Izvor: RFE

Izborom Fransoa Olanda (François Hollande) za predsednika Francuske u nedelju, i inauguracijom Vladimira Putina kao “staro-novog” predsednika Rusije u ponedeljak – Obamina administracija se suočava sa novim spoljnopolitičkim glavoboljama.

Mada nijedan od njih ne poziva na drastičnu promenu odnosa svojih zemalja sa SAD-om, zamena lidera koji su bili spremni da čine ustupke Vašingtonu sa novom dvojicom koji su sumnjičaviji prema američkim namerama – znači da će Obama izgubiti deo manevarskog prostora u narednim mesecima.

Kao što ističe Piter Fiver (Peter Feaver), “Sarkozi (Sarkozy) je bio nezaobilazna, ključna ličnost u dva poduhvata, koje Obamini saradnici hvale kao ‘uspeh’ – sankcije protiv Irana i operacije u Libiji. Podrška Dmitrija Medvedeva je, takođe, bila ključna za usvajanje strožih sankcija (protiv Irana), kao i u odluci Rusije da se uzdrži od glasanja u UN o Rezoluciji o Libiji”.

Mada je sada popularno da se tvrdi da Medvedev nije bio ništa drugo nego “marioneta” u rukama premijera Vladimira Putina u poslednje četiri godine – pa je, stoga, pomirljivija politika Medvedeva prema SAD, u stvari, bila po Putinovoj volji – ja se uopšte ne slažem sa tom tezom.

Iako je tačno da Medvedev ne bi mogao da preduzme bilo koju političku inicijativu otvoreno prkoseći Putinu, to ne znači da su ova dva političara i njihovi savetnici bili potpuno saglasni oko svakog pitanja.

Ja to iščitavam kao spremnost Putina da dozvoli Medvedu da okuša “svoj put”, pre svega u razvijanju bliskih odnosa sa Barakom Obamom – da bi video da li je moguće značajnije poboljšanje američko-ruskih odnosa.

Uprkos Putinovom skepticizmu, Medvedev je učinio više ustupaka. Prihvatio je, na primer, oštrije sankcije Iranu i otkazao prodaju protivazdušnog odbrambenog sistema S-300, koji bi, da je bio instaliran, itekako otežao izraelski i američki udar na iranska nuklearna postrojenja.

Ostvareni su još neki elementi “resetovanja” odnosa između dve zemlje – pre svega u omogućavanju snabdevanja NATO misije u Avganistanu. Međutim, mnoga pitanja koja su opterećivala odnose Rusije i SAD tokom poslednjeg Putinovog predsedničkog mandata, pre svega raketna odbrana, ostala su nerešena.

Putin se vraća na mesto šefa države sa nesmanjenim skepticizmom u kojoj meri je moguće u sadašnjim okolnostima graditi partnerske odnose sa SAD-om. On neće dovoditi u pitanje oblasti u kojima je razvijena uzajamno korisna saradnja, ali njegov stav prema Vašingonu biće “plati odmah i to bez popusta”. Drugim rečima, tamo gde SAD budu tražile podršku Rusije, moraće odmah da pokažu da Moskva može očekivati korist. Štaviše, malo je verovatno da će Putin, koji nije uspostavio bilo kakav lični odnos sa Obamom, omogućiti predah šefu Bele kuće.

Zaokret u francuskoj politici

Isto se može reći i za Olanda. Za Sarkozija, koga su zvali “Sarko Amerikanac”, prioritet je bio poboljšanje francusko-američkih odnosa.

Oland može da odustane od politike svog prethodnika gajenja bliskiijih odnosa sa Vašingtonom. On je, na primer, tokom izborne kampanje, bio kritičan prema odluci Sarkozija da vrati Francusku u integrisanu vojno komandnu strukturu NATO-a. Holand je najavio da će to preispitati.

Sarkozi je zacrtao nezavisniji i ličniji spoljnopolitički kurs, što ga je, između ostalog, vodilo bliskijem savezništvu sa SAD-om. Oland će se po svoj prilici vratiti, kako ga pojedini analitičari nazivaju, “kolektivnijem” pristupu francuskoj spoljnoj politici, čime se smanjuje verovatnoća da njegovi potezi budu u suprotnosti sa raspoloženjem u zemlji kada je reč o odnosima sa SAD-om.

Oland je, takođe, najavio da će povući francuske trupe iz Avganistana do kraja 2012, dve godine pre planirane primporedaje nadležnosti NATO-a avganistanskim snagama bezbednosti. Ukoliko novi francuski predsednik ostvari svoje obećanje, to će biti dodatni teret za SAD.

Pojedini krugovi su zabrinuti da će Oland biti skloniji kompromisu oko iranskog nuklearnog programa. To će u velikoj meri zavisiti i od toga da li će bivši premijer Lorens Fabijus (Laurent Fabius), koji podržava tvrđu politiku prema Teheranu, biti ministar inostranih poslova u socijalističkoj vladi.

Američki zvaničnici će se suočiti narednih meseci sa većim skepticizmom u Parizu i Moskvi, što će Obami otežati postizanje kompromisa.

Žestoka reakcija Rusije na predloženi plan raketne odbrane, sa zapaljivom retorikom o preventivnom udaru na lokacije na kojima će biti razmeštena – ukazuje da je Obamin zahtev odlazećem predsedniku Medvedevu za “prostorom”, odnosno razumevanjem, ostao bez odjeka.

Predviđeno je da se Obama uskoro sretne sa Putinom i Olandom. Tada će imati priliku da im ukaže zašto bi trebalo da nastave spoljnu politiku svojih prethodnika i zadrže dobre, funcionalne odnose sa Vašingtonom. Međutim, imajući u vidu da u američkoj administraciji i dalje prevladava raspoloženju ka “pro-Sarkozijevoj” i “pro-Medvedljevoj” politici – to može biti izazov da ubede Olanda i Putina da krenu iz početka, odnosno okrenu novu stranicu u odnosima sa Vašingtonom.