Izvor: Tanjug, Standard, dr Dragan Petrović

Prema procenama nekoliko francuskih instituta za ispitivanje javnog mnjenja, socijalistički kandidat Fransoa Oland vodi u prvom krugu današnjih predsedničkih izbora ispred desničarskog kandidata Nikole Sarkozija.

Oba ta kandidata, prema nezvaničnim procenama različitih izvora, ulaze u drugi izborni krug koji se održava 6. maja, jer će Oland osvojiti između 28 i 29 odsto glasova, a Sarkozi između 25 i 26 odsto.

Kandidatkinja krajnje desnice Marin Le Pen je na trećem mestu sa oko 17-20 odsto, dok je je levičar Žan-Lik Melanšon dobio između 10,5 i 13 odsto glasova, prenosi AFP.

Ukupno 44,5 miliona birača pozvano je da glasa na 85.000 birališta, koja su otvorena jutros u osam sati u celoj zemlji, a u većini opština će biti zatvorena u 18 sati, dok će u najvećim gradovima ostati otvorena i do 19, pa čak i do 20 časova.

Odziv je bio najmanje 80 odsto, što je manje nego pre pet godina, kada je bio 84 odsto, ali značajno više nego 2002. kada je na izbore izašlo 72 odsto birača.

——————————–

Predstojeći francuski predsednički a u manjoj meri i potonji parlamentarni izbori imaju i širu dimenziju i značaj koji prevazilazi nacionalne granice Francuske. Naime, Francuska je jedna od najvažnijih evropskih sila a zadržala je uticaj i na svetskom nivou. Prema elementima tzv. „tvrde moći“ u nauci o međunarodnim odnosima (veličina i kvalitet teritorije, geografski položaj, broj i struktura stanovništva, prirodni resursi, ekonomska razvijenost i vojna moć), ona je uz Nemačku najmoćnija evropska zemlja. Kada se tome dodaju i elementi tzv. „meke moći“ (prestiž i prihvatljivost civilizacijskog i opšteprestižnog karaktera zemlje u svetu), Francuzi stoje još bolje – oni su praktično u tome ispred svih zapadnoevropskih zemalja osim delimično Velike Britanije. Zajedno sa Nemačkom, Francuska je kreator politike Evropske unije, gde Berlin, zahvaljujući svojoj većoj ekonomskoj snazi, predstavlja vodeću silu u EU. Međutim, za razliku od Nemačke, Francuska ima još uvek tri elementa svetske sile – samostalno nuklearno oružje, stalno mesto u Savetu bezbednosti UN sa pravom veta na svaku odluku koja Parizu ne odgovara i reformisane oblike bivšeg kolonijalnog carstva izražene kroz Francusku zajednicu, odnosno takođe i kroz kulturno-civilizacijsku organizaciju Frankofonije (gde su, pored bivših kolonija, i druge zemlje koje prihvataju francuski civilizacijski uticaj, recimo i nama susedne Rumunija i Bugarska).

Poslednji predsednički i parlamentarni izbori su održani u Francuskoj tačno pre pet godina, kada su bili redovni izbori, kako nalaže i Ustav, pa dakle vanrednih izbora u međuvremenu nije bilo. Od maja 2007 – kada je pobedio na izborima za predsednika Nikola Sarkozi kao političar koji se odmakao od tradicionalne politike Pete Republike – mnogo se toga promenilo u međunarodnim odnosima. Sarkozi je više nego bilo koji drugi predsednik Pete Republike primakao Francusku američkoj politici. On je načelno bio neoliberal, i takvim konceptom je vodio zemlju u prvih godinu i po dana svog predsedničkog mandata. Međutim, posle kraha neoliberalnog sistema septembra 2008, Sarkozi pokazuje veliki pragmatizam jer se u hodu preorijentisao pretežno na državni kapitalizam, što je Francuskoj – koja tokom više decenija Pete Republike nije primenjivala neoliberalna načela kao dominantna u praksi vođenja svoje privrede – pomoglo da ne doživi onakav ekonomski krah i krizu koja je potom najviše pogodila SAD i Britaniju.

SARKO DE SAD Sarkozi je lavirao između svetskih sila. Znao je da uspostavi dobre odnose sa Rusijom i ponudi koncept saradnje od obostrane koristi, ali je ipak uveo de jure Francusku u puno članstvo NATO početkom 2009. godine, odakle ju je još De Gol izvukao šezdesetih godina. Sarkozi se, dakle, uz sva laviranja, više primakao američkim interesima nego bilo koji drugi predsednik Pete Republike a, kako je i većinu u vladi i mesto premijera držala upravo njegova neodegolistička stranka UMP, to je njegov uticaj na francusku politiku u poslednjem petogodištu bio dominirajući. Istina, sam Sarkozi, koji načelno čuva pijetet prema De Golu, gotovo je u potpunosti napustio njegove osnovne postulate i usmerio politiku UMP u sasvim drugom pravcu. Fransoa Filon iz vladajuće UMP je tokom čitavog petogodišnjeg mandata Sarkozija zadržao mesto premijera i kakvu-takvu autonomiju u unutrašnjoj politici, koja je ipak usaglašavana sa predsednikom Republike. Bez obzira na pad popularnosti Sarkozija, on dobija nominalnu podršku UMP za predsedničke izbore, pa tako novi šef stranke Kope nastupa tako da je za stranku veoma važno da Sarkozi dobije i drugi mandat.

Međutim problem Sarkozija u predsedničkoj trci je u tome što druge stranke – i pristalice desnice i centra, a o levici da i ne govorimo – nisu spremne da ga podrže u predsedničkoj trci, što se odnosi i na potencijalni drugi krug glasanja.

Mora se konstatovati da je za SAD izbor Sarkozija za ovih pet godina predstavljao pravi pogodak, koji je umanjio vidljivost slabljenja američke moći u svetu. Tada je Sarkozi izabran uz pomoć krupnog kapitala, medijsku prohodnost, ali i niz smicalica koje su doživeli njegovi najveći oponenti, posebno bivši premijer Domenik De Vilpen iz njegove stranke. De Vilpen se potom izdvojio u posebnu političku frakciju, formirao i sopstvenu stranku Pokret za Republiku, ali nije podneo adekvatnu kandidaturu na ovim predsedničkim izborima.

Dominik Stros-Kan, najavljeni kandidat, levice je doživeo neugodnu aferu, koja ga je koštala učešća na predsedničkim izborima, gde bi bio opasan konkurent Sarkoziju. Čini se da je Ameriku i Vol Strit najviše uplašilo insistiranje Stros-Kana da, umesto posustalog i zloupotrebljenog dolara, kao obračunsko sredstvo u svetu postane korpa valuta. To bi zaista pogodilo same temelje američke finansijske moći u svetu, pošto prekomernom emisijom dolara, koji je u isto vreme svetska obračunska valuta, SAD već decenijama obezbeđuju bogatstvo i luksuzan život svog stanovništva nauštrb čitave planete. Međutim, i sa ovakvim kadrovskim rešenjima u predstojećoj predsedničkoj utakmici, Sarkozi, kao jedini kandidat koji odgovara interesima Vašingtona, nema previše šansi za konačan uspeh.

Najozbiljniji kandidat za pobedu je Fransoa Oland iz Partije socijalista, koji je u poslednjem trenutku dobio podršku svoje stranke posle eliminacije Stros-Kana i tesne unutarstranačke pobede za predsedničku nominaciju nad šefom partije Marti Orbi, inače ćerkom čuvenog Žaka De Lora. Čini se da povučeni, učtivi i odmereni Oland predstavlja opasnijeg protivnika Sarkoziju nego što je to pre pet godina bila njegova nevenčana supruga i takođe kandidat Partije socijalista Segolen Rojal, koja je tada izgubila u drugom krugu. Oland je – uz svu neizvesnost koja vlada u vezi sa njegovim političkim stavovima prema najvažnijim pitanjima – daleko bliži od Sarkozija osnovnim postulatima Pete Republike, što znači da je adekvatniji za multipolarni poredak u svetu koji nastupa nego za interese Amerike i globalizma.

ANTISARKOZIJEVSKI KANDIDATI Od ozbiljnijih kandidata koji bi mogli da se umešaju u borbu za ulazak u drugi krug predsedničkih izbora trebalo bi izdvojiti Marin Le Pen, lidera Nacionalnog fronta, zatim izrazitog levičarskog i antiglobalističkog kandidata Žan Lik Melanšona i centristu Fransoa Bajrua. Marin Le Pen je lider izrazite desnice, sa jakim antiameričkim i antisarkozijevskim stavovima, koji čak dovode u pitanje i dosadašnju poziciju Francuske u EU. Izraziti levičar Melanšon – koji je najprijatnije iznenađenje kampanje, jer mu pre njenog početka niko nije predviđao rejting od 15 odsto, koliko ima sada – takođe je izrazitog antisarkozijevskog, antiameričkog i antiglobalističkog koncepta. Fransoa Bajru – centrista koji je na prošlim predsedničkim izborima 2007. bio najprijatnije iznenađenje osvojivši treće mesto – ima izrazito negativan stav prema Sarkoziju i umerene političke koncepte tradicije Pete Republike o svim važnijim državnim pitanjima.

Nema sumnje da će se ovih pet kandidata izdvojiti u odnosu na drugih pet jer imaju nesrazmerno veći uticaj u biračkom telu. Zapravo, Sarkozi i Oland, prema istraživanjima javnog mnjenja, imaju rejting poslednjih dana približno i do 25 odsto, dok se Le Penova, Melanšon i Bajru kreću na oko 15 odsto uz određena variranja svake nedelje od po nekoliko procenata. Među ostalih pet kandidata, koji su daleko slabijeg uticaja u javnom mnjenju, uglavnom se radi o antiglobalistima ili, kad je u pitanju Dipon, disidentima UMP sa jakim antisarkozijevskim i takođe antiameričkim stavovima.

Pri ovakvom odnosu snaga, gde praktično svi kandidati osim Sarkozija imaju antisarkozijevske stavove i u opštem konceptu i personalno, nije ni čudo da sva istraživanja predviđaju da – ako u drugi krug odu Sarkozi i Oland – aktuelni predsednik će ubedljivo izgubiti. Na papiru bi Sarkozi, kao predstavnik umerene desnice, trebalo da u drugom krugu najverovatnije protiv predstavnika socijalsita dobije makar simpatije birača desnice – a to znači i Nacionalnog fronta, i u najvećem Bajruovog Pokreta za demokratiju. Ranijih decenija Pete Republike uglavnom je tako i bilo kada su lideri degolista i neodegolista bili De Gol, potom Žorž Pompidu, Žiskar Desten, Žak Širak i drugi. Međutim, Fancuska – koja još nije izabrala svoje definitivno pozicioniranje u savremenom svetu i u kojoj će to pitanje delom ostati otvoreno i u sledećim godinama – suviše se pod Sarkozijem približila Americi, inače u Francuskoj ne mnogo popularnoj.

O tome i Marin Le Pen i Fransoa Bajru nemaju dobro mišljenje. Stoga su veoma male šanse da, ukoliko se Le Penova i Bajru direktno ne izbore za drugi krug, pozovu svoje birače da podrže nepopularnog Sarkozija u finalu sa Olandom. Sa druge strane, više je nego sigurno da će levičar Mešeton pozvati birače da u drugom krugu podrže Olanda. To će učiniti najverovatnije i ostali levičarski kandidati antiglobalističkog opredeljenja. U tom slučaju – ako Sarkozi postigne uspeh, najviše zahvaljujući podršci medija i krupnog kapitala i dobro organizovanoj kampanji, i plasira se u drugi krug – tamo neće imati velike šanse za novi podvig koji bi ga na još pet godina odveo u Jelisejsku palatu.

Dakle, ako bi Sarkozi izgubio u pokušaju da osvoji drugi mandat (to je u Petoj Republici uspeo samo Žiskar Desten uz napomenu da je Pompidu umro za vreme prvog mandata, pa se nije ni mogao kanidovati za novi), to bi značilo veliku geopolitičku promenu koja bi Francusku ponovo u najvećem vratila na tradicionalne postulate Pete Republike i ohrabrila njene brojne prijatelje u čitavom svetu. Zabrinuta bi bila samo Amerika i njeni eksponenti i kompradori u svetu.

ŠTA JE BOLJE ZA SRBIJU Zato ne treba da čudi što je Sarkozi poželeo Tadiću uspeh na predstojećim izborima. Jer među svim zapadnim silama u poslednja dva veka srpski narod je najbolje odnose imao sa Francuskom. Nažalost, od izbora Sarkozija za predsednika, posebno u periodu kada je mesto ministra spoljnih poslova zauzimao Kušner, ti odnosi su se spustili na niži nivo. To se dogodilo zato što je zvanični Pariz, odnosno Sarkozi-Kušner, u potpunosti prihvatio američki koncept nezavisnog Kosova. Tako je u pismu od 4. aprila Sarkozi naveo da podržava politiku Tadića, čiji je cilj „sprovođenje korenitih reformi u Srbiji i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa državama regiona“. Naravno da je među tim „državama regiona“ u prvom planu nezavisno Kosovo.

Što se tiče kosmetskih Srba i ukupnog srpskog interesa, on bi bio svakako na dobitku kada bi Sarkozi i Tadić nastavili da se dopisuju i posle drugog kruga srpskih i francuskih izbora u maju, ali ne u predsedničkim korenspondencijama. Daleko od toga da bi Oland radikalno izmenio francusku politiku prema srpskom pitanju, uključujući i priznanje Kosova, ali bi platforma za popravljanje odnosa dve zemlje i dva kroz istoriju uglavnom prijateljska naroda dobila daleko bolje osnove i perspektive. Kada bi kojim čudom do stolice u Jelisejskoj palati došli Le Penova, Melanhon ili Bajru, to približavanje bi bilo još intenzivnije a promena francuske pozicije u svetu još radikalnija.

Ne treba zaboraviti ni skorašnje francuske parlamentarne izbore, gde se potencijalno mogu očekivati promene u odnosu na dosadašnje stanje jer su moguće pobeda opozicije ili koaliciona vlada. Pored toga, ukoliko bi Sarkozi izgubio predsedničke izbore, njegov uticaj u neodegolističkoj vladajućoj stranci bio bi vremenom marginalizovan, a neodegolisti bi se dobrim delom vratili svojim tradicionalnim načelima. Uspeh američke politike poslednjih godina u Francuskoj je u tome što je – uprkos tome da među deset vodećih francuskih političara nisu imali ni jednog sebi bliskog osim Sarkozija – upravo on postao predsednik Republike, a i sada je u kakvoj-takvoj šansi da to mesto zadrži.

Ukoliko SAD i proameričke snage u samoj Francuskoj taj podvig ponove i sada – uprkos stavu francuskog biračkog tela i političkog estabilišmenta, koji im nisu naklonjeni – to bi značajno pomoglo da se u sledećim godinama realizuju američki strateški interesi u svetu i posebno Evropi. To bi umekšalo posledice opadanja planetarnog uticaja Vašingtona i prerastanja svetskog poretka od monopolarnog ka multipolarnom. Neuspeh Sarkozija bi, sa druge strane, ubrzao proces prerastanja svetskog poretka ka multipolarnom, ulio bi nadu svim antiglobalističkim i suverenističkim snagama u svetu, a u Srbiji i srpskim zemljama – sem kod kompradorskog dela elite, koji je uglavnom na vlasti u Beogradu – predstavljao ohrabrenje za povratak samostalne francuske uloge na Balkanu. Zbog toga će se u sledećih nekoliko sedmica u svim velikim svetskim centrima pomno posmatrati razvoj situacije u Francuskoj.