Izvor: Standard

Posle višemesečnih diplomatskih duela, javnih sramoćenja u UN, čak i razgovora u četiri oka između Baraka Obame i Vladimira Putina na marginama samita G-20 u meksičkom gradu Los Kabosu – SAD nisu uspele da promene stav Rusije o pitanju Sirije. Razumljivo je zašto su Rusi toliko nepopustljivi u podršci režimu Bašara al Asada: to bi moglo da im pomogne u ograničavanju posledica izazvanih većim neslaganjima između Moskve i Vašingtona.

I Moskva i Vašington sumnjičevi su prema revolucionarnim težnjama u regionu Bliskog Istoka i Centralne Azije koje prete njihovim utemeljenim interesima. Nečujan odgovor Amerike na poteze egipatske vojske – koja je ograničila moć i autoritet Muslimanskog bratstva, najdominantnije stranke u parlamentu, kao i novoizabranog građanskog predsednika Mohameda Morsija – oslikava perspektivu glavnih američkih ciljeva. Oni uključuju da su održavanje bezbednosne stabilnosti sa Egiptom i mirovnih sporazumom sa Izraelom bolje pripremljeni vojnim aktom kao protivtežom Bratstvu. Ono što bi moglo da se pojavi u Egiptu na neki način već funkcioniše u proameričkim „umerenim“ monarhijama u regionu, gde samoizabrani kraljevi i emiri zadržavaju poluge moći kako bi se uverili da će izabrane institucije ostati umerene.

Kao što su mnogi komentatori već detaljno objasnili, Rusija ima mnogo ključnih interesa u Siriji. Glavni je taj da su odnosi sa Damaskom od ključnog značaja za sposobnost Moskve da stvori bilo kakav oblik moći preko jedne od najvažnijih ruskih vojnih baza izvan sovjetskog prostora – baze u priobalnom sirjskom gradu Tartusu. Rusi su zaključili da će ih, ako Asad bude svrgnut, nova vlast izbaciti iz Sirije. Oni, naravno, ne vide razlog da taj proces ubrzavaju ili da ga čak sami provedu.

Da je sirijska opozicija unapred najavila da će poštovati ono što se zove „gvantanamski standard“, stvari bi možda bile drugačije. Uprkos njegovim beskrajnim antiameričkim stavovima, Fidel Kastro nikad nije sabotirao ili ukinuo zakup SAD za pomorske objekte u zalivu Gvantanamo. Saopštenje sirijske opozicije da će poštovati sve Asadove ugovore sklopljene sa Rusijom mogle su da dovedu Moskvu do neutralnijeg stava. Zanimljivo je da je venecuelanski opozicioni kandidat Enrike Kapriles rekao da neće automatski otkazati sve ugovore između Čavesa i Rusije i Kine ako pobedi na izborima ove jeseni. To je zapravo pokušaj da promeni njihov stav koji glasi da bezuslovno moraju podržati Čavesa ako žele da sačuvaju svoje interese u regionu.

I ruska vlada je primetila da libijski Prelazni savet otvoreno postavlja pitanje da li bi trebalo da poštuju ugovore koje je prethodni režim postigao sa Rusijom, jer su se Rusi uzdržali oko rezolucije u UN koju je predložio NATO i koja je bila osnova za vazdušne operacije koji su svrgnule Moamera Gadafija sa vlasti. Ovo je svakako ojačalo stav u Kremlju da neće biti nikakve koristi za Rusiju ako se udalji od Asada.

Da se ovo ranije desilo, Rusi bi mogli da podrže transfer vlasti kao što se desio u Jemenu, što bi zadovoljio cilj Amerike da proteraju Asada sa vlasti, ali bi zadovoljilo i određene težnje Rusije. Ali ta opcija više ne postoji. Bitno je primetiti da je ruski pogled na sirijsku revoluciju uzdrman događajima koji nemaju mnogo toga sa zajedničkog Bliskim Istokom.

Trajno pitanje koje brine tvorce američke politike je osnova ruske lojalnosti Asadu. Zašto Moskva jednostavno ne bi mogla da preseče i promeni stranu? Možda, ako se sirijski konflikt nastavi samo unutar zemlje. Ali Kremlj nastavlja da nepokolebljivo podržava Asada, štiteći njegov režim od oštrijih sankcija UN i pružajući njegovim snagama sve ono što im je potrebno kako bi ugušile ustanak. Svemu tome je cilj da odagna brige drugoj grupi lidera: predsednicima zemalja postsovjetskog prostora koji bi trebalo da se pozabave svojim naslednicima.

U najmanju ruku, Rusija sebi ne može da priušti da bude saučesnik u rušenju Asada. Zato je njena podrška Ananovom planu zasnovana na pretpostavci da Asad ostane na konju, što bi bilo imperativ za sirijsku političku budućnost. Održati Asada legitimnim je od suštinskog značaja.

Odbrana sirijskog predsednika i njegovog režima ima velike veze sa uveravanjem ruskih partnera širom sveta, pogotovo u centralnoj Aziji, da je Moskva spremna da ostane uz njih i u teškim vremenima. Ovo je posebno važno za bivši sovjetski prostor, gde neke zemlje nameravaju da slede sirijski primer „republike monarhije“ i zadrže izvršnu moć u rukama vladajućih dinastija. I Islam Karimov iz Uzbekistana i Nursultan Nazarbajev iz Kazahstana su na vlasti više od dve decenije. Obojica su zabrinuti oko naslednika koji bi branio interese njihovih porodica i saradnika i žele da ublaže rizik da novi režimi ne zatraže od njih da žrtvuju svoje odane službenike u znak učvršćivanja moći.

Zato ne postoji nijedan magični argument koji bi ubedio Moskvu da promeni stav o sirijskom problemu. To verovatno znači da će biti neizbežno da Zapad pokuša da ponudi ustupke kako bi pridobio rusku podršku za promenu režima. S obzirom da SAD neće imati saglasnost Rusije za svoje težnje, ovo će biti odlučujući test za njihove bilateralne odnose. Rusija ima mnogo toga da izgubi u smislu održavanja svojih odnosa sa drugim liderima širom sveta jer ti isti lideri mogu i da napuste nepouzdanog klijenta.

Zato ne očekujte nikakva velika iznenađenja između Amerike i Rusije po pitanju sirijskog konflikta.

Nikolas K. Gvozdev, stariji urednik u „National interest“, je profesor studija nacionalne bezbednosti na američkom koledžu ratne mornarice (U.S. Naval War College)