Izvor: Fakti

Bez obzira na promene izazvane svetskom finansijskom krizom, smatram da će se u doglednoj budućnosti, u narednih 20-30 godina, kao i ranije, svet nalaziti u situaciji „jaki Zapad – slaba Kina“.

U svojoj slepoj samouverenosti, SAD su oštrinu svog napada usmerile na dve sile – Rusiju i Kinu. Međutim, u narednim godinama Amerika će kao država imperija slabiti, a, da bi usporila taj proces, moraće sve više da se oslanja na Evropu, Japan i druge zemlje.

Sada je teško predvideti kakav će za 20-30 godina biti rezultat saradnje, konkurencije, igre i borbe između najvećih država i grupacija u svetu, ali je jedno već sada jasno: od samog početka svetske finansijske krize sve do 20-tih i 30-tih godina tekućeg veka, možda čak i do njegove polovine, svetska arhitektura će se nalaziti u snažnoj turbulenciji, čak i u potresima.

To je neizbežan rezultat dugo sakupljanog konfliktnog potencijala, čiji je izvor u raznim protivrečnostima sveta.

Za to ima nekoliko razloga. Prvo, svetska ekonomija je ušla u dugotrajnu recesiju. Sa globalnim širenjem neoliberalizma, talas privatizacije svetsku ekonomiju vodi u ćorsokak.

Američka elita, koju čini jedan odsto stanovništva, prigrabila je četvrtinu nacionalnog dohotka. U svetu je sve više siromašnih, i oni nastavljaju da siromaše. Bogatih je manje, a oni se samo bogate. Siromašenje se odvija u skoro u svim zemljama, čiji je jasan pokazatelj nagli rast državnog duga i deficita budžeta u mnogim zemljama.

U 2011. državni dug i deficit budžeta SAD iznosili su srazmerno – 100 odsto i 11 odsto BDP. U 17 zemalja evrozone ti pokazatelji iznosili su u proseku 87 odsto, odnosno šest odsto i znatno su premašili maksimum od 60 odsto i tri odsto, koji su fiksirani u Paktu za stabilnost i razvoj EU.

Drugo, još ozbiljnija kriza tek nas čeka. Uzrok je u merama koje glavne zemlje primenjuju kao reakciju na krizu: smanjivanje budžetskih troškova, novčana emisija, rasprodaja državnih aktiva za isplate državnih obaveza, prelazak ekonomije na kolosek visokih tehnoloških inovacija itd. Ove mere mogu lokalno i privremeno da umanje protivrečnosti, ali dugoročno one pripremaju tlo za još veću socijalno-ekonomsku krizu u čitavom svetu.

Direktna posledica budžetske ekonomije jeste smanjenje potrošnje, povećanje nezaposlenosti i socijalni potresi. Rasprodaja državnih aktiva direktno dovodi do velike koncentracije strateških infrastrukturnih preduzeća u rukama privatnog ili stranog kapitala, kao i zemlje, rudnog bogatstva i drugih resursa koji se neposredno tiču države i dobrobiti stanovništva, što dodatno pogoršava socijalnu polarizaciju.

Prelazak ekonomije na visoke i inovacione tehnologije na kraju vodi do toga da se u svetskim razmerama smanjuje radom stečeni prihod i povećava prihod kapitala što još više pogoršava osnovnu protivrečnost između neograničenog proširenja proizvodnje i ograničene potražnje u društvu.

Treće, Zapad na čelu sa SAD, doživljava ekonomski zalazak, a pritom su, kao i ranije, snažna sredstva tvrde sile kao što su finansijski i vojni sektor. Oni, kao i ranije, u potpunosti kontrolišu sredstva takozvane meke sile, uključujući i definisanje međunarodnih propisa, manipulisanje javnim mnenjem i dr.

Koristeći raznovrsne metode „podešavanja“, oni u saradnji, konkurenciji i borbi sa brojnim zemljama trećeg sveta koriste i tvrdu i meku silu. Zajedno sa produbljivanjem svetske finansijske krize, suparništvo u oblastima kao što su energetski resursi, hrana, finansije, internet, čak i sporovi oko teritorija i akvatorija – a sve je to u pozadini saradnje, konkurencije i borbe između svetskih sila – samo će se pojačavati.

Naravno, naći odgovarajućeg partnera da bi se rat započeo tuđim rukama – jeste optimalni izbor za zapadni svet na čelu sa SAD. U savremenoj Aziji za njih bi bio najbolji pokušaj da u svoju korist okrenu konflikte između Kine i Vijetnama, Severne i Južne Koreje, Iraka i Irana, a zatim i između Kine i Japana, Kine i Indije itd.

SAD čak mogu iskoristiti metod zarade novca na isporukama oružja dvema stranama u konfliktu, proveren u dva svetska rata. Zato mi treba odlučno da branimo sopstveni suverenitet i teritorijalnu celovitost – tu nema mesta za kompromise, nedoumice i kolebanja.

Četvrto, u svojoj slepoj samouverenosti SAD su oštricu svog napada usmerile na dve sile –Rusiju i Kinu. Nedavno je bivši pomoćnik ministra finansija SAD Pol Roberts objavio članak u kojem se kaže: „Činjenice nikada nisu bile toliko očigledne: obe partije u Vašingtonu usmerile su oštrinu svog napada na Rusiju i Kinu. Za sada nije jasno da li je cilj SAD da unište ove dve zemlje ili samo da ih dovede do stanja kada neće biti sposobne da se odupiru globalnoj dominaciji Vašingtona“.

Smatram da su obe ove tvrdnje tačne. U sadašnjoj fazi cilj SAD je neutralisanje mogućnosti odupiranja Rusije i Kine, a uništavanje ove dve zemlje je njihov krajnji cilj. U tom nastojanju Amerikance pokreće postojanje najbogatijih resursa u Rusiji i jakog VIK (vojno industrijskog kompleksa), kao i obimno tržište i rastući ekonomski potencijal Kine.

U očima Vašingtona u Rusiji se pod vođstvom Vladimira Putina obnavlja takozvana „nacionalna diktatura“, a burni razvoj socijalizma sa kineskom specifičnošću u smislu ideologije i vrednosti, za SAD predstavlja smrtnu opasnost.

U julu ove godine državni sekretar SAD Hilari Klinton tokom trinaestodnevne turneje posetila je devet zemalja, uključujući Francusku, Avganistan, Japan, Mongoliju, Vijetnam i dr. U njenim nastupima se u izvesnom smislu između redova čitala antiruska i antikineska orijentacija. Naravno, neophodno je sprečiti situaciju u kojoj bi Zapad na čelu sa SAD zavadio Kinu i Rusiju, formirajući najširi „jedinstveni međunarodni front“, prvo opkoljavanjem i uništenjem Kine, pa bi zatim krećući se na sever raščlanio Rusiju. Na taj način Zapad bi postigao cilj konačne svetske dominacije.

Peto, neoliberalizam, koji promoviše Zapad na čelu sa SAD, ima svoj rok za „ubiranje plodova“ koji će nastupiti za 3-5, a najviše za 10 godina. S jedne strane, razvijene zemlje realizuju obimno prenošenje prljave energetske i proizvodnje koja zahteva mnogo vremena i rada, u zemlje u razvoju, a s druge – u svojim zemljama ubrzanim tempom razvijaju visokotehnološku i inovacionu proizvodnju, neprekidno ostvarujući transformaciju modela ekonomskog rasta. Takva saradnja može potrajati još nekoliko godina.

U izvesnom smislu ta saradnja žrtvuje dugoročne interese zemalja u razvoju u korist trenutne dobiti. Čim nestane potencijal takve „međusobno korisne“ saradnje i nastupi rok za „ubiranje plodova“ – konflikt će biti neizbežan. Obiman odlazak stranog kapitala još više će pogoršati takozvani „ekonomski disbalans“ u čitavom svetu i doneti još više globalnih potresa.

Šesto, produbljivanjem svetske finansijske krize u čitavom svetu će se otkrivati i pogoršavati protivrečnosti i problemi, koji su istorijski nasleđeni. To se može dotaći najrazličitijih uspavanih sporova na etničkoj i verskoj osnovi kao i zamrznutih konflikata zbog suvereniteta i ekonomskih interesa.

Uopštavajući izloženo, može se reći da se još uvek nije desila smena epoha, međutim, lajtmotiv i tendencije epohe već se menjaju i čak zamenjuju jedni druge.

Svet se nalazi na pragu velikih potresa, preuređenja i promena. U tom procepu on može ostati još 10-20 godina.

U svakom trenutku u svetu se mogu desiti veliki, nepredvidivi događaji i pojaviti novi problemi.

Za tako nešto potrebno je biti moralno spreman i imati strategiju za reagovanje. Samo tako moći ćemo blagovremeno i pravilno da iskoristimo ogromne strateške mogućnosti da odgovorimo na strateške izazove bez presedana.

Autor je zamenik direktora Kineske akademije društvenih nauka

Prevela Ksenija TRAJKOVIĆ