Izvor: NSPM

Mike Whitney je autor i ekonomski analitičar koji redovno piše za progresivne online listove kao što su Counter Punch, globalresearch.ca i drugi, također je i autor knjige “Bespomoćni: Barak Obama i Politika Iluzije”.

U svom najnovijem tekstu osvrnuo se na aktualno ekonomsko stanje u Evropi. Whitney argumentiše kako “mere štednje” nisu ništa drugo nego “socijalna kontra-revolucija” – drugim rečima, brutalno otimanje radničkih prava i rušenje socijalne države u interesu krupnog kapitala, primarno onog finansijskog – tačnije, bankarskog. Ističe da “mere štednje” nisu prolazno stanje jer se ne radi o ekonomskom, već o političkom – ideološkom – potezu.

Kao konkretan dokaz ukazuje na činjenicu da na ovom principu ne insistiraju ekonomisti – koji su mahom mere štednje proglasili za promašaj – već u prvom redu političari. Glavna struktura, ističe Whitney, koja želi radikalno promeniti Evropu i pretvoriti je u “bankarsku uniju” nalazi se u tzv. “Trojci” – Evropska komisija, Evropska Centralna Banka i MMF.

“Prinosi na 10-godišnje obveznice pali su na rekordnih 1,56% ovog četvrtka ujutro nakon što su investitori u panici pobegli s evropskih finansijskih aktiva u nemačke i američke državne obveznice.

Pogoršanja kreditnih uslova, smanjenje kreditnih rejtinga i masovno povlačenje novca iz banaka u Španiji i Grčkoj, sve to je rezultiralo “begom na sigurno” što je pak dovelo do najnižih brojki po pitanju prinosa u zadnjih 10 godina.

Padajući prinosi pokazuju da su investitori izgubili poverenje u mogućnost EU zakonodavaca da razreše trenutnu dužničku krizu, pogotovo po pitanju sve većih problema u Grčkoj i Španiji.

Ova kriza, koja je velikim delom proizvod preterane ekspanzije kredita i slabog upravljanja rizicima od strane EU banaka, koristi se od strane Evropske komisije i ECB-a (Europska Centralna Banka) za stvaranje velike evropske “bankarske unije” i uvođenje divljačkih rezova u socijalne programe, zdravstvo i penzije. Odgovor EU zakonodavaca je bio socijalna kontra-revolucija stvorena u svrhu transformacije 17 članica monetarne unije u “permanentnu zonu mera štednje” kojom će upravljati korporativna i finansijska elita.

Evo detalja s Reutersa:

“Evrozona mora povećati rast i srezati dug kako bi povratila poverenje investitora, ali bi se takođe trebala kretati ka stvaranju bankarske unije, uvesti euroobveznice i direktno re-finansirati banke iz trajnih fondova za spašavanje, istakli su zvaničnici Evropske komisije ove srede u sklopu predstavljanja godišnjeg plana.

‘Veća integracija između država članica evrozone, nadzor struktura i praksi, prekogranično upravljanje krizom, raspodela tereta i kretanje prema bankarskoj uniji bio bi važan korak u aktuelnoj strukturi evropske ekonomije i monetarne unije’, proučili su iz Evropske komisije.

‘Na isti način, kako bi se raskinula vezu između banaka i državne vlasti, bio bi stvoren izravni Evropski Mehanizam za Stabilnost (ESM: European Stability Mechanism) putem kojeg bi se vršila direktna dokapitalizacija banaka’, stoji u dokumentu Europske Komisije (“EU calls for eurozone banking union, direct bank recapitalisations”, IFR, Reuters)

Permanentni fond evrozone za spašavanje, ESM, još uvek nije ratifikovan od svih 17 članica, ali već sada Evropska komisija želi da promeni ulogu istoga da uključuje i direktno spašavanje banaka. Direktno spašavanje posrnulih banaka je otvorena grabež moći, pokušava se stvoriti povlašteni položaj banaka na isti način kako je to učinio TARP u SAD-u (op.a. američki program “Troubled Asset Relief Program” u kojem država direktno interveniše) stvorivši koncept “Preveliki da propadnu” (eng. “Too Big To Fail” ili kraće TBTF). TBFT znači da su se banke spojile sa državom i da od sada poreski obveznici služe kao jedina garancija njihovog opstanka. Evropa se ubrzano kreće prema ovom modelu.

Nemačka kancelarka Angela Merkel se za sada protivi ideji da ESM rekapitalizira španske banke, ali zasigurno će popustiti ako se kriza produbi. Ako popusti, onda se od posrnulih banaka neće tražiti da sprovedu restrukturiranje dugova, izbrišu vlasnike donica i obveznica, maknu lošu imovinu i zamene rukovodstvo. Sav trošak bi tada pao na leđa poreskih obveznika, a to je upravo ono što žele vođe Evropske komisije i Evropske Centralne Banke. U isto vreme, rastuća kriza će se iskoristiti za nametanje dodatnih fiskalnih reformi, koje su već sada stvorile najvišu stopu nezaposlenosti u poslednjih 20 godina, a jug Evrope gurnule u snažnu recesiju.

Evo još malo s Reutersa:

“… ministri u privatnosti ne skrivaju svoje ambicije da žele veliki evropski bankovni depozit koji bi garantovao da će se mere implementirati velikom brzinom bez rizika od nekih katastrofalnih događaja. Ovo je znak da Evropska Centralna Banka favorizuje depozitne garancije. Problemi se stvaraju na drugom frontu. Uz cenu zaduživanja koja se ubrzano kreće prema 7% i uz većinu investitora koji već sada izbegavaju Španiju, tamošnja vlada će sve teže pronalaziti način da refinansira 98 milijardi evra duga i kako pritom smoći dodatnih 52 milijarde evra za financiranje deficita ove godine. Lokalne banke jedva da posuđuju, ili pak daju kredite po neverojatno visokim kamatama, tako da kompanije sve lošije stoje i sve je veći rizik od lančanog bankrota koji bi mogao ekonomiju poslati ravno na dno. Poslovanjima je ukupno izdano 44,6 milijardi evra kredita krajem marta, što je čak duplo manje nego u istom tromesečju 2007, a kontrakcija se povećava iz meseca u mjesec, prema podacima španske državne banke. Potrošači se klone od velikih kupovina i smanjuju potrošnju. Stalni rast cena zaduživanja postali su veliki problem za Španiju od početka krize… Vlada je službeno priznala da je situacija kritična.” (“Spain cries for help: is Berlin listening ?”, Reuters)

Evropska komisija i ECB dopuštaju da kriza raste, kako bi ostvarili svoje ciljeve – stvaranje fiskalne unije koju bi kontrolisale banke koje bi pak imale pristup neograničenim sredstvima finansiranja kao i moć nametanja politike (“mera štednje”) kroz prisilu.

Evo jedan isečak ekonomista Mark Weisbrota koji vidi politički motiv iza aktualne dužničke krize:

“Već neko vreme argumentujem da kriza koja se ponavLja u evrozoni, nije vođena finansijskim tržištima i zahtevima za merama štednje u vreme recesije, kao što se inače napominje.

Primarni uzročnik krize i njene prolongacije je politička agenda evropskih autoriteta – na čelu s Evropskom Centralnom Bankom i Evropskom komisijom. Ovi autoriteti (u koje treba ubrojiti i MMF, svi zajedno čine “Trojku” koja određuje ekonomsku politiku evrozone) žele silom nametnuti političke promene, pogotovo u slabijim ekonomijama gde stanovnici nikada ne bi dali glas za takve promene.” (“Europeans’ economic future has been hijacked by dangerous ideologues”, The Guardian)

Da, sve je to politika i to desničarska politika. Sto odsto uglednih ekonomista koji su dali svoj komentar na aktuelnu dužničku krizu kritikovali su način na koji se ista sprovodi, pogotovo po pitanju mera štednje. Zar zaista mislite da Merkel ili Mario Dragi (op.a. predsednik Evropske Centralne Banke) misle da su pametniji od ekonomista kao što su Stiglic, Krugman, Reich, Eichengreen, Thoma, Weisbrot, Galbraith, Baker, Rubini i drugi?

Ne, Merkel nema nikakvu pozadinu u ekonomiji, dok je Dragi bio investicioni bankar za Goldman Sachs.

Ovi ljudi nisu zainteresovani za popravljanje evropske ekonomije. Oni rade na tajnoj kampanji koja za cilj ima radikalno restrukturisanje evropskog društva, uništenje svih socijalna prava i beneficija, ukidanje svih progresivnih postignuća ostvarenih za vreme prošlog stoleća i u konačnom većinu kontinenta svesti na razinu siromaštva zemalja 3. sveta. Bankarska unija će dodatno ojačati moć finansijske elite nad pojedinim državama, a to i jeste glavni i jedini cilj.”