Izvor: Geopolitika

Manuel Oksenrajter, osnivač i glavni urednik nemačkog magazina „Cuerst“ svojim uvidima u suštinu i smisao događaja i procesa u svetu unosi zračak svetlosti i istine u medijsku pomrčinu koju stvaraju mejnstrim mediji u Nemačkoj. Oksenrajter je bio jedan od učesnika okruglog stola o Srebrenici, posvećenog knjizi profesora Edvarda Hermana i saradnika, autora knjige „Masakar u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“, održanog u Ruskom domu u Beogradu aprila ove godine. Njegov izveštaj sa ovog skupa, objavljen u magazinu „Cuerst“, izazvao je brojne reakcije čitalaca, čiji odjeci u Nemačkoj još uvek traju.

U vreme u kom su novinari transformisani u PR menadžere i propagandiste sve gnusnijih poteza svetske vlade, vi ste sokratovski posvećeni traganju za istinom što je, rekla bih, vaša misija i uređivački koncept magazina „Cuerst“.

— Utvrđivanje istine je centralni zadatak našeg magazina, čija je metodologija podređena tom cilju: odlazak na lice mesta i samostalno istraživanje, umesto da čekamo da mejnstrim mediji daju svoje komentare i „izveštaje sa lica mesta“. Sam naziv magazina „Cuerst“ (prvi) za nas ima dvostruko značenje: medijsko u smislu da želimo da budemo prvi koji će istinito, objektivno sagledati događaj i pružiti istinitu informaciju, dok je drugo značenje podjednako važno za nas i podrazumeva da sagledavamo smisao određenih dešavanja iz ugla naših, nemačkih, interesa. Za strance ovo može delovati neobično i čudno, budući da strani novinari u razgovorima sa našima govore da događaje tumače sa stanovišta uticaja na interese njihovih zemalja, dok je u Nemačkoj normalizovano da naša politika bude stavljena u službu zapadnih, evropskih i transatlantskih interesa. Nemci će vam u tom kontekstu reći: „Pa, znate, moramo da pazimo na interese SAD ili Britanije, na izraelske interese, na primer“. Zbog toga naš naslov sugeriše da mi procenjujemo događaje iz ugla nemačkih interesa, insistirajući na objektivnom izveštavanju i komentarima.

U kom smislu se nemački interesi razlikuju od interesa EU i zbog čega postoji problem da se oni sagledaju, osobito ukoliko je izveštavanje zasnovano na činjenicama a ne simulakrumima novog svetskog poretka, koji događaje oblikuje po meri svojih planova formatizujući percepciju, stavove i uverenja populacije u sveopštoj pomami za proizvodnjom realnosti po meri paklenih planova moći?

— Po mom mišljenju, nije samo nemački interes u suprotnosti sa interesom Evropske unije, već je to slučaj sa svakom pojedinačnom zemljom, članicom EU kao i sa svakom zemljom koja želi da postane članica EU. Očigledno je da u opisu interesa Evropske unije nije zaštita interesa ljudi, već planirane agende moći. EU i Brisel teže da se spoljna politika vodi u Briselu, da se suverenitet za vođenje spoljne politike izmesti iz pojedinačnih zemalja i preda Briselu, što nije u interesu naroda koji su deo ove zajednice. Aktuelna situacija u vezi sa Sirijom je u tom smislu veoma indikativna i jasno je da evropski parlament i komesari podržavaju vašingtonsku politiku. Nije, međutim, u interesu naroda Evrope da podržavaju nasilne promene režima u zemljama kao što je Sirija, koja je uspešno sarađivala sa evropskim zemljama. Ono što se sada dešava nije u interesu nijednog jedinog naroda Evrope, što znači da je spoljna politika EU suprotstavljena interesima naroda. Problem je taj što su mediji prerasli u korporacijske konglomerate, uvezane ekonomski i politički sa centrima moći, i vi danas ne možete u nemačkim mejnstrim medijima da pronađete ni tračak sumnje koji bi problematizovao zvaničnu politiku. Poput mantre se ponavlja da su interesi Nemačke podudarni sa interesima EU, a ponekad možete i da pročitate kako u realnosti više i ne možemo da operišemo sa kategorijama kakva je „nacionalni interes“, što, razume se, nije tačno jer bi se time potrle nacionalne kulture, nacionalne vrednosti, veze i kontinuiteti, kao i interesi koji ne bi smeli da tek tako budu izbrisani gumicom i žrtvovani u procesu euro-inženjeringa koji promovišu i sprovode birokrate Evropske unije.

Agenda novog svetskog poretka se nezaustavljivo sprovodi i sada smo u prilici da vidimo da se vlade uspostavljaju sa ciljem njenog sprovođenja, a ne sa ciljem unapređenja sopstvenih zemalja i naroda. Interesi naroda, pa i sudbina ljudske populacije, nestaju kao konstitutivno i bitno obeležje politike.

— Apsolutno se slažem sa tom ocenom. Situacija u Nemačkoj je takva da mejnstrim politika, sve partije u Bundestagu i naša vlada učestvuju u realizaciji bolesne politike čije su posledice nesagledive, budući da izabrani političari postavljaju pitanje da li uopšte imamo nacionalne interese, i pri tom konstatuju da ih možda više nemamo, da više i nismo Nemci već Evropljani i da moramo da sledimo interese Brisela. Naravno, iza toga stoji neoliberalna agenda uništenja nacionalnih država. Aktuelne debate koje se u EU vode oko krize evra su pod velikim uticajem bankarskih interesa i odvijaju se u Briselu, i odluke se donose od strane komesara EU koji nisu birani voljom naroda, već logikom bankarskih i drugih interesa elite. Politička moć se sve više koncentriše u Briselu i nalazi se u rukama onih koji nemaju mandat od strane naroda. Oduzima se moć nacionalnim državama u kojima raspodela snaga zavisi manje-više od demokratskih procedura, i centralizuje se u Briselu, koji ne poseduje nikakav demokratski kredibilitet.

Nalazimo se u paradoksalnoj situaciji u kojoj se pokazuje da oni koji su sprovodili denacifikaciju u Zapadnoj Nemačkoj sada uvlače Nemce u procese koji pripadaju projektu po ciljevima sličnim onima zbog kojih je denacifikacija bila uvedena, premda je drugačije racionalizovana.

— Ovo je veoma interesantno pitanje i odgovor zahteva pogled unazad na 1949. godinu, kada je osnovan NATO. Na pitanje jednog novinara zbog čega je osnovan NATO, lord Ismej (Lord Ismay), britanski lord i političar, jedan od osnivača NATO, odgovorio je: „Postoje tri razloga za osnivanje NATO: 1. da zadrži Amerikance u Evropi; 2. da drži Ruse van Evrope; 3. da drži Nemce dole.

I, naravno, nakon kolapsa istočnog bloka propuštena je prilika da se NATO raspusti jer su, po mom mišljenju, sva tri razloga o kojima je govorio lord Ismej i dalje agenda politke Zapada. To je vidljivo kada posmatrate na koji način se nemački političari ponašaju kada su u poseti Vašingtonu, osobito oni koji se deklarišu kao levo orijentisani. Joška Fišer, i te kako poznat u Srbiji, nije nikakav nacionalno orijentisan političar, kako se obično o njemu misli, već upravo suprotno: on pripada radikalnom levičarskom krilu unutar koje deluje grupa koju nazivaju „antinemačkom“ koja otvoreno govori da deluje protiv svoje zemlje, što ističe kao svoju dužnost i obavezu zato što je Nemačka radila tako mnogo užasnih stvari tokom Drugog svetskog rata a i ranije, kao i zbog svoje militarističke tradicije. I, šta se na kraju dešava: Nemci bombarduju Beograd 1999, ali ne pod vođstvom nacionalista već antinacionalista, koji ovde nastupaju pod paroloma uništenja takozvanog „srpskog nacionalizma“. Ove snage u aktulenim debatama vezanim za krizu evra nastupaju sa pozicija neophodnosti odustajanja od nacionalnog suvereniteta Nemačke i njegove predaje Briselu. Premda zastupnici ove orijentacije ne govore otvoreno o tome, već apostrofiraju finansijski sektor, jasno je da bi se predaja suvereniteta nastavila na području spoljne politike i polagano prenela i na sva ostala područja tradicionalno vezana za suverenu nacionalnu državu. Zanimljivo je da je javni mejnstrim diskurs potpuno neproblematično prihvatio tu ideju: mejnstrim partije i političari, mediji ne vide ništa loše u gubljenju prava koja proističu iz nacionalnog suverniteta i njegove predaje Briselu, što je suštinski neophodno problematizovati jer se ovde ne radi o nacionalizmu već o demokratiji. U nacionalnoj suverenoj državi građani glasaju za predstavnike u svojoj vladi i parlamentu, ali ne i za komesare u Briselu koji su izabrani od političke elite, čime se demokratska prava građana u suštini poništavaju.

Da li prisustvujemo poslednjim danima Evropske unije usled krizā koje je potresaju, i kakav je stav Nemaca po pitanju ove zajednice?

— Nemci se osećaju veoma dobro u Evropskoj uniji, po mojim uvidima nisu protiv te zajdenice; međutim, Nemce nije niko pitao za mišljenje kada je evro zamenio nemačku marku upravo zbog toga što su političari znali da je u to vreme 70-80 odsto Nemaca bilo protiv evra. To ignorisanje i nepoštovanje volje naroda sigurno nije doprinelo imidžu Evropske unije, a i danas većina Nemaca smatra da je uvođenje evra bilo velika greška i veoma je kritična prema Evropskoj uniji, što ne znači da Nemci sebe ne smatraju Evropljanima. Biti Evropljanin ne podrazumeva da morate da podržavate Evropsku uniju, a u osnovi mislim da je kontradiktorno. Razmotrimo situaciju u Grčkoj: ljudi demonstriraju i vidimo da su počeli da spaljuju nemačke zastave i počinju da krive Nemce koji sada igraju odlučujuću ulogu u finansijskoj transformaciji Evropske unije. Evropska unija ne obezbeđuje socijalni mir i poredak već suprotno tome: ona urušava socijalni i ekonomski poredak, donosi nasilje i dovodi ljude u stanje siromaštva, što je sasvim suprotno od onoga što su obećavali mejnstrim političari i mediji. Ja sam veoma sumnjičav prema mogućnosti kraja Evropske unije zato što Brisel i njegove ortokrate koje brinu o brendiranju, pakovanju i prodaji projekta raspolažu mehanizmima koji im obezbeđuju relizaciju daljih planova, ali me raduje što se na čelu Srbije našao čovek koji ne nalazi da je EU ono što nema alternativu i Srbi bi trebalo da budu stalno svesni opasnosti koja im se približava u obliku ove „bezalternativne“ opcije.

Kada pogledamo šta se sada događa na Kosovu i kakva je pozicija Srba, možemo samo da konstatujemo da je to velika sramota za Evropsku uniju i možemo se samo nadati da Srbi mogu da vide razliku između političke elite i političkih struktura, koje se ponašaju na veoma nasilan, čak kriminalni način, i naroda, koji te akcije ne podržava. Ubeđen sam da bi bilo kakvo nepristrasno ispitivanje javnog mnjenja u vezi sa učešćem u vojnim operacijama NATO-a pokazalo da se većina Nemaca tome snažno protivi, ali postoji izrazita usaglašenost i političke pozicije i opozicije po ovim pitanjima. Postoji dakle, velika razlika između naroda i političara.

Bili ste jedan od učesnika okruglog stola posvećenog knjizi profesora Edvarda Hermana i saradnika, autora knjige „Masakar u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“, održanog u Ruskom domu aprila ove godine, o čemu ste objavili opesežan izveštaj u svom magazinu „Cuerst“. Kakva je bila recepcija ovog vašeg teksta koji je bacio snažno svetlo na propagandnu prirodu institucionalizovane laži o navodnom genocidu u Srebrenici?

— Veoma je interesantno bilo pratiti recepciju ovog teksta, budući da se radi o pitanju koje podstiče polarizaciju. Najpre treba znati da je većina čitalaca čula za ovu stranu priče po prvi put u svom životu. Petnaest godina mejnstrim mediji im pune glavu o stravičnoj stvari koja se desila u Srebrenici: o genocidu nad civilima i „najvećem zločinu počinjenom u Evropi nakon Drugog svetskog rata“, tako da je bilo mnogo ljudi koji su jednostavno bili šokirani. Bilo je čitalaca koji su protestvovali na veoma snažan način i sa nekima od njih održavam stalnu prepisku, što smatram delom posla koji moramo da radimo. Ne mislim da je naš zadatak da ljudima govorimo stvari koje bi želeli ili koje očekuju da čuju, već je naš zadatak da govorimo ono što mislimo da je istina. Druga grupa čitalaca je veoma snažno reagovala svojom podrškom tekstu i bio sam iznenađen koliko je mnogo ljudi napisalo: „Hvala vam mnogo što se konačno o slučaju Srebrenice govori na objektivan način u kome se iznosi i druga strana“. Ono što ja smatram veoma bitnim za Nemce je da razumeju da kampanja u vezi sa Srebrenicom i konstantna kampanja protiv srpskog naroda nisu nešto jedinstveno, već predstavljaju propagandni obrazac za vođenje neoimperijalne politike. Akcije koje se vode protiv Sirije i one koje su vođene protiv Libije odvijaju se po istom scenariju. Jedan od najnovijih primera je tzv. masakr u Huli za koji je Zapad, odmah posle tragedije u kojoj je stradlo oko sto civila, među kojima i žene i deca, bespogovorno optužio sirijske vlasti i sirijsku armiju. Pitanje koje ja postavljam jeste: kako je moguće da Zapad bezupitno zna šta se dogodilo pre bilo kakve istrage, pre bilo kakvog ispitivanja očevidaca ovog događaja! Naše vlade, naši političari, naši mediji znaju da je sirijska vojska odgovorna za ova dešavanja i da su oni pozvani da tim povodom preduzmu odgovarajuće akcije.

Pre prisustvovanja skupu posvećenom Srebrenici, znao sam da istina o tom događaju nije ono što nam je „otkriveno“ u Hagu, niti ono što su nam predstavile naše vlade, i bilo je za mene veoma dragoceno da saznam do kakvih su dokaza i saznanja došli eksperti koji se bave temom masakra u Srebrenici. Mislim da bi ovi eksperti trebalo da imaju svog glasnogovornika u Evropi koji bi kontinuirano prezentovao dokaze i rezultate rada narodu, koji bi onda mogao da se uveri da je zvanična verzija događaja u Srebrenici iz jula 1995. u najvećoj meri konstruisana. Mislim da je konferencija koja je održana u Ruskom domu bila izuzetno dobro organizovana i da je njen značaj dalekosežan, i smatram da bi trebalo da postane model po kome bi bile organizovane stalne konferencije koje bi bile posvećene sličnim incidentima, kako bi u svakom pojedinom slučaju mogla da se pokaže metodologija osvajanja sveta.

Inventivnost i kreativnost nisu zanemareni kada je u pitanju delatnost NVO sektora kao najvažnije niti u mreži Novog svetskog poretka. Srebrenica je postala simbol srpskog zla i neupitni razlog za intervencije snaga „dobra“ u cilju sprečavanja da se ovaj „najveći zločin posle Drugog svetskog rata“ nigde u svetu ne ponovi.

— „Blagodeti“ tzv. „civilnog društva“ osećaju se u čitavoj Evropi i vi nećete nigde čuti nijednu jedinu suvislu kritiku onoga što se dešava pod okriljem „civilnog društva“. Neophodna je međutim kritička analiza onoga što se dogodilo sa „civilnim društvom“, nakon što je preoteto od suštinske demokratije, kao sistema u kome se narod pita o političarima, vladi i politici, i predat NVO sektoru, koji osvaja sve veću vlast i koji je sveprisutan. Međutim, ove organizacije nisu suštinski nevladine zato što ih po pravilu finansira neka vlada ili fondacija koja počiva na moćnim interesima, kao i zbog toga što deluju na implementaciji neoimperijalne agende. To se pokazalo i u vezi sa Srebrenicom, kada je nevladina organizacija „Centar za političku lepotu“, sa namerom da na „umetnički“ način formatizuje percepciju ljudi, postavila veliki „Spomenik srama“ ispred Branderbuške kapije u Berlinu, na mestu gde se okuplja najveći broj domaćih i stranih turista, koje svako ko dođe u Berlin poseti i gde napravi fotografije. „Spomenik srama“ je napravljen u obliku dva slova: UN (skraćenica za Ujedinjene nacije) ispunjena sa 16.000 cipela ili 8.000 pari cipela, što simbolizuje isto toliki broj srebreničkih civilnih žrtava. Spomenik srama „obraća“ se UN porukom: trebalo je da bombardujete Srbe mnogo ranije i trebalo je da reagujete mnogo nasilnije, kako biste zaštitili bosansku muslimansku populaciju. Ljudi iz ove nevladine organizacije su tokom trajanja postavke razgovarali sa prolaznicima i „ekspertski“ im pružali informacije i objašnjenja potencirajući da zle UN nisu reagovale dok su „zli Srbi“ napadali nevine civile. Na taj način ova NVO je emocionalno delovala na ljude sa ambicijom da postanu mnogo otvoreniji za „humanitarna bombardovanja“. Uticaj na javno mnjenje putem emocija je tako dopunio medijsku propagandu i fotografije sa lica mesta uticaće i na prijatelje i poznanike ljudi koji su ih snimili, čak i na one koji nemaju poverenja u politiku vlade. Neposredno pre postavke „Spomenik srama“ ista NVO je postavila izložbu ispred Rajhstaga, nemačkog parlamenta: makete dve bombe koje su, po mišljenju kreatora izložbe, morale da u svom pravom izdanju budu upotrebljene protiv srpske milicije i armije kako bi ih sprečile da izvedu masakar u Srebrenici. Osim ovih izložbi, NVO prave filmove, drže govore i koriste razne kreativne postupke kako bi uticale na svest i podsvest ljudi. Rad NVO sektora pokazuje se u najvećem broju slučajeva kao aktivnost usmerena na opravdanje i normalizaciju politike agresije koju sprovode vlade evropskih zemalja. U Nemačkoj ovakav način delovanja ima veliki uticaj zato što Nemci ne žele više da snose odgovornost za loše stvari koje se dešavaju u svetu i žele da urade nešto dobro za čovečanstvo, a na ovaj način su zapravo obmanuti a da to nisu u stanju da sagledaju. Po mom mišljenju, NVO sektor obavlja najvažniji posao za Vladu. U prilici smo da pratimo na koji način NVO sektor reaguje u vezi sa Sirijom i kako je ragovao u vezi sa Libijom, a njihova aktivnost je neprekidno usmerena i na Rusiju, u smislu kontinuiranog kritikovanja Putina i Rusije. Mantra o kršenju ljudskih prava, nepostajanju slobode govora i slobodnih medija u Rusiji je u neprekidnom pogonu, čime pripremaju teren za realizaciju vladine politike. Smatram NVO organizacije najopasnijim po opstanak demokratije, budući da narod ne odabira pripadnike ovih organizacije. One su jednostavno tu, mejnstrim mediji im posvećuju ogromnu pažnju, podržane su od Vlade i mejnstrim političkih partija i veoma su moćne i opasne.

Deklasifikovana dokumenta i brojna istraživanja istoričara otkrivaju među finansijerima Trećeg rajha brojne industrijalce i bankare iz sveta koji su nakon rata neometano nastavili da posluju, enormno uvećavši svoje bogastvo tokom Drugog svetskog rata. Da li su ove činjenice dostupne Nemcima, i na koji način su analizirane u intelektualnom diskursu?

— Ne, te činjenice u Nemačkoj jednostavno ne postoje.

Kako to objašnjavate?

— U Nemačkoj, u mejnstrim medijima i politici, ne očekuje se da mnogo znate o sopstvenoj istoriji. Sve što bi moglo da poremeti zvaničnu i pojednostavljenu sliku naše prošlosti ne dobija prostor ni u medijima ni u političkom diskursku. I ja vam mogu reći da sam uvek impresioniran znanjem i umnošću kolega iz stranih zemalja, osobito kolega iz Beograda. Što se tiče Univeziteta, ukoliko studirate istoriju, i profesori i studenti znaju da su u velikoj opasnosti ako počnu da tragaju za podacima koji bi mogli da bace dodatno svetlo na oficijelnu istoriju, i da će u najmanju ruku imati velike probleme i nevolje ako to budu činili. Zbog toga oni to ni ne rade, pa je posao takvog istraživanja moguć samo u okviru alternativnih medija i interneta. Ali, nažalost, to se ne odnosi samo na nemačku prošlost, već je obavezujuće i za sadašnjost. Da li mislite da će bilo koji mejnstrim medij izvestiti da je održan sastanak Kluba Bilderberg? Razume se da neće. To se, jednostavno za Nemce ne dešava.

Zaista?

— Da, tako je. Ukoliko se takva vest i pojavi, ona se formuliše u smislu da je taj i taj teoretičar zavere izjavio o navodnom održavanju sastanka, ali niko se ne usuđuje da izveštava i istražuje bilo šta u vezi sa ovim sastancima ili sličnim okupljanjima elite, njihovim organizacijama, tajnim društvima i slično. Ja sam čak ubeđen da mejnstrim novinari ni ne znaju za postojanje takvih organizacija. Kada je „Cuerst“ izvestilo o održavanju Minhenske konferencije o bezbednosti, godišnjoj konferenciji NATO-a kojoj prisustvuju najuticajniji politički krugovi Zapada kao i finansijska elita, svi su bili zapanjeni nad činjenicom da je u pitanju skup u privatnoj organizaciji, kome, međutim, prisustvuju i zvaničnici vladā i državā. Ta konferencija se održava pred našim nosom, a mejnstrim mediji ne istražuju i ne izveštavaju o tome. Moje je mišljenje da vlasnici medija i izdavačkih kuća takođe prisustvuju ovim konferencijama i da je na taj način istraživanje u startu onemogućeno. Mi u našem magazinu nemamo takve prepreke, tako da slobodno izveštavamo i istražujemo, što nas, međutim, dovodi u poziciju da upiru prstom na nas kao na „teoretičare zavere“ i čudake, a možda i psihotike, što takođe spada u standardnu metodologiju odvraćanja od istinskog istraživanja, koja, na njihovu žalost a na sreću čitalaca, u slučaju magazina „Cuerst“ ne daje nikakve rezultate.