Izvor: Pravda

Ovih dana je u izdanju IP „Prosveta“ izašla nova provokativna polemička studija Željka Simića „Manifest Žižek“, posvećena ispitivanju posledica angažmana savremenog filozofa Slavoja Žižeka. U ekskluzivnom intervjuu za „Pravdu“, Simić, redovni profesor univerziteta, objašnjava prirodu duhovne situacije našeg vremena.

– Otkuda da se, posle knjige o Jungu, zainteresujete za filozofa nižeg ranga, Slavoja Žižeka?

– Samo na prvi pogled studija pod nazivom „Manifest Žižek“ posvećena je „miljeniku“ epohe Slavoju Žižeku. Suštinski, ona je napisana da bi se bolje razumelo vreme u kome živimo i otkrio totalitarizam koji je samo vešto preobražen u odnosu na istorijski poznate – staljinizam i nacizam.

Kakva je uloga Žižeka u stvaranju tog novog sistema?

– Iako se izdaje za radikalnog kritičara postmodernizma, Žižek je jadan od njegovih najuticajnijih protagonista. Staviše, on je brend iza kojeg stoji bezlični sistem korporacijske moći manipulisanja i potiskivanja kritičkog mišljenja.

Ipak, nije li upravo Žižek bio jedan od najglasnijih kritičara kapitalizma na nedavnim protestima u Vol-stritu?

– Razume se da je bio, budući da on takvu estradnu priliku za vlastitu promociju nipošto ne bi propustio. On je, kao i većina današnjih intelektualaca, samo prividno spontan pred slikama globalnih bestijalnosti i ciničnih nepravdi. U svom neprestanom angažmanu, Žižek strogo vodi računa da ne prekorači granicu koja kontrolisani bunt deli od autentične pobune svesnog pojedinca, subjekta. A ne zaboravimo: samo takva pobuna može da dovede u pitanje temelje novog represivnog sistema kome je glavni cilj kretenizacija čovekovog bića.

Da li je takav angažman, kako ga smelo opisujete, uticao na naslov knjige?

– Moglo bi se tako zakljuciti. Jer, Žižek uspostavlja jedan razuđeni i nedosledni sistem kojim manifestuje, da bi nešto suštinski istinito mogao da sakrije. Najveći problem sa kojim se danas suočavamo jeste taj što je čitava postmoderničtička realnost premrežena manifestima koje mehanički konzumiramo, a prema kojima nemamo nikakav kritički odnos. Rialiti programi, invazija reklama, stvarni ili izmišljeni spektakli, proizvodnja straha i ludila uzeli su takvog maha da se glasovita Dekartova izreka “ Mislim, dakle postojim!“, odavno izmetnula u svoju suprotnost koja obeležava život današnjeg čoveka: „Postojim, dakle ne mislim!“

Može li savremeni intelektualac da spreči proces o kome govorite?

– Savremeni intelektualac je presudno uticao na rušenje Univerzalnog, i ustoličavanje Mondijalnog, pa se mogućnost njegovog otpora vrednostima koje je sam promovisao utopijskom. Činicno je što se u tom smislu možemo pozvati na negdašnju procenu Žižekovog sabrata na „zadatku“ manipulisanja Bernar-Anrija Levija, koji je zapisao:“ Intelektualac, imenica muškog roda, društvena i kulturna kategorija rođena u Parizu u vreme Drajfusove afere, umrla u Parizu krajem 20. veka; očigledno nije preživela propast Univerzalnog.“

Nije li ta procena preterano pesimistična?

– Na žalost, ona je, samo, ublaženo realistična. On i koji bi morali svedočiti sa Hristovog kamena, amvona, danas svesno govore na posmrtnim ostacima univerzalne istine i u funkciji relativizovanja onih vrednosti koje su se vekovima vertikalno taložile i koje su u čoveku stvarale potrebu za višim smislom postojanja. “ Manifest laži“ je, ipak, mada možda ne i definitivno, globalno ovladao našim životima.

Da li kultura ima snage da se odupre ovoj pošasti?

– Ne znam da li da budem srećan ili nesrećan, ali mislim da je čovečanstvo dospelo u fazu kada kulturom valja smatrati svaki događaj nakon kojeg čovek nema potrebe da prekolje drugog! Odveć radikalno?!
Da! Previše daleko od istine?! Nažalost – ne.

Kako ocenjujete naše političke i kulturne prilike?

– Ako su svi misleći ljudi saglasni u dijagnozi da je naše kolektivno postojanje ozbiljno dovedeno u pitanje, da je politika izgubila svaki doticaj sa opštim interesom, da je tzv. politička elita oličena u aktualnom režimu razvrgla ma i najmanju vezu sa etičkim normama, da su socijalna solidarnost i ideja pravde nestali sa horizonta datih obećanja kao što, fukoovski receno, nestaje na vetru lice sačinjeno od peska, onda je više nego jasno da smo neslobodni u svakom pogledu, apsolutno kontrolisani i sputani i kao politička, i kao duhovna bića.

Taj novi, preobraženi totalitarizam, kao puki, izdanak represivne globalizacije, vidljiv je na svakom koraku, od dogovorne ekonomije kojom je ukinuta i ideja slobodnog tržišta a nekmoli praksa ravnopravnog takmastva, preko unifikacije informacija pod plaštom dizajniranog pluralizma, sve do apsolutnog monopola koji su u duhovnoj sferi uspostavili pripadnici isključivo jedne partije, i to po principu komesarskog komandovanja.

Ima li „alternative“ sadašnjem režimu?

– Iako su svi mogućni resursi prisile upregnuti kako bi se narod zaplašio, kako bi se „uverio“ da izbora sem status kvo-a nema, kako je sve osim njih retrogradno, konzervativno i za svet neprihvatljivo, učinci njihove neograničene vladavine takvi su da čak i oni najpovodljiviji uviđaju neophodnost ozbiljnih političkih promena. Te promene, uz mobilizaciju svih društvenih slojeva, mogu da ostvare oni koji su se uveliko legitimizovali kao trezveni, odmereni, tolerantni i za svaki dijalog spremni političari, kadri da uklone partijski tribalizam („ko nije s nama, taj je protiv nas!“), koji je tako dramatično podelio naše kolektivno-društveno i nacionalno biće. U suprotnom, ne gine nam lagano nestajanje koje neće biti manje apokaliptično samo zbog toga što je „lagano“. To što gromoglasnim pokličima sa svojih partijskih skupova, kao u autohipnozi, prete neistomisljenickom delu vlastotog naroda kako „ima, bre, da ih pobedimo..!“ , govori rečito o stanju u kojem su, jednako kao i o neophodnosti promena pomoću kojih će oni koji dolaze, makar za početak, vratiti izgubljeno građansko i nacionalno dostojanstvo onih koji ovde žive, a zemlji bar neke atribucije državnosti. Politička ostavština jeste upozoravajuće jadna, ali zatomljena snaga ljudi sa ovih prostora daje prostora za jednu veliku nadu: jedino ona nema alternativu!