Izvor: Fakti

Konflikt u Siriji traje od marta 2011. godine. Pretpostavlja se da je u tom konfliktu poginulo 20 hiljada ljudi. Zapadne i neke arapske zemlje treže da predsednik Bašar Asad ode sa vlasti, smatrajući da će na taj način nasilje biti zaustavljeno. Za razliku od njih, Rusija i Kina izražavaju zabrinutost da će spoljno mešanje i gubitak državnosti u Siriji dovesti do širenja konflikta.

Vlasti Sirije takođe tvrde da se bore sa dobro naoružanim bojovnicima koje opremaju spolja. Kako će se događaji dalje razvijati? Kako taj konflikt može da se odrazi na situaciju u regionu? Koje posledice može imati za Rusiju? Na ova i druga pitanja u intervjuu „Krasnoj zvezdi” odgovario je direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) Leonid Rešetnjikov.

Šta treba dalje očekivati u sirijskom kofliktu?

— Ovu fazu konflikta možemo nazvati građanskim ratom jer se nalazi upravo u toj fazi. Razvija se po najgorem od svih mogućih scenarija: zbog odsustva i najmanjeg progresa na diplomatskom frontu – strane u sukobu su izabrale ratno rešenje problema. Eksplozija koja se 18. jula desila u zgradi sirijskog Saveta za nacionalnu bezbednost lišila je Bašara Asada nekoliko najbližih saradnika, što samo svedoči da je naoružana opozicija zauzela kurs za fizičko uklanjanje sirijskog predsednika. Zato se u skoro reme mogu očekivati novi pokušaji da se „domogunu” Bašara Asada, odnosno ponavljanje onoga što smo videli u Libiji kada su lovili Moamera Gadafija.

Ne isključujem mogućnost da će ovaj konflikt proći bez direktnog vojnog mešanja spolja. Jer, indirektno se vodi tako od samog početka – upravo spoljne sile razbuktavaju konflikt, obučavaju, opremaju i finansiraju bojovnike opozicije. Pri tom zatvaraju oči na činjenicu da su među njima islamisti i teroristi svih boja. Šta košta, na primer, neposredno učešće bojovnika Al Kaide koju su proglasili za „najgoreg neprijatelja SAD”. Ne kaže se uzalud: za ostvarivanje ciljeva sva sredstva su dozvoljena.

Međutim, postavljeni zadatak – svrgnuti režim Bašara Asada – još nije rešen. Očigledno je da su se inspiratori i inicijatori konflikta preračunali. S jedne strane, ispostavilo se da su snage opozicije nekako razjedinjene, da se za sada ne mogu objediniti u neki jedinstveni pokret. A sa druge strane – vladine trupe, posebno njihov alavitski deo, bez obzira na priče o masovnom dezerterstvu, uspevaju da održe visoku borbenu sposobnost. One čak za vreme konflikta održavaju manevre, što je bilo početkom jula kada su jedinice protivvazdušne odbrane, ratne mornarice i kopnenih snaga uvežbavale, kako su to saopštili sirijski mediji, „dejstva za odvraćanje napada sa mora, vazduha i kopna”. A i većina stanovnika zemlje, za razliku od Libijaca koji su živeli daleko bolje od Sirijaca, podržava postojeći režim. Posebno nakon što je režim preduzeo niz političkih reformi.

Ipak, nisu mala sredstva izvana uložena u ovaj konflikt. Zato, na žalost, treba očekivati da će ga oni dovesti do za njih logičnog završetka. Naši eksperti smatraju da trenutno traje planiranje prikrivenih i poluprikrivenih akcija stranog vojnog mešanja. Oni posebno ističu da se na Zapadu sve češće čuju izjave o potrebi da se pouzdano sačuva hemijsko oružje Bašara Asada i ne isključuju mogućnost da upravo to može da posluži kao izgovor za vojnu operaciju protiv Sirije.

A nasilno rešenje konflikta u Siriji bilo bi tragedija ne samo za narod te zemlje već i ozbiljna pretnja miru u regionu.

Rekli ste da u konfliktu nije rešen zadatak uklanjanja režima Bašara Asada. Međutim, to nije jedini cilj koji su postavili oni koji su raspalili sam konflikt?

— Naravno da nije. Konfliktom u Siriji, kao i „čišćenjem” Bliskog Istoka i Severne Afrike u celini, organizatori žele da reše ceo kompleks zadataka, kako vidljivih tako i onih skrivenih. Vidljivi se odnose se na problem Irana. Uveren sam da je Zapad već zakljčio da ga može rešiti samo upotrebe sile. Međutim, kada bude krenuo u vojnu operaciju protiv Teherana – Zapadu neće biti potreban „drugi front” od ujedinjenih arapskih saveznika Irana. Zato je i bio organizovan lanac „obojenih revolucija” u arapskim državama koje su očigledno imale značaj „obezbeđenja pozadine” pre početka velike vojne operacije u regionu. Sirija je zadnja karika u tom lancu, pri čemu veoma važna, imajući u vidu da su Damask i Teheran izgradili posebne odnose. Mada, duboko sumnjam da bi Sirija Bašara Asada u vojnoj operaciji protiv Irana započela bilo kakva vojna dejstva protiv svojih suseda. Ali, bez obzira na to, donata je odluka da se za svaki slučaj „očisti” i ona.

Drugi očigledan problem je militarizovana šiitska organizacija Hezbolah koja teži da u Libanu izgradi islamsku državu po uzoru na Iran. Hezbolahn je svima već prilično „dosadio”, posebno Izraelu. Zato je ovde sledeća računica: kad ostane bez finansijske i vojne pomoći Sirije i Irana – Hezbolah će ili sasvim nestati ili će primetno smanjiti aktivnost.

Ova „čistka” imala je i manje vidljive ciljeve. Među njima bih na prvo mesto stavio Kinu. To je svetska država koja silovito raste, koja će uskoro poželeti da saopšti svetu o svom novom statusu i koja je, u suštini, Sjedinjenim Državama uputila istorijski izazov. A one grozničavo traže načine i mogućnosti da ga prihvate – počele su da izjavljuju „o svom povratku” u Azijsko-pacifički region gde povećavaju vojno prisustvo za slučaj direktnog sukoba sa Kinom, spremaju novi prodor u industrijske i finansijske tehnologije, teže da prekinu isporuku fosilnih goriva Kini bez kojih bi njena ekonomija počela da grca.

Ovo poslednje upravo i predstavlja jedan od zadataka „arapskih revolucija”. Treba imati u vidu da je za vreme Gadafija Kina iz Libije obezbeđivala do 13 odsto svih potreba za naftom. Taj izvor je prekinut. Drugi – Iran koji svojim isporukama Kini obezbeđuje 26 odsto svih energenata – biće sledeći na udaru. Rešavajući problem Teherana, SAD istovremeno ubijaju dve muve – uspostavljaju kontrolu nad Iranom i „isključuju kiseonik” Kini.

Eksperti našeg Instituta smatraju da iza „arapskih revolucija” stoji i međucivilizacijska borba koja danas sve više iz međunarodne prakse potiskuje tradicionalne forme konflikata koji su nastali na sukobu interesa nacija-država. U ovom slučaju dešava se sukob anglosaksonskog i bliskoistočnog modela – svaki ima svoju sliku sveta i sistem vrednosti. Smatra se da je vodećim državama koje teže svetskom liderstvu korisnije da naprave međunarodni koflikt kojim će upravljati, a zatim ga iskoristiti za svoje ciljeve.

Drugim rečima: u strateškoj kombinatorici koja se danas odigrava u regionu, Sirija je samo prolazna karika, stepen od koga će u celini zavisiti razvoj čitave operacije. U vezi sa tim je i smišljeno preformatiranje Sirije. Eksperti RISI smatraju da joj je u ovakvim uslovima namenjena sudbina Iraka koji se nakon američke agresije, u suštini, raspao na nekoliko kvazidržava. Pogledajte samo kurdske regione Sirije, oni su se već ogradili raznim rampama od ostatka teritorije zemlje i spremni su da svakog momenta objave nezavisnost.

A Rusija? Dakle, to što se danas dešava u Siriji usmereno je i protiv naše zemlje…

— Apsolutno ste u pravu. A još ta usmerenost protiv naše zemlje ima viševekovni karakter. Konflikt se već negativno odražava na ekonomsku i vojno-tehničku saradnju Rusije i Sirije. U slučaju nasilnog svrgavanja režima Bašara Asada, Rusija ne samo da će izgubiti Siriju kao saveznika u regionu, već će biti prisiljena da ustupi mnoge svoje pozicije na Bliskom Istoku koji našoj zemlji služe kao najvažniji čvor ukrštanja svetskih komunikacija i ogromno tržište za plasman robe.

Rusija će u tom slučaju morati i da zatvori punkt za materijalno-tehničko obezbeđenje ratne mornarice koji je smešten u sirijskoj luci Tartus što će dovesti, na žalost, do smanjenja njenog prisustva u Mediteranu i na Bliskom Istoku, pa i na regionalnom tržištu oružja.

Međutim, to nije sve. U sredstvima javnog informisanja pojavile su se informacije o planovima izgradnje cevovoda na teritoriji Sirije kojima treba da bude transportovan prirodni gas iz Katara u Evropu. Južni tok bi tada bio nepotreban, a bio bi smanjen i značaj Severnog toka za Evropu. Zna se da Rusija na realizaciji projekta Južni tok radi već duže vreme…

Dovoljno o svemu govori i to što nove političke realnosti, koje se finansiraju na Bliskom Istoku, na neposredan način utiču na situaciju i u samoj Rusiji. Naši eksperti ističu da se u zemlji dešava radikalizacija islamske umme, aktiviraju se pristalice Muslimanske braće koje su davale ton „arapskm revolucijama” u Egipnu, Libiji i Tunisu, a čiji istomišljenici danas seju nasilje po Siriji. Poznato vam je, a to potvrđuju objavljeni podaci, da su u 49 regiona Rusije, kao i u zemljama ZND, otkrivene strukture emisara Muslimanske braće. U Rusiji je njihov osnovni cilj – raspaljivanje separatističkih raspoloženja u „muslimanskim regionima” i ubacivanje u svest ljudi ideje da se na prostoru državnih tvorevina islamskog tipa osnuje takozvani „Veliki islamski Kalifat”. emisari Muslimanske braće pružaju ideološku, vojnu i finansijsku podršku bojovnicima na Severnom Kavkazu.

Treba takođe istaći da svi ti procesi vode istiskivanju Rusije sa juga gde se ona pojavila pre nekoliko vekova, pokušavajući da obezbedi izlaz na topla mora. Uglavnom, od tih južnih zemalja koje su pripadale Rusiji ostala je samo još poneka izbočina slična poluostrvu koja obuhvata teritoriju Severnog Kavkaza, a kao izlaz na mora – samo još luka u Novorosijsku.

Čemu se, očito, raduje turska elita jer je poznato da se Rusija vekovima borila sa Osmanskom imperijom za uticaj u tom regionu?

— Ne bih tako rekao. Naravno da je Ankara zainteresovana za prodor na Severni Kavkaz i u muslimanske regione Rusije, ali ne po svaku cenu. Za nju nasilno rešavanje sirijskog konflikta označava narastanje opasnosti od kurdskog problema koji može ozbiljno da zaoštri situaciju u samoj Turskoj. Zato Ankara od samog početka nije zainteresovana za pad režima Asada i govori protiv vojne intervencije u Siriji. To je, uostalom, više puta, nalazeći se u Moskvi, isticao premijer Turske Redžep Taip Erdogan. Ipak, u medijima cirkuliše dosta informacija da se na teritoriji Turske vrše pripreme za vojno mešanje u sirijski konflikt.

Ovakav dvostruki stav Ankare moguće je objasniti njenim specifičnim odnosima sa Teheranom. S druge strane, Iran je među deset najvećih trgovinsko-ekonomskih partnera Turske. Samo u prošloj godini je robna razmena između ove dve zemlje bila veća od 10 milijardi dolara. A sa druge strane – Turska je pod vlašću Erdogana zauzela kurs da ostvari lidersku poziciju u islamskom svetu. Međutim, na tom putu joj se isprečio Iran čiji potencijal takođe garantuje pretenzije na ulogu regionalnog lidera.

Sličan stav turskom, u sirijskom konfliktu ima i Izrael…

— To je tako, ali samo u izvesnoj meri. Izrael ima prilično čvrste radne odnose sa Sirijcima. Za Izraelce Sirija je „đavo kojeg poznaju”. Ideja da imaju sunitsku vladu na severo-istočnoj granici koju kontrolišu Muslimanska braća plaši Izrael. Zato se Izrael od samog početka suprotstavlja svrgavanju Asada. Međutim, pod pritiskom inspiratora „arapskih revolucija” i mogućnosti jačanja iranskog prisustva na severnoj granici, Izrael je počeo da menja stav. Zato je ministar odbrane Izraela Ehud Barak izjavio da želi da vidi `ubrzani pad režima`.

Tokom ovog razgovora sve vreme koristite izraze „organizatori konflikta”, „inspiratori revolucija”, a da pri tom ne navodite konkretne zemlje. Može se pretpostaviti da su to Sjedinjene Države. Ali, ako analiziramo rezultate tih „arapskih revolucija” ili uzmemo u obzir opasnost da na vlast dođu Muslimanska braća ili čak Al Kaida, onda će ispasti da sve što se danas dešava na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi nije u interesu Sjedinjenih Država…

— Dotakli ste se vemoma ozbiljnog problema koji zahteva duboko izučavanje. Nipošto me ne smatrajte pristalicom famozne teorije zavere, ali ću rizikovati i pretpostaviti da postoje nadnacionalne strukture koje se bave promenama svetske konfiguracije u sopstvenom interesu. Ali, njihova delatnost se ne ispoljava samo u arapskom svetu.

Uzmimo, na primer, Evropsku Uniju. Zar nisu znali kako se živi u Grčkoj? Znali su, ali su je ipak primili u evropsku zajednicu i normalno nastavili zajedno da žive. Međutim, onda je EU ojačala i počela da ispoljava samostalnost u nekim pitanjima spoljne i vojne politike. I, onda se odjednom počelo formirati mišljenje da je Grčka slaba karika koja može da uništi čitavu EU. Već se čuju izjave da će umesto nje biti formirana nova Unija od 5-6 vodećih evropskih zemalja.

A što se tiče Sjedinjenih Država: mislim da nije slučajno što demokrate i republikancida već dva puta uzastopno kandiduju za položaj šefa države nejednake pretendente od kojih je jedan unapred osuđen na pobedu. Znate, iza toga nešto i neko stoji.

Premda, moguće je da su nadnacionalni i nacionalni interesi zapadnog establismenta toliko prepleteni da ih je teško razlikovati. Generalno, ovo pitanje zahteva dopunsko izučavanje. Kao i ono: šta će dalje biti sa Sirijom.