Izvor: NSPM, Džordž Fridman

Vekovima Iran (a pre njega, Persija) suočavao se sa dilemom garancije nacionalnog opstanka i autonomije usled uticaja jačih regionalnih sila kao što je bila otomanska Turska i Rusko carstvo. Iako je uvek bio slabiji od pomenutih većih carstva, Iran je opstao iz tri razloga: geografije, resursa i diplomatije. Veličina Irana i planinska konfiguracija terena čine da svaki vojni pohod u unutrašnjost zemlje bude težak i opasan. Iran je takođe bio u stanju da postavi dovoljne snage u cilju odvraćanja napada dok je u međuvremenu sprovodio povremeno iskazivanje moći. U isto vreme, Teheran je povlačio pametne diplomatske poteze igrajući na kartu pretnje koje su ove sile predstavljale jedna po drugu.

Prispeće evropskih imperijalnih sila u region sačinjavalo je teškoće sa kojima se Iran suočavao tokom 19. veka, zajedno sa pozicioniranjem Britanske imperije na zapadu Irana u Iraku i na Arabijskom poluostrvu krajem Prvog svetskog rata. Ovo se poklopilo sa transformacijom globalne ekonomije u sistem koji je baziran na nafti. Tada kao i sada region je predstavljao ogroman i globalni izvor nafte. Tamo gde su Britanci jednom imali interesa u regionu, pojava nafte kao osnovne industrijske i vojne moći učinili su da ovi interesi postanu primarni. Tokom Drugog svetskog rata Amerikanci i Sovjeti su postali spoljne sile sa sposobnošću i željom da utiču na region, ali je osnovna strateška pozicija Teherana opstala. Iran se suočio kako sa regionalnim, tako i globalnim pretnjama kojima je morao da se prilagodi ili da ih ukloni. Zbog nafte globalne sile nisu mogle da izgube interes dok regionalne sile nisu ni posedovale opciju gubljenja interesa.

Bilo da Iranom vlada šah ili ajatolah, njegova strategija ostaje ista: osloniti se na odvraćanje koje omogućava geografija, zaštititi se odbrambenim snagama i povlačiti složene diplomatske poteze. Ali u osnovi svega ovoga uvek se nazirala još jedna vizija Irana.

Vizija Irana, zemlje sa suštinski odbrambenim stavom, kao regionalne sile je ostala. Šah[1] se takmičio sa Saudijskom Arabijom oko Omana i zamišljao je Iran kao nuklearnu silu. Ahmadinedžad se nadmeće sa Saudijskom Arabijom oko Bahreina i takođe zamišlja i sanja o Iranu kao nuklearnoj sili. Kada stvari sagledamo izvan retorike, nešto što uvek treba da činimo kada se bavimo spoljnom politikom jer je retorika namenjena zastrašivanju, zavođenju i zbunjivanju stranih sila kao i javnosti, možemo da vidimo suštinski kontinuitet u iranskoj politici još od Drugog svetskog rata. Iran želi da zadobije regionalnu dominaciju tako što će se osloboditi ograničenja i pretnji koje postavljaju obližnje sile.

Od Drugog svetskog rata Iran je morao da se nosi sa regionalnim pretnjama koje su predstavljali Irak, sa kojim je vodio brutalni rat koji je trajao gotovo deceniju i koji je Iran koštao oko milion života. On je takođe morao da se nosi sa Sjedinjenim Državama, čija je snaga suštinski oblikovala obrasce u regionu. Sve dok Sjedinjene Države imaju preovlađujući interes u regionu, Iran nema izbora osim da odredi svoju politiku prema uslovima SAD. Za šaha to je značilo potčinjavanje Sjedinjenim Državama dok je suptilno pokušavao da upravlja američkim postupcima. Za Islamsku republiku to znači opiranje Sjedinjenim Državama dok se istovremeno pokušava manipulisanje Amerikom tako da ona preduzme korake u korist Irana. Oba pristupa su u skladu sa tradicijom iranske suptilne strategije.

Islamska republika se u tome pokazala uspešnija od šaha. Ona je sprovela prefinjenu kampanju dezinformacijama koja je prethodila ratu u Iraku 2003. god. kako bi uverila SAD da će invazija na Irak biti laka u vojnom smislu i da će Iračani dočekati Amerikance širom otvorenih ruku. Ovo je raspirivalo postojeću želju SAD da izvrše invaziju na Irak, što je postalo jedan od mnogih faktora koji su činili da invazija izgleda izvodljiva. U drugoj fazi, Iranci su pomogli mnogim frakcijama unutar Iraka da pruže otpor, što je okupaciju pretvorilo, kao i planove za rekonstrukciju Iraka na osnovu američkih planova, u pravi košmar. U trećoj i konačnoj fazi, Iran je iskoristio svoj uticaj u Iraku kako bi podelio i paralizovao zemlju nakon američkog povlačenja.

Kao rezultat ovih poteza, Iran je postigao dva cilja. Kao prvo, Amerikanci su se rešili iranskog arhineprijatelja Sadama Huseina, što je strateški veoma oslabilo Irak. Kao drugo, Iran je pomogao da snage Sjedinjenih Država napuste Irak, što je stvorilo vakuum u Iraku i nešto što je umanjilo američki kredibilitet u regionu kao i američki apetit za buduće vojne avanture na Srednjem istoku. Želim da naglasim da sve ovo nije bio deo iranskog plana: mnogi drugi faktori su doveli do ovakvog sleda događaja. U isto vreme, iransko manevrisanje nije bilo zanemarujući činilac u procesu; Iran je vešto eksploatisao posledice događaja u čijem je oblikovanju učestvovao.

Postojala je defanzivna suština svega ovoga. Iran je bio očevidac invazije Sjedinjenih Država na okolne zemlje, Irak na zapadu Irana i Avganistan na njegovom istoku. Iran je uvideo da su Sjedinjene Države ekstremno snažne i nepredvidljive do tačke iracionalnosti iako se takođe može njima manipulisati. Teheran stoga ne može da odbaci mogućnost da će SAD izabrati rat sa Iranom. Povlačenje Sjedinjenih Država iz Iraka međutim ograničilo je američke vojne opcije u regionu.

Ova strategija takođe poseduje i ofanzivnu dimenziju. Američko povlačenje iz Iraka omogućilo je Iranu da popuni vakuum. Ono što je kritično jeste da je geopolitika regiona otvorila mogućnost za Iran verovatno prvi put u toku nekoliko vekova. Prvo je kolaps Sovjetskog Saveza smanjio pritisak sa severa. Uzevši u obzir i pad Otomanskog carstva nakon Prvog svetskog rata, Iran se sada više ne suočava sa regionalnom silom koja bi mogla da predstavlja izazov. Drugo, sa smanjenjem američkih snaga u Persijskom zalivu i Avganistanu, globalna sila ima ograničene vojne opcije a čak su i političke opcije koje bi mogle da se upotrebe protiv Irana još više ograničene.

Iran sada ima priliku da razmotri svoju poziciju kao poziciju regionalne sile a ne samo da stremi ka složenim postupcima kako bi očuvao svoju autonomiju i režim. Iranci shvataju da se raspoloženja globalnih sila nepredvidljivo menjaju, a najviše Sjedinjenih Američkih Država. Stoga Iran zna da što agresivniji postaje, Sjedinjene Države mogu više vojno sebe obavezati da sputaju Iran. U isto vreme, SAD to mogu učiniti čak i bez akcija Irana. Na osnovu toga, Iran traži strategiju koja bi mogla da učvrsti njegov regionalni uticaj a da ne izazove američku odmazdu.

Svako ko proučava Sjedinjene Države razume njenu zabrinutost u vezi s nuklearnim oružjem. Tokom hladnog rata one su živele u senci mogućnosti da Sovjeti prvi otpočnu nuklearne udare. Bušova administracija je iskoristila mogućnost da Irak razvije nuklearni program kako bi zadobila podršku domaće javnosti za invaziju. Kada su Sovjeti i Kinezi došli u posed nuklearnog oružja američka reakcija se graničila sa panikom. Sjedinjene Države su istovremeno postale opreznije u svom pristupu tim zemljama.

Posmatrajući Severnu Koreju, Iranci prepoznaju obrazac koji bi mogli da iskoriste zarad sopstvene prednosti. Opstanak režima u Severnoj Koreji, zemlje sa slabim uticajem, tokom devedesetih nije bio siguran. Kada je ona preduzela korake ka razvoju nuklearnog programa, međutim, Sjedinjene Države su se ozbiljno posvetile Severnoj Koreji, istovremeno postajući sve opreznije kada je u pitanju pristup severu. Značajna diplomatska aktivnost i periodična pomoć su za cilj imale ograničavanje nuklearnog programa Severne Koreje. S tačke gledišta Severne Koreje aktuelni cilj nije bio razvoj nuklearnog oružja koje se može lansirati; Severna Koreja nije velika sila poput Kine ili Rusije i pogrešan proračun Pjongjanga može dovesti do agresivnije politike SAD. Umesto toga proces razvoja nuklearnog programa sam po sebi je povećao uticaj Severne Koreje istovremeno izazivajući Sjedinjene Države da ponude podsticaj ili da uspostave relativno neefektivne ekonomske sankcije (i na taj način izbegavajući daleko opasniju vojnu operaciju). Severna Koreja je postala srž američke zabrinutosti dok su Sjedinjene Države izbegle akcije koje bi mogle destabilizovati Severnu Koreju pri tome uzevši u obzir mogućnost oružja koga sever poseduje.

Severnokorejanci znaju da bi se mogućnost posedovanja oružja koje bi se moglo lansirati pokazala opasnom, ali sama činjenica da raspolažu sa nuklearnim programom daje im strateški značaj i to je lekcija koju su Iranci dobro naučili. S iranske tačke gledišta, nuklearni program uzrokuje da SAD istovremeno ozbiljnije shvate Iran i da povećaju sopstvenu opreznost u odnosima sa njim. Trenutno Sjedinjene Države predvode grupu zemalja čiji entuzijazam oko toga da li sankcije mogu uzrokovati neku štetu Iranu varira, ali to pruža Americi kontekst da ne preduzima vojne akcije od kojih Iran zaista strahuje i koje Sjedinjene Države ne žele da preduzmu.

Izrael, međutim, mora da zauzme drugačiji stav po pitanju iranskog programa. Dok nuklearni program Irana ne predstavlja pretnju po SAD, on može predstavljati pretnju po Izrael. Problem Izraelaca se svodi na to da oni moraju da veruju svojim obaveštajnim podacima po pitanju razvoja iranskog nuklearnog programa. SAD mogu sebi da priušte pogrešan proračun, dok Izrael ne sme sebi to da dopusti. Ovaj nedostatak sigurnosti čini Izrael nepredvidljivim. S iranske tačke gledišta, međutim, izraelski napad mogao bi da bude dobro došao.

Iran ne poseduje nuklearno oružje i može da sledi strategiju Severne Koreje da nikada ne razvije sposobnost nuklearnog oružja koje se može lansirati. Međutim, ukoliko to učine i Izraelci ih napadnu i unište takvu vrstu oružja Iranci će biti tamo gde su bili pre nego što su došli u posed nuklearnog oružja. Ali ukoliko Izraelci napadnu i ne uspeju da ga unište Iranci će biti jači. Iranci bi mogli da uzvrate tako što će preduzeti akcije u moreuzu Hormuz. SAD koje su u suštini garant globalnog pomorskog protoka nafte bi mogle da vojno napadnu Iran. Ili bi mogle da stupe u pregovore sa Iranom kako bi obezbedile protok nafte. Izraelski napad, bio on uspešan ili ne, postavio bi scenu za iranske akcije koje bi zapretile globalnoj ekonomiji, obeležile bi Izrael kao agresora i dovelo bi do toga da Sjedinjene Države budu izložene pritisku evropskih i azijskih sila da obezbede protok nafte putem diplomatskih ustupaka pre nego vojnom akcijom. Napad od strane Izraela, uspešan ili neuspešan bi malo koštao Iran i stvorio bi suštinske šanse za Iran. Po mom mišljenju, Iranci žele program a ne oružje, ali izraelski napad na program bi u potpunosti odgovarao iranskim interesima.

Nuklearna opcija spada u kategoriju iranskih manipulacija regionalnim i globalnim silama što je davna istorijska potreba Iranaca. Ali drugi i važniji događaji se dešavaju u Siriji.

Značaj Sirije za Iran

Kao što smo već pisali, ukoliko sirijski režim opstane to bi delom bilo zahvaljujući podršci Irana. Izolovana od ostatka sveta, Sirija će postati zavisna od Irana. Ukoliko se to dogodi, iranska sfera uticaja će se protezati od zapadnog Avganistana do Bejruta. Ovo bi odmah suštinski promenilo balans moći na Srednjem istoku što bi ispunilo iranski san o tome da postane dominantna regionalna sila u Persijskom zalivu i izvan njega. Ovo je bio šahov i ajatolahov san i to je razlog zašto su SAD trenutno opsednute Sirijom.

Šta će takva sfera uticaja omogućiti Irancima? Tri stvari. Prvo, prisiliće globalnu silu SAD da napusti ideju o uništenju Irana, pošto će prostranstvo njegove sfere uticaja proizvesti opasno nepredvidljive posledice. Drugo, ona će obezbediti legitimitet režimu unutar Irana i u regionu mnogo više od legitimiteta koji trenutno poseduje. Treće, sa punomoćnicima duž severne granice Saudijske Arabije u Iraku i šiitima duž zapadne obale Persijskog zaliva Iran bi mogao da prisili preraspodelu prihoda od nafte. Suočeni sa očuvanjem režima, Saudijska Arabija i ostale zalivske zemlje bi morale da budu fleksibilne u pogledu iranskih zahteva, u najmanju ruku. Ulaganje svog tog novca u Iran značajno bi ojačalo ovu zemlju.

Iran je primenjivao svoju strategiju pod režimima sa različitim ideologijama, šahom, koga su mnogi smatrali psihološki nestabilnim i megalomanom, Iran je sprovodio ovu strategiju u ograničenoj meri i sa obazrivošću. Trenutni režim, koji se takođe smatra ideološki i psihološki nestabilnim, takođe je obazriv u svojim postupcima. Retorika i ideologija mogu da zavedu, i obično su namenjene upravo u te svrhe.

Ova dugoročna strategija koja se sprovodi još od 16. veka sa ponovnim oživljavanjem persijskog nacionalizma u obliku Safavidskog carstva[2] sada vidi otvorenu mogućnost delom koju je obezbedio sam Iran. Cilj Teherana je da produži američku paralizu dok istovremeno eksploatiše prilike koje je stvorilo američko povlačenje iz Iraka. Istovremeno cilj strategije je stvaranje koherentne sfere uticaja u odnosu na koju će SAD morati da se prilagode kako bi zadovoljile zahteve članica svoje koalicije za stabilnim snabdevanjem nafte i ograničenog konflikta u regionu.

Iran sledi dvostruku strategiju koja bi ostvarila ovaj cilj. Prva strategija je izbegavanje bilo kakvih naglih poteza kako bi dozvolio da procesi teku svojim kursevima. Druga je stvaranje diverzije putem svog nuklearnog programa, što će dovesti do toga da Sjedinjene Države postupe identično kao u slučaju Severne Koreje. Ukoliko njegov nuklearni program uzrokuje izraelske vazdušne udare Iran bi to takođe mogao da preokrene u sopstvenu prednost. Iranci znaju da je posedovanje nuklearnog oružja opasno ali da je prednost imati program razvoja oružja. Ali ključni aspekt nije nuklearni program. On je jednostavno sredstvo za skretanje pažnje od onoga što se zaista dešava a to je pomak u pogledu ravnoteže moći na Srednjem istoku.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić

[1] Reza Pahlavi. Prim.prev.
[2] Safavidsko carstvo predstavlja novovekovnu iransku državu kojom je upravljala dinastija Safavida od 1501. do 1736. godine. Pomenuto carstvo je bilo jedno od najmoćnijih persijskih carstava u islamskoj eri. Prim. prev.