Izvor: Novosti
Početkom devedesetih godina minulog veka gromkim najavama probuđenih globalnih ambicija Turske isticao se pokretač neoosmanističke revizije kemalističke spoljne politike Turgut Ozal. Ostao je zapamćen po predviđanju da će 21. vek biti “vek Turaka” i da će oni dominirati “od Jadrana do Kineskog zida”. Ni njegov naslednik, znatno uzdržaniji i oprezniji Demirel, nije odoleo da se u nekoliko navrata pridruži toj utopijskoj viziji.
Neki analitičari turskih prilika skloni su proceni da je, zahvaljujući političkim uspesima i neospornoj harizmi, sadašnji premijer Erdogan, ako još uvek ne i Ataturka, u srcima većine Turaka uspeo da potisne svog učitelja Ozala. Kako bilo da bilo, karakterističnom megalomanskom retorikom nesumnjivo ga je već zasenio.
Posle niza “jakih” izjava, najnovijom je prostore turskog nacionalnog interesa protegao od Sarajeva do Kabula. Još samo da, kao svojevremeno Buš senior govoreći o američkom, proklamuje da se turski nacionalni interes zastupa na svakoj tački sveta, jer je Amerika, odnosno Turska, svetska sila.
Od same izjave zanimljiviji je, međutim, kontekst u kome je data. Erdogan je politički govorio na jednom prijateljskom iftaru, u svetom mesecu ramazanu, dakle o verskom prazniku, za šta se ne tako davno u sekularnoj Turskoj išlo u zatvor (i on je to lično iskusio, pa promenio). Zatim, počeo je besedu time da mu zameraju što se bavi Gazom, Sarajevom i Kabulom, a zapostavlja stanje u nekim turskim gradovima.
Kritike je otklonio tvrdnjom da je, blagodareći Alahu, Turska “povezala sve što je u prošlosti imala – 81 pokrajinu” (to je, inače, obavio Ataturk), ali da je kadra da se paralelno brine i o “Šemidinliju, Damasku, Gazi i Sarajevu, Hakariju i Arakanu, Kabulu i Dijarbekiru, Trabzonu i Čankiriju”. Simptomatično je da se u ovom, svakako ne nasumičnom, nabrajanju našlo nekoliko mesta i krajeva naseljenih Kurdima, s kojima zvanična Ankara odavno ima mnogo glavobolje.
Zahvalan bivšem prijatelju na turskoj brizi za Damask, Asad je pre izvesnog vremena pogranično područje uz Tursku prepustio na samostalnu upravu Kurdima koji su već formirali svoj Nacionalni savet. Oni se, zasad, ne sukobljavaju ni s njegovom vojskom ni s pobunjenicima. Imaju druga posla… A nisu ni teroristi, već se, kao i u iračkom Kurdistanu, opet uz granicu s Turskom, zalažu za sopstvenu državu. Daleko su Sarajevo i Kabul…