Izvor: Politika

Neki to zovu epidemijom, a za sekretara za odbranu Leona Panetu to je „jedan od najkompleksnijih i najhitnijih problema” američkih oružanih snaga.

Problem jeste izuzetno veliki broj samoubistava vojnika koji najefektnije opisuje činjenica da je od početka rata u Avganistanu, oktobra 2001. godine, više vojnika izvršilo samoubistvo nego što je tamo poginulo u borbama.

Najnovija naslovna strana nedeljnika „Tajm” , na kojoj je silueta oficira sa trubom, ovo sumira ovako: „Jedan dnevno. Svakog dana jedan američki vojnik izvrši samoubistvo. Zašto vojska ne može da pobedi svog najpodmuklijeg neprijatelja”.

Prema najnovijem izveštaju Pentagona, kojeg se domogla agencija AP, više američkih vojnika u aktivnoj službi se ubilo u prvih šest meseci ove godine nego ijedne u poslednjih 11. Taj dokument konstatuje da je u prvih 155 dana 2012, na sebe diglo ruku 154 vojnika, što znači da je samoubica bilo za 50 odsto više nego poginulih u borbama u istom periodu. Samoubica u uniformama je bilo za 18 odsto više u ovoj godini nego u prethodnoj.

Prema podacima Departmenta za pitanja veterana, samoubistvo izvrši njih 18 – svakog dana. Kad se preračuna, to znači na svakih 80 minuta. „Njujork tajms” je ovim povodom izneo i svoju računicu, po kojoj na svakog vojnika koji pogine u borbi, njih 25 se samoubije.

Od 2.000, navodi list, najmanje jedan mentalni problem je dijagnosticiran kod ukupno 936.000 vojnika. Američke oružane snage imaju 1,4 miliona aktivnog vojnog personala.

Statistika koju je uz svoju priču sa naslovne strane objavio „Tajm”, veli pak da su 95 odsto vojnih samoubica muškarci (većina oženjeni), 80 odsto belci, 47 odsto mlađi od 25 godina, dok je njih 34 odsto svoju samoubilačku nameru na neki način najavilo. Svakom petom bili su propisani lekovi za smirenje, a 14 odsto se prethodno samopovređivalo. Dve trećine se ubija vatrenim oružjem, a svaki peti se obesi.

Zasad nema sveobuhvatnog objašnjenja ove svojevrsne krize u američkim oružanim snagama. Uzrok koji se najčešće navodi za ovako očajnički potez, takozvani PTSD („poremećaj posttraumatskog stresa”), teško da je u ovom slučaju validan, s obzirom na podatak da je svako treće samoubistvo između 2005. i 2010. bilo među vojnicima koji nikad nisu bili na frontu, dok ih je 43 odsto bilo samo jedanput.„Ono što znamo, to je da su vojni profesionalci pod rastućim stresom posle dekade ratovanja”, kaže se u jednom izveštaju Pentagona iz januara ove godine, gde se takođe navodi da je delotvornost mera za sprečavanje samoubistava u vojsci „nepoznata”, ali se ipak konstatuje da bi bez preventive toga bilo četiri puta više.

Pre ratova u Avganistanu i Iraku, stopa samoubistava u oružanim snagama bila je znatno niža od one za civilno stanovništvo: 10 na 100.000 (civilna je 19,2). Vojna je međutim sada veća i iznosi 20 na 100.000.

Pentagon ima program za prevenciju, što se vidi po tome što zapošljava 10.000 specijalista za mentalno zdravlje. Za ovo se godišnje troši oko dve milijarde dolara (četiri odsto od godišnjih izdataka za vojnu zdravstvenu zaštitu).Okidači za samoubistvo su, naravno, specifični za svakog vojnika, aktivnog ili bivšeg, ali se smatra da je svim zajedničko to što im rat nije bio toliko težak, koliko mir, posle povratka kući. Reč je o teškoćama prilagođavanja, posle armijske rutine i stopostotno programiranog vremena u kasarni ili bazi, finansijskim i porodičnim problemima.

„Tajm” citira udovicu jednog vojnika koja kaže da joj je vojska rekla kako je njen suprug ruku na sebe digao zbog porodičnih komplikacija. „Ali me nisu pitali zbog čega smo imali porodične komplikacije”.

Jedan od uzroka je i što, kako se iznosi, mnogi viši oficiri ne shvataju prirodu ovog problema. Kao primer za to navodi se obraćanje jednog generala vojnicima, u kome im je poručio da samoubice samo „naprave zbrku”, koju posle moraju da raščišćavaju drugi, tražeći od svih da se „ponašaju kao odrasli”. Zbog toga mnogi koji imaju probleme nerado o njima govore, smatrajući da bi to bilo protumačeno kao znak slabosti i uticalo na karijeru.