Izvor: Deutsche Welle

Italijanski premijer Mario Monti je za magazin Špigel rekao ono što možda mnogi političari misle – ali se ne usuđuju da kažu: „Ako vlade potpuno zavise od volje parlamenata, raspad EU je verovatniji od veće integracije.“

Sve zemlje Evropske unije su parlamentarne demokratije i takva izjava italijanskog premijera izazvala je pravi talas protesta u nemačkoj javnosti – čak i među onima koji nisu pročitali čitav intervju u novom broju nedeljnika „Špigel“ (6.8).

U tom razgovoru je bilo reči o postupku ratifikacije takozvanog evropskog fiskalnog pakta, sporazuma po kome članice Unije pristaju da Evropa nadzire donošenje državnih budžeta i njegovu realizaciju. To je u načelu stvar nacionalnih parlamenata – tako je to još od početaka uspona moći izabranog političkog tela u Engleskoj.

Tamo je zapravo započela demokratija, kada je parlament, kroz nadzor državne blagajne, nadzirao i svog kralja. Nemačka još razmišlja o tome da li treba pristati na odricanje od tog suvereniteta i o tome će ovdašnji Ustavni sud doneti odluku tek 12. septembra.

Italijanski premijer Monti je nemačkog novinara međutim podsetio na zadatak koji je on dobio od svog, italijanskog parlamenta: da se na samitu EU izbori za zajedničke, evropske državne obveznice. „Da sam se mehanički držao zadataka koje mi je dao moj parlament, ne bih mogao da pristanem na zaključke poslednjeg sastanka u Briselu.“ Jer Italija je bila „za“, Nemačka je bila „protiv“ – što znači da nikakav kompromis nije moguć dok i parlamenti ne pristanu na njega.

Ali u Evropskoj uniji ima 27 nacionalnih parlamenata i očekivati da će svi oni, bez da uopšte i komuniciraju između sebe, odlučivati o pitanjima Evrope – to se jedva može nazvati efikasnim načinom rešavanja krize. Ni uloga parlamenata u pojedinim državama EU nije sasvim identična. Ona seže od gotovo savetničke uloge u predsedničkom sistemu u Francuskoj pa do tradicionalno snažnog uticaja izabranih poslanika u demokratijama Skandinavije.

Ipak svim narodnim poslanicima je zajedničko da su oni slobodni da zastupaju i svoj stav baš u svim pitanjima. Ali dok u parlamentima može i mora da vlada različitost mišljenja, vlade nose i odgovornost sprovođenja političkih odluka. Zato Monti podseća da „kad god mi u Veću Europe postignemo neki konsenzus, dan ili dva kasnije se u ’zemljama severno od Nemačke’ govore stvari koje opet dovode u pitanje taj konsenzus.“

Italijanski premijer ukazuje na to da nacionalne vlade moraju da „osiguraju sebi prostor za pregovore“ pred nacionalnim parlamentima. Naravno da vlade „moraju da slede odluke parlamenta“, ali je, u krajnjoj liniji, dužnost vlada da „vaspitaju“ svoje parlamente kako bi oni doneli razumne odluke.

Nemački mediji i javnost jedva da su pokazali razumevanje za takva glasna razmišljanja italijanskog političara. Neki političari se pitaju da li je italijanski premijer uopšte svestan šta bi značila takva „Monto-kratija“? Nema sumnje da u vremenima krize u evro-zoni postoji potreba za finansijskom disciplinom i čak svojevrsnim evropskim „ministrom finansija“. Ali, s druge strane, Evropska unija ionako već pati od nedostatka demokratskih procesa.

Evropski parlament je jedino telo Unije koje biraju građani, ali njegov uticaj na donošenje odluka još uvek je veoma ograničen. U šta bi se, dakle, pretvorila EU kada bi se sledila razmišljanja Montija? I dok nemački mediji napadaju italijanskog premijera optužujući ga da je „od svog prethodnika Berluskonija nasledio previše sklonosti ka samovlašću“, treba podsetiti i na to da je izjave da nemački parlament treba „vaspitati“ i navesti da čini ono što želi vlada – izuzetno opasna politička izjava i iz sasvim drugog razloga.

Naime, italijanski premijer možda ne zna toliko istoriju Nemačke, pogotovo u onom njenom delu koji je još uvek bolna tačka političkog života u Nemačkoj. Jer nedugo nakon dolaska nacista na vlast – i samo nekoliko dana nakon paljevine Rajhstaga, tadašnji poslanici su 24. marta 1933. usvojili Zakon o razvlašćivanju (Ermächtigunsgesetz) kojim se sva ovlašćenja parlamenta prenose na Hitlera i njegovu kliku.

Sve do kraja rata Rajhstag se zato i nazivao „najskuplji pevačkim hor na svetu“ jer je od 1933. do 1945. zasedao ukupno samo 20 puta! Tada bi, po pravilu, uz pevanje himne, samo potvrdio odluku diktatora.

Zato je nemački parlament u Osnovnom zakonu posleratne Nemačke stekao izuzetno značenje – na primer i nemačka vojska, Bundesver je odgovorna parlamentu, a ne vladi. I, na kraju, ono što Monti sigurno nije znao: izjave kojima se poziva na umanjivanje uloge demokratski izabranog parlamenta, u Nemačkoj su kažnjivo delo.