Izvor: NSPM

Kada treba da se opiše sve dublja kriza u Evropi, broj metafora je ogroman. Za neke je reč o „pet minuta do dvanaest“, a za neke je Evropa automobil koji se sve većom brzinom približava provaliji. Za sve, trenutak opasan po ljudsku egzistenciju se približava.

Optimisti, a srećom ih je ostalo nekoliko, naročito u samoj Evropi, veruju da će kada situacija postane stvarno kritična, politički lideri preokrenuti stvari i vratiti Evropu na put ekonomskog rasta, stvaranja radnih mesta i finansijske stabilnosti. Međutim, pesimisti jačaju i po brojnosti i po uticaju. Oni smatraju da politička nefunkcionalnost potpomaže finansijsko previranje, te naglašava mane evrozone koje postoje od njenog osnivanja.

Naravno, ono što se na kraju ispostavilo korektnim jeste spremnost vlada zaduženih za funkcionisanje evrozone da donose teške odluke, što je i zahtevano, i to pravovremeno i koordinisano. Ali nije to jedina odrednica – vlade takođe moraju da budu sposobne da preokrenu stvari čim se volja za to materijalizuje. I upravo u tom kontekstu beskonačna odlaganja izazove čine još napornijim, a ishod još neizvesnijim.

Iskusni posmatrači nas podsećaju da su krize a ne vizije imale tendenciju da donesu napredak u kritičnim fazama istorije evropskih integracija, što je višedecenijski put određen željom da se obezbedi dugoročni mir i prosperitet u jednom od prethodno najnasilnijih regiona na svetu i poprišta strašne ljudske patnje. Naposletku, Evropska unija (uključujući 17 država članica evrozone) i dalje je kolektiv država sa značajnim razlikama kad je reč o ekonomskim, finansijskim i socijalnim okolnostima. Kulturne razlike istrajavaju. Politički krugovi su daleko od sinhronizovanih. A isuviše mehanizama regionalne uprave, s bitnim izuzetkom Evropske centralne banke, nemaju dovoljno uticaja, kredibiliteta, a samim tim nisu ni dovoljno efikasni.

Prepušteno sopstvenim aparatima, takvo grupisanje je podložno stalnom koškanju, ometajućem isticanju i neslaganjima u vezi sa vizijama budućnosti. Kao rezultat toga, proces ostvarenja napretka ka značajnoj ekonomskoj i političkoj integraciji može da teče veoma sporo u dobrim vremenima. Ali sve to može brzo da se promeni kad preti kriza, naročito ako ugrožava integritet evropskog projekta.

Upravo je u takvoj situaciji danas evrozona. Dužnička kriza koja je izbila u Grčkoj, spoljnoj periferiji evrozone, u velikoj se meri premešta ka njenom jezgru, i to toliko da je opstanak same evrozone pod znakom pitanja. Što političko reagovanje više zaostaje, povećava se paket pitanja koji se postavlja u vezi sa evropskom budućnošću. Priča o uzbuđenim zemljama, počev od Grčke, sada buja. I samo tvrdokorni idealisti odbacuju sve veću opasnost da dođe do potpune dezentigracije evrozone.

Međutim, mnogi veterani projekta o evropskoj integraciji vide da se pomalja sunce među crnim oblacima koji su se nadvili nad njihovom tvorevinom. Za njih, samo kriza može da spreči političare da razne probleme guraju pod tepih i umesto toga da katalizuju političke inicijative – veću fiskalnu, bankarsku i političku uniju – koje bi, zajedno s monetarnom unijom, osigurale da evrozona počiva na stabilnoj i održivoj četvoronožnoj platformi.

Međutim, ovaj stav nije bez rizika. Pretpostavlja se da kad budu priterani uza zid, politički lideri će zaista učiniti ono što je neophodno, što je pitanje volje. Takođe se pretpostavlja da će oni imati snage da to urade, što je pitanje sposobnosti. A neizvesnost u vezi s drugim pitanjem vremenom dostiže alarmantan nivo. Današnju evrozonu odbacuju građani sve većeg broja zemalja kao nikad ranije, i to po ekonomskim, finansijskim, političkim i socijalnim osnovama. Što to bude duže trajalo, političarima će biti teže da održe kontrolu nad sudbinama svojih država i evropskog kolektivnog poduhvata.

Aktivnost privatnog sektora se usporava, a gotovo i da je nema u najugroženijoj ekonomiji evrozone (Grčka). I u ostalim zemljama štediše u bankama počinju da vrše transfer svoje ušteđevine u najjaču ekonomiju (Nemačka) i dalje, u sigurna utočišta (Švajcarska i SAD). Slabije kompanije odbacuju radnu snagu, dok jače firme odlažu investicije u fabriku i opremu. A globalni investitori i dalje u velikom broju izlaze iz evrozone, prebacujući odgovornost država na poreske obveznike i bilans stanja Evropske centralne banke.

Nije čudo što socijalni nemiri očito izbijaju u sve većem broju zemalja. Nije čudo što sporedni politički pokreti jačaju širom evrozone. I nije čudo što su birači u gotovo dve trećine zemalja evrozone promenili svoje državnike na poslednjim izborima.

I ja obožavam metafore. Kad sam nedavno bio u Evropi, čuo sam jednu koja veoma dobro opisuje ključnu dinamiku u današnjoj Evropi.

Lideri evrozone su u gumenom čamcu koji se približava opasnom vodopadu. Što duže čekaju, čamac postaje brži. Stoga ishod više ne zavisi samo od njihove volje da sarađuju da bi dovezli čamac na sigurno. On zavisi i od njihove sposobnosti da to učine u prirodi koju je sve teže kontrolisati i savladati.

Poruka je jasna. Aktuelna kriza bi možda zaista mogla da na kraju slomi urođeni otpor lidera evrozone ka kompromisu, saradnji i zajedničkom delovanju. Ali što se budu duže koškali i odlagali donošenje odluka, veća je opasnost da ono što budu dobili zahvaljujući volji izgube zbog nesposobnosti.

Autor je izvršni direktor PIMKA, napisao je knjigu „Kada se tržišta sudare“