Izvor: Standard

Uoči drugog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj kandidat Partije socijalista Fransoa Oland ima velike šanse da bude izabran za novog predsednika države u periodu 2012-2017. Sa druge strane, njegov protivkandidat i aktuelni predsednik države Nikola Sarkozi je u izuzetno teškoj poziciji sa daleko manjim šansama da osvoji drugi predsednički mandat.

Pored smene na mestu predsednika Republike, što je najvažnije mesto u strukturi izvršne vlasti u polupredsedničkom političkom sistemu zemlje, ovakva rokada bi mogla da ima i dalekosežne posledice po ukupan politički odnos snaga u Francuskoj kao i njenu dalju spoljnopolitičku poziciju. Promena bi sigurno imala posledice i na evropskoj i svetskoj političkoj sceni, koja je već godinama u stanju ozbiljnih previranja. Proces prelaska iz monopolarnog svetskog poretka ka multipolarnom dobio bi novi zamajac i ubrzanje promenom na vrhu političke scene Francuske.

Sa druge strane, ukoliko bi Sarkozi uspeo da izađe iz teške pozicije i bio ponovo izabran, globalističke snage u svetu – konkretno američka politika – ostvarile bi novi senzacionalni dobitak, sličan onome kada je Sarkozi osvojio prvi mandat 2007. To bi za Vašington bilo utoliko važnije što je stvarno stanje u biračkom telu Francuske, kako se i sada vidi, veoma nepovoljno za ostvarenje njihovih interesa. Nova pobeda njima bliskog političara mogla bi ponovo da za svetsku i evropsku politiku važan francuski brod priveže za planetarne planove i interese Amerike. Između ostalog, Sarkozi je presudno uticao da se Francuska nađe u punom članstvu NATO 2009. godine, odakle je zemlju još De Gol – nošen vizijom samostalne Francuske u svetskoj politici – izvukao pre gotovo pola veka.

Nije u reč samo o personalnoj smeni na vrhu, gde bi uzdržani Oland bio daleko manje povoljno rešenje za američku politiku od Sarkozija. Sarkozi bi posle takvog poraza izgubio dominaciju u neodegolistikoj vladajućoj stranci desnog centra UMP, a on sam je nagovestio da bi se u tom slučaju čak povukao iz politike. Dakle, na veoma važnim parlamentarnim izborima, koji će se održati u Francuskoj za mesec dana, Olandova Partija socijalista – koja u poslednje dve godine, kao dodatni indikator Sarkozijeve nepopularnosti, pobeđivala i na lokalnim izborima u najvećem delu zamlje – pored većine i u tzv. Senatu, dobila bi dodatni elan da postigne dobar rezultat i samostalno ili u koaliciji formira novu vladu.

KRAJ PROAMERIČKE ERE

Sa druge strane, neodegolistička UMP bi se povlačenjem Sarkozija – koji ju partiju udaljio od tradicionalnih postulata De Golove politike – ponovo približila izvornim principima. Tako bi se američki dominantan uticaj na francusku politiku – u poslednjih pet godina personifikovan u duetu Sarkozi-Kušner (ministar spoljnih poslova) – srušio kao kula od karata, i to ne samo kad je reč o samom političkom vrhu već i po dubini francuske pozicione i opozicione scene. Jer ono što spaja izrazitog levičara Mešetona, koji je dobio više od 11 odsto glasova u prvom krugu, zatim niz drugih antiglobalističkih predsedničkih kandidata levice i izrazitu desnicu Marin Le Pen (18 odsto birača u prvom krugu) i disidenta iz UMP Dipona (1,7 odsto birača u prvom krugu) su veoma izraženi amtiamerikanizam i antiglobalizam, kako u programu, tako i u ličnom nastupu. Čak je i umereni centrista Fransoa Bajru, koji je ovaj put dobio gotovo dvostruko manje birača (devet odsto) nego na prethodnim predsedničkim izborima, ne odlikuje se simpatijama ni prema globalistima i Americi ni prema Sarkoziju i njegovoj politici.

Pored oko 1,5 odsto glasova prednosti, koje je Oland imao u prvom krugu, on za drugi krug može da računa na glasove Mešetona (11 odsto), Eve Žoli (2,5) i ostalih levičarskih i antiglobalističkih kandidata (zajedno još oko tri odsto). Naravno, to nije tako čvrsta kalkulacija, pošto neki od ovih birača neće izaći ponovo na izbore iako su ih lideri pozvali na direktnu podršku Olandu. Sa druge strane, kada su u pitanju Bajru i Dipon, Sarkozi ne može da se nada da će uopšte dobiti glasove više njihovih birača nego Oland. Međutim, ako se to i dogodi, to će biti veoma mali dobitak, iako je verovatnije da će, nošeni antisarkozijevskim stavovima, većinski glasati za Olanda.

Kako je izlaznost u prvom krugu bila izuzetno visoka (oko 80 odsto), to su veoma male mogućnosti da se od apstinenata iz prvog kruga dobije neka ozbiljnija podrška za uzdrmanog Sarkozija. Dakle, on sve karte baca na birače Marin le Pen. Zato njegova retorika poslednjih dana ide udesno, naročito po pitanju migranata. Jer, ako se i Naconalni front i Marin le Pen ističu izrazitim antiamerikanizmom i antiglobalizmom, njihova najbliža dodirna tačka sa Sarkozijem bi mogla biti samo u restriktivnom odnosu prema migrantima. Marin Le Pen se 1. maja obratila javnosti i, uskraćujući podršku obojici kandidata, sama rekla da će u biračku kutiju staviti prazan nezaokružen listić. Tako je propala svaka „trgovina“ između Le Penove i Sarkozija.

Sarkozijev adut za Le Penovu bili su predstojeći parlamentarni izbori, koji su otvarali mogućnost nagodbe. Međutim, dogovor je bio onemogućen i time što drugi istaknuti lideri UMP nisu bili spremni za ozbiljnije saveze sa Nacionalnim frontom. Ni druga strana, posebno Marin la Pen i njen otac, nisu bili spremni na podršku Sarkoziju.

U prvom krugu predsedničkih izbora primetna je bila tradicionalna prevaga birača koje ima Partija socijalista u južnom delu Francuske (van mediteranske obale), ali i na severu zemlje, gde preovladava uticaj UMP. U tom delu uticaj ima i Nacionalni front, posebno u industrijskim severnim i severoistočnim oblastima, kao delom i na mediteranskom primorju. Pariz je većinski u prvom krugu dobio Oland, izuzev samog centra grada i bogataških kvartova.

DOBITAK ZA NEODEGOLISTE

Sam Bajru je rekao da će se izjasniti posle televizijske debate između Olanda i Sarkozija, predviđene za 3 maj, iako su zanemarljive šanse da podrži Sarkozija. Ipak za oba kandidata biće važan njihov duel kao faktički poslednja šansa Sarkozija da nešto promeni u izbornom telu. Oland će i u tom duelu, kao što je to radio i do sada, nastupati odmereno i učtivo iznoseći svoje adute koje je ponavljao tokom kampanje i koji nailaze na podršku širih slojeva.

Naime, Oland se zalaže za drastično oporezivanje veoma visokih prihoda, što pogađa krupni kapital i bogataše, a nailazi na simpatije siromašnijih slojeva. Sarkozi će verovatno u duelu pokušati sa više temperamenta i agresivnijim nastupom da izvrši pritisak na rivala, naročitio aludirajući na pitanja migracije i velikih socijalnih izdvajanja. Ali veliko je pitanje da li on još uvek može da u svoju korist preokrene očiglednu razliku koju Oland ima u biračkom telu, po svim analizama i sondažama.

Zato je za očekivati je da Oland postane novi predsednik, što bi se direktno odrazilo i na odnose snaga u evropskoj i svetskoj politici. Za njega i Partiju socijalista to je velika šansa da, prvi put posle epohe Miterana, ponovo dođu na vlast i ponude svoj koncept vođenja države u veoma burnim vremenima za Evropu i svet. Poraz Sarkozija bi za UMP bila prilika za redefinisanje politike, možda čak i povratak uticajnih političara koji su zbog Sarkozija napustili UMP i formirali svoje pokrete, poput bivšeg premijera Domenika De Vilpena i mladog i harizmatičnog Nikole Dipona, koji su bliži izvornim degolističkim principima. Zato, iako izgleda paradoksalno, poraz Sarkozija bi na srednji rok mogao da ojača UMP. Ali od poraza Sarkozija verovatno bi najviše profitirala sama Francuska. Da li tako misli i većina njenih birača, videćemo u nedelju, 6 maja.