Izvor: Pečat, Saša Francisti

Godinama unazad SAD i njegovi NATO partneri ignorišući opravdane primedbe Rusije uporno instaliraju protivraketni štit u neposrednoj blizini ruskih granica. Protivraketni štit ili protivraketna odbrana (PRO) se sastoji od više radara i sistema za rano upozoravanje, koji imaju mogućnost da detektuju raketu odmah po njenom lansiranju, a zatim da nadolazeću raketu presretne sopstvenom još u početnoj fazi leta. Presretačke rakete su unifikovane i mogu se u okviru „Aegis“ sistema lansirati i sa kopna i sa mora. Radi se o kinetičkim raketama bez klasične bojeve glave tipa SM – 3 blok 1, 2 i 3. Sve rakete imaju visoke manevarske mogućnosti i razvijen sistem samostalnog navođenja i odabiranja cilja, i efektivan domet im je 500 kilometara. Imajući u vidu da će brodovi „Aegis“ sistema (18 brodova, sa po 24 rakete) krstariti Mediteranom i Crnim morem, jasno je da će dosadašnji nuklearni balans između Rusije i SAD-a biti narušen. Dakako da Rusija na ovo stezanje PRO obruča nije ostala nema.

RAZVOJ RAKETNIH SISTEMA

Osim diplomatskih akcija Rusija je ubrzano krenula u obnavljanje i razvijanje svojih vojnih potencijala, stavljajući akcenat na razvoj raketnih sistema različitih namena i dometa. Do sada je udarnu pesnicu ruskih nuklearnih snaga činila interkontinentalna balistička raketa R-36M2 „Vojvoda“ (po ruskoj klasifikaciji), odnosno SS-18 „Satana“ (po NATO klasifikaciji). „Vojvoda“ je sa svojih 35 metara visine i dometa više od 16. 000 kilometara sposoban da ponese deset nuklearnih bojevih glava snage do 750 kilotona svaka ili jednu termonuklearnu snage 20 megatona. Sistem „Vojvoda“ se odlikuje visokom sposobnošću proboja kroz dosadašnje antibalističke sisteme. Lansirni sistem je stacionarni, iz podzemnih silosa, što je ujedno i najveća mana ovog kompleksa.

Sam razvoj novih sistema se kreće u tri pravca. Prvi pravac je razvoj dalekometnih ofanzivnih sistema velike mobilnosti, brze reakcije i sposobnih za efikasno probijanje PRO. Drugi pravac je razvoj ofanzivnih kompleksa malog i srednjeg dometa za neutralizaciju radarskih i raketnih sistema PRO, i treći, razvoj PVO sistema i antibalističkih raketa.

Poslednjih meseci učestalo stižu informacije o uspešnim test lansiranjima novih raketnih sistema, a poslednje je lansiranje u javnosti dobro poznatog „Topolj-M“, mobilnog sistema sa jednom nuklearnom bojevom glavom od 550 kilotona i desetak mamaca koji otežavaju posao neprijateljskoj PRO. „Topolj-M“ koristi digitalno i inercijalno navođenje u kombinaciji sa GLONASS-om, ruskom pandanu američkom GPS-u. Istovremeno, raketa ima visoke manevarske mogućnosti u silaznom delu putanje, što je čini veoma respektabilnim oružjem.

Osim „Topolja“, Rusija je lansirala i jedan sasvim novi sistem čije se karakteristike za sada čuvaju u tajnosti, a prema dostupnim podacima očigledno se radi o nasledniku „Vojvode“, takođe nosivosti 10 nuklearnih bojevih glava i većeg broja mamaca. Ono što ovu raketu kodnog naziva SS-H-30 (na nekim mestima se pominje i pod imenom „Avangard“) razlikuje od prethodnika je manevarbilnost u svim fazama leta ka cilju. To je potvrdio i vojni analitičar „Komsomolske pravde“ Viktor Baranec:

„Nije tajna da posedujemo manevarske hiperzvučne glave. Danas se radi o proširenju njihovih mogućnosti imajući u vidu nove ešalone PRO koje SAD i NATO nameravaju da sagrade u Evropi do 2020. godine. Ovo lansiranje rakete predstavlja već realnu pripremu za adekvatno reagovanje na planove koje imaju SAD i NATO.“

U skladu sa tim očekuje se da će se „Avangard“ pridružiti već unapređenim sistemima „Topolj“ i „Jars“ u ruskim nuklearnim snagama. Istovremeno i ruske pomorske snage dobijaju „nove zube“. Nuklearne podmornice tipa „Borej“ i „Akula“ uskoro bi trebalo da budu opremljene novom balističkom raketom „Bulava“. „Bulava“ je raketa dometa 8.000 do 10. 000 kilometara i može da ponese od šest do 10 bojevih glava snage po 150 kilotona svaka. Pored „Bulave“ koja je na čvrsto gorivo, razvijena je i raketa na tečno gorivo „Lajner“ dvostruko boljih karakteristika, ali je neizvesno kada će početi njena serijska proizvodnja.

Što se tiče drugog pravca razvoja, ofanzivnih sredstava za neutralizaciju PRO, Rusija je usavršila i unapredila raketni sistem malog dometa „Iskander“ u dve osnovne verzije M i K. „Iskander M“ je standardna verzija sistema koji je montiran na samohodno vozilo i nosi dve rakete dometa 400 kilometara. Rakete poseduju bojeve glave sa 480 kilograma klasičnog eksploziva. Verzija „Iskander K“ je krilata raketa sa sto kilometara većim dometom i mnogo većim mogućnostima manevrisanja. U dosadašnjim testiranjima „Iskander“ se potvrdio kao visoko precizno oružje sposobno da ciljeve na maksimalnim dometima pogodi sa tačnošću od jednog metra, što je veoma bitno u slučaju da se moraju neutralizovati tačkasti ciljevi poput osmatračkih radara i raketnih sistema NATO-vog protivraketnog štita. Na taj način, „Iskander“ će biti „čistač puta“ za strategijske sisteme poput „Avangarda“, „Topolja“ i „Jara“.

Treći pravac razvoja je obnavljanje i unapređivanje odbrambenih sistema za zaštitu od balističkih projektila. Još krajem šezdesetih godina u okolini Moskve izgrađeno je osam ogromnih antibalističkih kompleksa sa ukupno 64 silosa, u kojima su smeštene rakete sa nuklearnim bojevim glavama snage dva do tri megatona. Rakete su zamenjene novim sistemima 1995. godine i sada se koriste rakete A-135, koje su više puta testirane i pokazale izvanrednu efikasnost prilikom zahvata i uništavanja ciljeva. Osim stacionarnih sistema Rusija je razvila i veliki broj PVO sistema baziranih na čuvenom S-300. Trenutno se u oružane snage uvodi PVO sistem S-400 „Trijumf“. Ali na tome se ne staje. Ruske oružane snage žele u potpunosti da integrišu svoje sisteme i za pravog naslednika najavljuje se sistem vazdušno-kosmičke odbrane S-500. Prema zadatim ciljevima, S-500 („Trijumf-M“ ili „Samodržac“) će morati da bude sposoban da lovi i obara krstareće projektile, avione, rakete, hipersonične projektile, balističke projektile, pa čak i satelite! Raketa će imati domet do 600 kilometara, a moći će da presreće neprijateljske projektile do visine od 200 kilometara.

Ukoliko se svi planovi realizuju u zadatim rokovima Rusija bi do 2020. godine trebalo da ima veoma respektabilnu nuklearnu silu koja bi u svakom trenutku mogla da savlada bilo koji oblik napada i nanese potencijalnom napadaču veoma teške, ako ne i fatalne udare.