko kojih želi da stekne pristup razvoju i eksploataciji sirijskih gasnih polja. Izrael je, međutim, već započeo projekte razvoja na gasnim poljima Tamar i Levijatan, pa im iz te perspektive odgovara trenutna situacija u Siriji, koja u budućnosti onemogućuje razvoj konkurentskih gasnih polja.

Dalje jačanje iranskog uticaja u Siriji, kao i jačanje same Sirije, nikako ne odgovara Izraelu, ali Izraelu ne odgovara niti suprotni scenario, prema kome bi pobedili pobunjenici, jer bi to ojačalo Muslimansku braću, koji bi onda imali razgranatu mrežu uticaja od Egipta do Jordana, Turske, Katara i Sirije. Izraelu odgovara status quo, a to je haos. Zato je za očekivati da će Izrael podržavati obe strane u sukobu, samo da bi produžio sukob. Engdal čak razmatra da bi se Izrael u budućnosti mogao svrstati uz tzv. rusko-sirijsko-iračko-iranski gasni konzorcijum ako bi se osetio previše ugroženim od mreže koju šire Muslimanska braća.

Ali, da situacija bude složenija, novootkrivena gasna polja u Izraelu i Siriji nisu glavni uzrok svih tih događanja. Glavni uzrok su ipak gasne transportne rute, tj. pre svega projekat gasovoda Iran-Irak-Sirija.

U julu 2011. godine, dok je operacija destabilizacije Asada bila u punom jeku, vlade Sirije, Irana i Iraka potpisale su istorijski sporazum o izgradnji spomenutog gasovoda. Predviđeno je da će on koštati 10 milijardi dolara i da će biti potrebno tri godine za njegovu izgradnju. On će se protezati od gasnog polja Južni Pars u Persijskom zalivu do Damaska u Siriji, a produžetak na Mediteran – odakle bi se iranski i sirijski gas transportovao prema Evropi – izlazio bi u sirijskoj luci Tartus, gde se nalazi ruska pomorska baza, a spominje se i Libanon.

PROTIV ŠIITSKOG GASOVODA

Ovaj gasovod, već sad nazvan „šiitski“ – jer vodi od šiitskog Irana, preko većinski šiitskog Iraka, do Asadove Sirije, u kojoj šiiti drže ključne poluge vlasti – znatno bi povezao i ojačao ovaj blok, kao što bi i drastično povećao njegov uticaj na Evropu. Katar se svrstao protiv ovog projekta, i aktivno teži da ga spreči, kao i sve ostale države s jakim uticajem Muslimanske braće. Značajna je i sama pozicija Južnog Parsa, najvećeg gasnog polja na svetu, koje se nalazi u središtu Persijskog zaliva, tako da je podeljeno između Katara i Irana. Katar bi, u slučaju pridruživanja gasovodu, dobio mogućnost da svoj gas izvozi kopnenim putem, što im trenutno onemogućava Saudijska Arabija, koja je odbila zahteve Katara da se izgradi gasovod kojim bi katarski plin išao preko saudijske teritorije prema Mediteranu. Katar trenutno sav svoj gas izvozi preko LNG tankera, dakle pomorskim putem, a svetsko LNG tržište nalazi se u stanju zasićenosti, tako da Katar ne može da poveća izvoz svog gasa, oslanjajući se jedino na upotrebu te tehnologije.

Uprkos svemu, zbog pritisaka Muslimanske braće i SAD, Katar je, umesto saradnje sa Iranom, izabrao konfrontaciju a Sirija je trenutno njihovo glavno poprište. To ne čudi ako znamo da se u Kataru (Doha) nalazi američka centralna vojna komanda za Bliski Istok.

Turska u toj situaciji teži da se nametne kao glavno energetsko čvorište, kroz koje bi prolazili naftovodi i gasovodi prema Evropi. To se ne odnosi samo na naftu i gas iz Persijskog zaliva već i na energente iz Kaspijske regije, pa i iz Rusije. Svaki cevovod koji zaobilazi Tursku za nju je neprijateljski, i to se pokazuje na primeru destabilizacije Sirije, gde Turska uz Katar igra odlučujući ulogu. Turska i Katar imaju u planu gasovod Katar-Irak-Turska-Evropa, ali ovaj projekat znatno zaostaje za gasovodom Iran-Irak-Sirija, i za njegovu realizaciju nisu potpisani nikakvi ugovori.

Rusija ima svoj ekonomski interes u saradnji na razvoju sirijskih gasnih polja, kao što je već pomenuto. Što se gasovoda Iran-Irak-Sirija tiče, postavlja se pitanje njegove konkurentnosti ruskom gasovodu Južni tok. Ali sam gasovod Iran-Irak-Sirija direktan je konkurent gasovodu Nabuko, čiju izgradnju toliko guraju SAD.

Šiitski gasovod dodatno bi zakomplikovao ionako neizvesnu sudbinu Nabuka, što bi poremetilo američke i turske planove u Kaspijskom regionu (Azerbejdžan, Turkmenistan) i Bliskom Istoku (Irak). Vrlo je moguće da Rusi na gasovod Iran-Irak-Sirija gledaju kao na alternativu Nabuku i da će i dalje podržavati Siriju i Iran kako bi sprečili planove SAD, koje, zajedno sa svojim regionalnim saveznicima, aktivno rade protiv ruskih interesa.

Ovu ionako složenu temu dodatno komplikuje pitanje budućih naftnih ruta kao i ponovno otvaranje starih, kao što je, na primer, naftovod Kirkuk-Banijas, koji je iračku naftu transportovao do sirijskog grada Banijas u oblasti Tartus. Taj naftovod je van funkcije još od američkog napada na Irak 2003. godine.

Za očekivati je da će pitanje novih gasnih i naftnih ruta izazivati dalju napetost u regionu. Pitanje snabdevanja energijom ključno je pitanje stabilnosti neke države, u ovom slučaju pitanje snabdevanja Evrope predstavlja poprište raznih strana koje se bore za profit, veći uticaj ili dominaciju.

_________

Napomene:
globalresearch.ca/syria-turkey-israel-and-the-greater-middle-east-energy-war/5307902
csmonitor.com/Environment/Energy-Voices/2012/0919/Qatar-rich-and-dangerous-eyes-Syria/%28page%29/2
atimes.com/atimes/Middle_East/NI28Ak03.html
pipelineandgasjournal.com/russia-and-iraq-plan-pipeline-projects
todayszaman.com/columnist-233395-qatar-iraq-turkey-europe-natural-gas-pipeline-from-dreams-to-reality.html