Izvor: Standard

Procesi koji se trenutno dešavaju u „Svet-sistemu“ i strukture „centar-poluperiferija-periferija“, koje su nastale od njega i koje dovode do njegovih bitnih promena, predstavljaju izvor ogromnih vojnih konflikata. Svet stupa u epohu promena, kada „veliki rat“ za preraspodelu sfera uticaja i resursa – uz niz regionalnih ratova, koji mu prethode – postaje skoro neizbežna perspektiva.

„Veliki rat“ se nazire. Amerikanci su odavno zauzeti pripremom područja na kome će se on voditi – Bliski i Srednji Istok. Mnogi u tom ratu vide izlaz iz globalne krize.

Eksperti izdvajaju skup ciljeva koji, kako je zamislio Onaj koji je sve isplanirao mogu da se postignu samo ukoliko rat postane „pobednički“.

Prva grupa ciljeva je odlično vidljiva:

Da se odvuče pažnja naroda sa Zapada od krize, odnosno da se njegova pažnja preusmeri ka globalnom neprijatelju;
Da se otpišu u najvećoj mogućoj meri ogromni državni dugovi;
Da se izbegne kotrljanje nizbrdo SAD ka novoj „Velikoj depresiji“, da se oživi ekonomija i da se stvore uslovi za razvoj okretanjem novog lista;
Da se u „Svet-sistemu“ za Ameriku sačuva liderska pozicija, koja se sada gubi;
Da se sačuva formirani finansijski sistem koji se oslanja na Vašingtonski konsenzus, da se produži postojanje sistema Federalnih rezervi kao svetskog emitenta „zelembaća“.

PITANJE IZRAELA

U drugu grupu spada „tabu“– retko glasno diskutovani cilj – obezbeđenje perspektive za opstanak Izraela, koji, držeći okupirane palestinske teritorije, može bezbedno da postoji samo ukoliko postoji stalna konfrontacija sa susedima (uz podršku Zapada), sa „pobedničkom“ vojnom prednošću u vojno-tehničkoj sferi. Izrael za sada ima snage da smrvi skoro svaku koaliciju arapskih zemalja. A monopolsko posedovanje nuklearnog oružja u regionu garantuje mu i obezbeđuje ga od rata kao sigurno sredstvo za uzdržavanje od korišćenja atomskog oružja. Nemoguće je pretpostaviti u šta bi se pretvorila država Izrael, smeštena na maloj i oskudnoj teritoriji bez prirodnih resursa u nedostatku stalnog spoljnog neprijatelja. Danas je Izraelu vrlo potreban „veliki rat“ kako bi:

Obezbedio (učvrstio) dovoljno visok statusni položaj u svetu, kao rezultat pobedničke vojne kampanje;

Isključio moguće smanjenje ili potpuni prekid (zbog krize) finansijske podrške Zapada, pre svih SAD, iz kojih u Izrael dolazi 22 odsto novca preko spoljne trgovine i još 3,71 milijarda dolara direktne nepovratne finansijske pomoći. Treba primetiti da je u 2011. godini Nemačka u potpunosti završila isplate reparacija Izraelu za zločine iz Drugog svetskog rata. Americi može da bude preteško da nastavi da finansijski podržava Izrael sama;

Denuklearizovanje Irana kako bi Izrael mogao da se ne uzdržava u korišćenju svog nuklearnog oružja.

Treći i najskriveniji cilj predstavlja „reinkarnacija“ svetskog kolonijalnog sistema.

Svet je više od pet vekova postojao u uslovima klasičnog kolonijalizma, i tek su u drugoj polovini 20. veka, posle Drugog svetskog rata, kao rezultat formiranja snažnog centra sile u obliku SSSR i svetskog socijalističkog sistema, nastali uslovi za dekolonizaciju planete. Tako postkolonijalna epoha danas traje nešto više od pola veka, a logika razvoja zapadne ekonomije pokazuje da i toj epohi dolazi kraj. Zapadni ekonomski sistem u uslovima tržišne konkurencije može stabilno da postoji samo ukoliko postoji stalno dolivanje spolja novih resursa. Za stabilno postojanje takvog sistema neophodno je da postoji periferija (kolonijalna) kojom se upravlja, iz koje je moguće stalno izvlačiti jeftine resurse.

Najnoviji događaji, počev od okupacije Iraka i Avganistana pa sve do okupacije Libije i čuvenog „arapskog proleća“ pokazuju vrlo očigledno da periferiji „Svet-sistema“ predstoji nova kolonizacija. To može da se smatra za geopolitičku neizbežnost jer u svetu sada nema strateških subjekata koji su u stanju da se tome odupru. Jedino pitanje je da li će to biti dvopolarni (SAD + EU protiv svih ostalih) ili neki drugačiji model kolonizacije.

DVOSTEPENI SISTEM

U procesu „nove kolonizacije“ će doći do brze kodifikacije međunarodnog prava na bazi konačnog odustajanja od principa iz jaltsko-postdamskog političkog sistema. Čeka nas odustajanje od osnovnih principa UN, likvidiranje institucije stalnih članica Saveta bezbednosti UN, korigovanje principa suverene jednakosti država. Vrlo skoro „zakonita“ okupacija i kolonizacija (u granicama „priznatih“ zona uticaja) će zauzeti mesto principa samoopredeljenja i „nemešanja u unutrašnje poslove“ drugih zemalja. Naporima Zapada se u međunarodnu praksu ponovo uvodi „dvostepeni“ sistem međunarodno-državnog uređenja, pri kome puni suverenitet ostaje samo zemljama koje čine jedro „Svet-sistema“, a periferne države mogu da imaju suverenitet samo u onom obimu koji ne predstavlja prepreku radu transnacionalnih korporacija.

Prema idejama Zbignjeva Bžežinskog, u osnovi novog (kolonijalnog) sveta treba da bude “Veliki Zapad“ (SAD + EU) i „Veliki Istok (Japan, Indija, Turska, Saudijska Arabija). U novom (kolonijalnom) svetu Rusija se ne vidi kao subjekt svetske politike. O perspektivama zajedničkog međunarodnog upravljanja sibirskim resursima diskutuje se sasvim otvoreno. Uskoro će se prisetiti da je Ruska Federacija zakoniti naslednik Ruske Imperije, koja je 1884. godine potpisala međunarodnu konvenciju u kojoj postoji „princip efikasne okupacije“. Po njemu, ukoliko neka zemlja nije u stanju da efikasno upravlja svojim resursima, njoj može da bude uvedena spoljna uprava. Uskoro „princip efikasne okupacije“ može da bude proglašen za važeću normu međunarodnog prava, na čemu će se zasnovati obrazlaganje oduzimanja Rusiji isključivosti na upravljanje njenim sopstvenim resursima.

Formirana je i ispituje se na različitim pozorišnim daskama ratnih poprišta glavna alatka za novu kolonizaciju – NATO. Iz nove strateške koncepcije NATO, koja je doneta 2010. godine u Lisabonu, proizilazi da je u savremenim uslovima upravo NATO dat zadatak da održava stabilnost sistema „centar-kolonijalna periferija“, u kome Zapadni svet jedino i može da postoji. U tome je suština novih funkcija Severnoatlanske alijanse. NATO predstavlja udruženje država Zapadnog sveta za nove „krstaške ratove“, koji su, kao što se zna, predstavljali pre svega ekonomska preduzeća. Vojna snaga NATO će stalno da se projektuje prema onim zemljama i regijama sveta koje predstavljaju isporučioce sirovina i energenata.

Danas za Zapad postaje izuzetno važno da se ne dozvoli da se pojavi velika sirovinska država, koja poseduje visok geopolitički status. Zato Zapad uopšte „ne primećuje“ tako velike nuklearne države, poput Izraela, koji stalno destabilizuje situaciju na Bliskom Istoku, ili Pakistana, koji ne može ili neće da kontroliše sopstvenu teritoriju , ne dozvoljavajući delovanje pokreta Talibana. Međutim, Iran, pun nafte i gasa (član Ugovora o neširenju nuklearnog oružja!), sa njegovim mogućnostima regionalnog liderstva, za Zapad je postao najvažniji objekat za nasilnu „demokratizaciju“. Iranski nuklearni program je samo casus belli. Iran može i da se potpuno odrekne nuklearnih tehnologija – ali to mu neće pomoći. Pritom, on predstavlja „utvrđen pojas ispred odbrambene linije“ Rusije, a ona ne bi smela da zaboravi direktivu Bžežinskog: u 21. veku Amerika će se razvijati protiv Rusije, na teret Rusije i na krhotinama Rusije!

Jedan od ciljeva Onoga koji planira „veliki rat“ je i da ne dozvoli da se formira Evroazijski savez kao strateški subjekat svetske politike. Resursi „postsovjetskog prostora“ su već uračunati i podeljeni između „Velikog Zapada“ i „Velikog Istoka“. Smisao reanimacionih projekata „Evropa od Atlantika do Urala“ je da se Rusija uključi u zapadni svet, ali bez njenih teritorija sa one strane Urala. Pretpostavlja se da je predstojeći susret „Velike osmorice“ u Kemp Dejvidu (na koji Putin nije otišao; prim. prev. ) od Rusije trebalo da zahteva predaju Sirije i Irana, obustavljanje politike evroazijske integracije i smanjenje njenog taktičkog nuklearnog oružja u zamenu za „predloge koje je teško odbiti“. Tu Rusiji neće pomoći ni Kina: povratkom u Evroaziju Rusija će da potkači i njene interese.

RUSKI ZAKLJUČAK

Čitava istorija kontakta Rusije sa Zapadom pokazuje da je vrlo kratkovido graditi sa Zapadom odnose koji bi se zasnivali na iluzijama o partnerstvu. Ista ta istorija nas uči da će u „velikom ratu“, koji se upravo nazire, najbolje proći ona strana koja će mu pristupiti pred sam kraj. Sa velikom verovatnoćom ona će se naći i među pobednicima. Zato je teško ne složiti se sa mišljenjem B. Borisova, koje je izrečeno još 2009. godine u članku „Stoput prokleti svet“: „…stvaranje geopolitičke konfiguracije (kao što je Evroazijski savez), koja bi dozvolila da se otegne neposredno stupanje Rusije u rat tako što bi se povećale koalicione snage i napravile pogranične, odstupne zone u kojima bi ratna dejstva po iskustvu iz prošlih ratova mogla i da se ne prebacuju na teritoriju osnovnih predstavlja bitni spoljnopolitički zadatak. U suštini, za Rusiju izbor se zaključuje samo u tome da li da se ruski vojno-politički blok formira sada, kada postoji relativno velika sloboda manevrisanja ili docnije, u cajtnotu, pod dejstvom okolnosti više sile ili direktno u vojnim uslovima, pod bombama, „ne obazirući se na žrtve“. Ali mogućnosti za tako relativno povoljno preformatiranje ruskih pograničnih jedinica, u duhu poslednje gruzijske kampanje, se svakim danom smanjuje“.

Ocenjujući da je Rusiji nemoguće da uoči „velikog rata“ vrši smanjenja u sferi taktičkog nuklearnog naoružanja, neophodno je da se podvuče da za tako „slabu“ stranu međunarodnog konflikta, kakva je Rusija, taktičko nuklearno naoružanje predstavlja realan instrument njegove deeskalacije (na vojnom stadijumu). Smanjenja u sferi taktičkog nuklearnog naoružanja mogu Rusiju da dovedu do „vojno-političkog cugcvanga“, kada bi u odgovor na vojni pritisak „jake“ strane konflikta ona bila postavljena pred izbor: ili prihvatanje naturanih uslova (zbog očigledne slabosti snaga opšte namene) ili svetska nuklearna katastrofa.

Rusiju vode ka „velikom ratu“ usmereno, svesno, logično. Pokušavaju da je uvuku u taj rat, kako bi obezbedili njen neslavni izlaz iz njega sa naknadnim „konačnim rešavanjem ruskog pitanja“.

Danas sve odluke koje donosi rusko vođstvo, a koje se odnose na vojno-tehničku, političku i ekonomsku oblast, trebalo bi da se razmatraju sa jednog jedinog gledišta: da li će one u „velikom ratu“, koji se nazire, i u obezbeđenju dostojnog mesta Rusiji u posleratnom uređenju sveta pomoći Rusiji ili, naprotiv, oslabiti njene pozicije. I ovde, pre svega, ne smemo da predamo „dva glavna saveznika“ Rusije – njene strateške nuklearne snage i njeno taktičko nuklearno oružje.