Izvor: Fond strateške kulture

Roman „Tihi Amerikanac“ engleskog pisca Grema Grina ugledao je svetlost dana 1955. godine. Knjiga govori o tome kako su SAD vodile borbu sa „zemljama u razvoju“ i sa „crvenom opasnošću“. Amerikanci koji su poslati u Vijetnam, rastrzan unutrašnjopolitičkim sukobima, duboko su uvereni da oni predstavljaju jednu mnogo savršeniju civilizaciju i da imaju Bogom dano pravo da druge „nateraju u sreću“ i najprljavijim mogućim sredstvima. Oni veruju u nekakvu „treću silu“, koja još ne postoji kod nerazvijenih naroda, ali koja mora da se pojavi. Ta „treća sila“ programirana da spasi Vijetnam a ujedno da uspostavi i gospodarenje SAD u zemlji, prema mišljenju heroja romana i onih koji ga upućuju, treba da bude nacionalna demokratija. Drugi protagonista upozorava glavnog junaka: „Ta vaša treća sila, to su sve književne izmišljotine i ništa više. General Ce je samo kasapin sa dve-tri hiljade vojnika, i tu nema nikakve treće demokratije“. Ali heroj se ne može razuveriti. On organizuje eksploziju na trgu u kojoj ginu potpuno nevini žena i dete, a njega koji stoji na trgu ispunjenom trupama opterećuju ništavne stvari:

„Pogledavši na okvašeni deo svojih cipela, snuždenim glasom je upitao:

‘Šta je ovo?’

‘Krv’, rekao sam ja, ‘kao da je nikad nisi video?’

‘Treba je odmah očistiti, ne može se tako ići kod poslanika’, rekao je on…“

Zbog svoje prodorne istine, roman je doživeo senzacionalnu reakciju u svetu. Ekranizovan je uz učešće najboljih glumaca i do danas je sačuvao popularnost.

U momentu pisanja romana Amerikanci nisu imali tako moćnu organizaciju poput USAID i uglavnom su delovali pod okriljem ambasada. Ali potrebe za demokratskim prekrajanjem sveta učinile su svoje i administracija SAD je 1961. godine osnovala „boravište dobra“ – Agenciju za međunarodni razvoj (USAID), koja je postala glavni protagonista širenja „treće sile“ po čitavom svetu. Svaki zdravomisleći čovek koji pokuša da razabere šta je to USAID i da pojasni pravni status te organizacije zapašće u ćorsokak.

Evo šta ona predstavlja na svom oficijelnom sajtu.

„Agencija SAD za međunarodni razvoj. Nezavisna agencija Federalne vlasti SAD. Odgovorna je za civilnu pomoć SAD drugim zemljama. Administratora Agencije i njegovog zamenika imenuje predsednik uz saglasnost Senata i deluje u koordinaciji sa državnim sekretarom SAD. Osnovni pravci rada Agencije uključuju podršku trgovini, poljoprivredi, ekonomskom rastu, zdravstvenoj zaštiti, hitnoj humanitarnoj pomoći, pomoći u sprečavanju sukoba i podršku demokratiji u više od 100 zemalja sveta“.

Predsednik Džon Kenedi je u novembru 1961. godine potpisao akt o osnivanju USAID. Prvi put je jedna državna institucija SAD u potpunosti usredsređena na pomoć u ekonomskom i socijalnom razvoju drugih zemalja, objedinivši u sebi funkcije nekoliko ranije postojećih organizacija. Za finansiranje programa te organizacije, svake godine se izdvaja oko jedan odsto federalnog budžeta SAD. USAID ima svoje predstavnike u većini zemalja sveta. Stvaranje Agencije je bio rezultat rada na unapređenju različitih programa američke spoljne pomoći, čija je osnova bio Maršalov plan po kome su SAD pružale pomoć posleratnoj Evropi i koji je u avgustu 1951. godine prestao sa radom.

Postavlja se pitanje da li je prirodno postojanje „nezavisne agencije“ koju država izdržava? Pitanje nije nimalo jednostavno, pogotovo ako se uzme u obzir da je jedan odsto kompletnog državnog budžeta SAD za 2011. godinu iznosio 151 milijardu dolara. Toliko su dobili „tihi Amerikanci“ za rešavanje svojih specifičnih problema.

Sudeći prema izdvojenim sumama, moglo bi se pretpostaviti da oni vode nekakvu titansku rabotu koja bi svima morala biti očigledna.

Kakvi su to silni poslovi i da li USAID pruža mnogo pomoći za „više od stotinu naroda širom sveta“?

Ali, ukoliko smo počeli sa Vijetnamom, mogli bismo sa njim i nastaviti.

Dobivši status saradnika USAID 1961. godine, „tihi Amerikanci“ su nastavili sa ubeđivanjem Vijetnamaca koliko je strašan „crveni Vijetnam“ i da je rat protiv njega koristan i neophodan. On će zaustaviti širenje komunizma i tada će sve nerazvijene zemlje doživeti procvat.

U borbi za sreću Vijetnamaca SAD su po toj zemlji raspršile milione litara otrovnog defolijanta, da bi uništili džungle u kojima su se skrivali partizani. Taj defolijant zovu „Agent Orange“. On sadrži dioksin – jedan od najopasnijih kancerogena. I danas su u nekim oblastima Vijetnama ostale koncetracije te materije štetne po zdravlje.

Prema zvaničnim podacima Vijetnama, nekoliko miliona Vijetnamaca je nastradalo od „Agent Orange“. Među njima i 150 hiljada dece, koja su se rodila sa teškim urođenim oštećenjima. Danas su po celoj teritoriji te zemlje razbacane majstorske radionice u kojima se ručno prave proteze za male stradalnike. Pojava rođenih invalida produžava se i u trećem kolenu Vijetnamaca, što zahteva veliki i dobro finansiran program borbe sa tom nevoljom.

Ko bi ako ne USAID mogao da predvodi takav program, pogotovo što je autor problema očigledan celom svetu? I Agencija nije ostala po strani. Nedavno je predstavnik USAID Frenk Donovan saopštio radiju Australija da će Agencija uložiti sve napore za rešavanje tog problema. Ona će pomoći u čišćenju lokaliteta od kontaminiracije i širokogrudo će za taj posao izdvojiti čak 41 milion dolara. On nije ni pisnuo o borbi protiv urođenog invaliditeta ili bar izgradnji savremenih fabrika proteza u Vijetnamu.

Ne zaprepašćuju nas razmere američke velikodušnosti, one su poznate. Ovde se postavlja pitanje – a gde ide ostatak novca?

Da nije na podršku „pasionarisima“, „arapskom proleću“, uspostavljanju Pax Americana u muslimanskom svetu uz pomoć noža i omče?

Zašto da ne, još nismo zaboravili temeljna ovlašćenja organizacije: „podrška demokratiji u više od sto zemalja sveta“.

Pokušajte se usprotiviti kako USAID ne smatra demokratama te ubice duša. Gde god da pogledate naići ćete na dirljivo jedinstvo između USAID i lokalnih opozicionara u zemljama Severne Afrike i Bliskog Istoka. A šta je tu čudno? Prvi potpadaju pod cuclu USAID, koja, poput debele krmače, može odjednom da ishrani celo krdo mladih svinja, a oni će, sa svoje strane uzvratiti kad ojačaju, i oploditi u njenom interesu zemlju u kojoj borave, svojim izmetom. Tada postaje jasno zbog čega je toj organizaciji potrebno tako mnogo novca.

„No, no“, oglasiće se skeptik iz ruskog liberalnog kruga, „to je već previše. Vi ćete uskoro početi lepiti etikete. Neprekidno vas proganjaju mahinacije Amerikanaca“.

Šta ovde odgovoriti? Ništa, nego navesti drugi primer. Posle rata u Jugoslaviji 1999. godine, ta zemlja je bukvalno „zaražena“ kancelarijama USAID. Danas ih u Srbiji ima više od 1.600 na 7,5 miliona stanovnika. U svakom malom gradiću, u svakom selu, imaju svoje „misionare“ koji na najrazličitije moguće načine nameću Srbima kako su oni posle bombardovanja zadobili sreću u vidu „slobode i demokratije“ i kako je jedini njihov put zapadni put.

I ne možemo reći da je ta delatnost neuspešna. U Srbiji je uvek bilo prozapadnog raspoloženja jer je ona evropska država. No sada se ta raspoloženja zalaganjem „tihih Amerikanaca“ preobraćaju u antisrpska raspoloženja. Zar to nije uspeh kada nekakva srpska elita izražava spremnost da se pomiri sa nezavisnošću Kosova i Metohije zarad stupanja u EU i NATO, čime se postavlja kamen temeljac za uništenje Srbije kao jedinstvene nacionalne države, jedne od istorijskih tvrđava pravoslavne civilizacije? To je veliki uspeh. Druga je stvar što se prirodnost prirode ne može obmanuti. Insekti ostaju insekti i srpski narod će ih se kad-tad morati rešiti. Ali ovo je samo seme u polju. U međuvremenu je USAID uložio ogromna sredstva na zombiranje srpskog stanovništva. Drugačije ne može jer će se u suprotnom „zaturiti“ čitav balkanski projekat NATO.

Ali da li ta zemlja dobija od USAID realnu humanitarnu i ekonomsku pomoć?

Pa naravno da dobija. Stiže u Prištinu. Kosovo sada opstaje zahvaljujući zapadnim donacijama. Iako postoje različite cifre. Zvanično, ne dolazi tako mnogo novca, oko 150 miliona evra. A nezvanično – kako znati.

Doduše, Kosovo se mic po mic diže na noge i popunjava svoj budžet zahvaljujući trgovini narkoticima. Prema nekim podacima, sada u pokrajinu stiže više od milijarde evra od narkotičkog obrta. Tako da njegova budućnost ne izaziva sumnju, kao i optimizam.

Na Dalekom Istoku i na Balkanu sa USAID je sve u redu. Ali iz Rusije stižu tužni glasi: protagonistima slobode i demokratije otkazuje se gostoprimstvo. Od 1. oktobra ove godine, zabranjuje se rad USAID u Rusiji. To je zvanično izvestilo rusko Ministarstvo inostranih poslova.

„Karakter rada predstavnika Agencije u našoj zemlji često je bio daleko od proklamovanih ciljeva na saradnji u razvijanju dvostrane humanitarne saradnje. Reč je o pokušajima da se preko dodele sredstava utiče na političke procese, uključujući i izbore različitog nivoa kao i na institucije građanskog društva. Ozbiljne nedoumice izaziva rad USAID u ruskim regionima, pogotovo na Severnom Kavkazu, o čemu smo ne jednom upozoravali naše američke kolege. Treba uzeti u obzir i tu okolnost da Rusija sada ulazi u red ‘novih donatora’ i odbija da prihvati status onoga koji dobija pomoć za razvoj u svim međunarodnim organizacijama. Rusko građansko društvo je potpuno sazrelo i ne traži nikakvo ‘spoljno rukovođenje’“, kaže se u izjavi ruskog Ministarstva spoljnih poslova.

Rusija je odustala od statusa nerazvijene nacije i to se „tihim Amerikancima“ nije dopalo. Još manje se to svidelo stanovnicima ruske „Lisje gore“, koji su se toliko nadali američkoj pomoći u „destaljinizaciji ruske svesti“. Prestarela Ljudmila Aleksejeva (na slici) je već drhtavom rukom sipala otrov u lonac sa napicima i iz njega su već pokuljali kolutovi crnog dima i prokletstvo na račun Kremlja. Nema sumnje da će joj se pridružiti Valerija Novgorodskaja i da će zajedno naricati refren sa manjim horom liberaloida.

Iz raznih izjava američkih zvaničnika na tu temu mi smo saznali da je u Ruskoj Federaciji USAID radio od 1992 do 2012. godine. Osnovni pravci delatnosti USAID bili su razvoj ekonomije i demokratije, zdravstvena zaštita, saradnja na sprečavanju konflikata i dostavljanja hitne humanitarne pomoći. Agencija je sarađivala kako sa organima državne vlasti, tako i sa grupom nevladinih organizacija: Moskovskom Helsinškom grupom, Gajdarovim institutom, asocijacijom Glas, udruženjem Memorijal i drugima. Za dvadeset godina rada u Rusiji ukupna suma svih projekata Agencije iznosila je oko 2,7 milijardi dolara.

Da pojasnimo, saopštavali su kako je USAID realizovao programe u oblasti borbe sa AIDS i narkotičkom zavisnošću. Sad nam je jasno zašto nam je u vezi sa ta dva problema stanje tako dobro. USAID je između ostalih, pružio podršku i asocijaciji Glas, koja je vršila kontrolu na izborima, kao i pravobranilačkoj organizaciji Memorijal. U principu, pomagali su nedoraslom narodu da se oslobodi okova totalitarizma i da stupi u red civilizovanih naroda.

Vidimo da je upravo tamo i otišao tako „strašan novac“.

Veliki ruski književnik Aleksandar Krupin je jednom uporedio Rusiju sa konjem, koga prilikom prelaska na drugu stranu nagriza slepilo. Zašto baš to poređenje pada na pamet kada čitaš o delima „tihih Amerikanaca“ u našoj zemlji?

Kao što je primetila predstavnik Stejt Departmenta Viktorija Nuland: „Sad se ponose onim što je USAID uradio u Rusiji u poslednjih 20 godina. Svi poslovi organizacije biće odgovorno završeni ili predati drugim organizacijama. Premda fizičko prisustvo USAID u Rusiji doživljava svoj kraj, mi smo kao i ranije opredeljeni za podršku demokratiji, ljudskim pravima i razvoju životno sposobnog građanskog društva u Rusiji i sa nestrpljenjem čekamo nastavak saradnje sa ruskim NVO“, kaže se u izjavi.

„KROV“ ZA CIA Generalno, kada slušate izjave visokih američkih zvaničnika u visokim vladinim kancelarijama, bilo da se radi o SB UN ili nečem drugom, čini vam se da ili oni ceo svet smatraju idiotima ili je njima samima potrebna proteza za glavu. Likovanje Hilari Klinton prilikom gledanja krvavog masakra nad Muamerom Gadafijem, predstavlja najbolju potvrdu te dijagnoze.

USAID po definiciji ne može doneti ništa dobro i progresivno čovečanstvu zato što je od svog nastanka razrađena kao projekat tajne službe i namenjena je isključivo za realizaciju američkih interesa u inostranstvu. USAID nije samo najveći „krov“ za CIA. To je pride i organ predviđen za vođenje najvažnijeg i najodgovornijeg rata današnjice – rata protiv svesti naroda. Taj rat se vodi svim sredstvima, počevši od pesmice „I want to be Americano“, a završno sa pucnjavom snajperista i terorističko-demokratskim prevratima.

„Tihi Amerikanci“ ne kuju nikakvu realnu slobodu „nerazvijenom“ svetu. Oni stvaraju potrošačkog čoveka, koji je u stanju da danima sedi ispred televizora ili monitora i guta žvaku prošaranu reklamom za pampers i sredstvo protiv peruti, reklamu za ispravan način života u kome je sve na prodaju – roba, čast, zastava, Otadžbina. Taj „novi čovek“ prodaje Americi svu imovinu zemlje, zajedno sa iznutricama. Danas se po celom svetu odvija lančana reakcija te predaje svojih naroda od strane amerikanizovanih elita.

Zbog toga je Kremlj, koji je konačno ostvario „oštar kurs“ povodom razmatranja delatnosti USAID, doneo istorijski ispravno rešenje. Nama nije potrebno pokoljenje liberaloida sa američkim kvascem, koje nema pojma o svojim korenima.

U principu, ruski narod je odavno stekao skeptičan odnos prema građanima koji se za istinu bore uz pomoć tuđeg novca. Uostalom, narod je oduvek znao da besplatan ručak ne postoji.