Izvor: NSPM

Tzv. „arapsko proleće“, koje je dovelo do pada nekoliko režima u Mediteranu i promenilo političku sliku arapskog sveta, bilo je jedan od najupečatljivijih događaja protekle godine. Dok su na Zapadu demonstracije na trgovima mediteranskih prestonica predstavljane kao građanski bunt protiv siromaštva, nejednakosti i korupcije, perspektive razvoja demokratije zapadnog tipa u ovom regionu sada su uglavnom pesimističke. Godinu dana posle promena, primat polako preuzimaju islamisti, dok je region postao poprište na kome se Turska i neke zalivske zemlje bore za uticaj. O sadašnjoj situaciji u arapskih zemljama za Novu srpsku političku misao opširnije govori Darko Tanasković, jedan od vodećih srpskih islamologa i orijentalista, i bivši ambasador i diplomata.

G. Tanaskoviću, koji su rezultati „arapskog proleća“ i da li su smene vlasti opravdale očekivanja arapskih masa?

Ako se izuzme srazmerno mali Tunis, u kome je situacija relativno stabilna i „redovna“, stanje u ostalim zemljama zahvaćenim „arapskim prolećem“ još uvek je haotično i bremenito neizvesnostima, dok u Siriji besni pravi unutrašnji rat „s napajanjem“ iz inostranstva. Posle početnog oduševljenja i olakšanja usled uklanjanja višedecenijskih autokratskih lidera i režima bez stvarne legitimnosti, što ja kao cilj objedinjavalo opozicione pokrete, nastupilo je neprijatno osvedočenje da time ni politička ni socijalna pitanja za građane ne samo da nisu rešena, već su im lična i porodična bezbednost, imovinska sigurnost, a i društveni status i životna perspektiva ozbiljno ugroženi. U tom pogledu, masovne proteste i koliko-toliko ujedinjene frontove antirežimskih snaga zamenila je atmosfera podozrevanja svih u sve i opšte grozničavosti, s pratećim porastom međustranačkog, međuplemenskog, međuklanovskog, međuetničkog i međureligijskog nasilja, pri čemu konkretni vidovi njegovog ispoljavanja zavise od istorijski stvorenih prilika i odnosa u datoj zemlji. Tako se, recimo, u Libiji sukobljavaju plemena, u Egiptu muslimani i kopti, a u Jemenu suniti i šiiti… Sve u svemu, teško je zaključiti da su smene vlasti opravdale očekivanja arapskih masa. Nije, uostalom, uopšte jasno šta su, sem smene vlasti, te mase određeno očekivale, ako su opšte i postojala neka iskristalisana, a pogotovo jedinstvena očekivanja. Jedno istraživanje javnog mnjenja u Libiji pokazalo je, na primer, da je samo 15 % Libijaca za uvođenje demokratije zapadnog tipa, a 40 % priželjkuje jakog lidera!

Koliko su tzv. revolucije bile proizvod unutrašnjih potreba i suprotnosti u arapskim društvima, a koliko delovanja centara moći iz inostranstva, odnosno sa Zapada?

S obzirom na tok događaja, posebno u Libiji i Siriji, prilično se rasprostranilo uverenje da je „arapsko proleće“ presudno podstaknuto i dirigovano iz inostranstva, odnosno sa Zapada, iz kruga država koje predvode SAD. Takvo zaključivanje, ako vodi jednostranosti i apsolutizovanju uloge spoljnog faktora, može odvesti na krivi put i udaljiti od celovitog razumevanja složene prirode i suštine fenomena vrenja i potresa koji su zahvatili arapski svet. I naša sredina je tome sklona, jer odavno postoji površno evropocentrično shvatanje bez pokrića i prilično izgrađena civilizacijski potcenjivačka predstava o Arapima, a i muslimanskim narodima uopšte, kao o svetu kome su potrebne i kome odgovaraju diktature i koji nije kadar za uspostavljanje i usvajanje demokratskih političkih vrednosti. Oni, kolektivno-karakterološki doživljeni kao krdo, tobože vole jake lidere i radosno im se potčinjavaju. Kad je deo međunarodne zajednice ne tako davno na sličan način diskreditovao Srbe, to nam, naravno, nije odgovaralo. Mislim, stoga, da je važno naglasiti da su nezadovoljstvo i bunt u arapskom svetu izvorno bili autentični i da su, kao javni protesti i otvorene pobune, izbili u trenutku kad se za to steklo više unutrašnjih i spoljašnjih uslova koje tek treba svestrano, produbljeno i nepristrasno analizirati. Značajni segmenti stanovništva u Tunisu, Libiji, Egiptu, Siriji i Jemenu, ali i u nekim drugim arapskim zemljama koje zasad nisu zahvaćene dramatičnim zbivanjima, bili su ili su i dalje, najblaže rečeno, nezadovoljni vlašću koju su, bez demokratske provere izborne volje, morali da podnose. S druge strane, bilo je i ima brojčano i politički nimalo zanemarljivih prorežimskih snaga i zadovoljnih građana u tim istim zemljama. Koliko je jednih, a koliko drugih, teško je u svakom konkretnom slučaju pouzdanije utvrditi, pogotovo u uslovima oštrog sukobljavanja o kome se medijski gotovo bez izuzetka tenedenciozno izveštava, dok se svetski uticajni čionioci interesno svrstavaju uz jednu, opozicionu stranu, proglašavajući je jedinom demokratski kvalifikovanom da govori u ime celog naroda.

S druge strane, pak, svakome ko je u ovom vremenu poremećenih vrednosti sačuvao bar malo objektivnosti i moralnog osećanja za istinu, mora biti jasno da su se centri moći iz inostranstva, mimo svih normi međunarodnog prava, brutalno uključili u unutararapske sukobe, izdašno pomažući antirežimske snage, a u slučaju Libije i Sirije, i indukujući intenzitet obračunavanja, za koji uopšte nije sigurno da bi bez njihovog delovanja poprimio žestinu s kakvom se kasnije ispoljio. Da nije reč ni o kakvoj brizi za demokratiju i ljudska prava, dokazuje očigledna primena dvostrukih standarda, recimo, u slučaju Bahreina, gde je vladajućem sunitskom režimu „odobreno“ da silom skrši demontracije većinskih šiita.

Da li će biti moguće uspostaviti stabilnost i parlamentarnu demokratiju u arapskim zemljama, i da li će umesto toga, na duže staze preovladati konzervativni islamski režimi?

U arapskim zemljama zahvaćenim „arapskim prolećem“ biće pre ili kasnije, a u nekima već i jesu, održani parlamentarni izbori, jer time će se bar formalno ispuniti zahtev koji su protivnici vlasti nosili na zastavama, a čime su oni iz sveta koji su im pomagali pred sopstvenim i svetskim javnim mnjenjem opravdavali svrstavanje na njihovu stranu. Situacija će se od zemlje do zemlje razlikovati, a slobodni izbori u nekima, usled velikih unutrašnjih suprotnosti i nepostojanja demokratske političke kulture, svakako neće biti uvod u period trajne stabilnosti. Irak je za to odlična ilustracija. Nazahvalno je i nepreporučljivo upuštati se, od zemlje do zemlje, u predviđanje razvoja prilika na unutrašnjepolitičkom planu. Ipak, ono što se i pre sprovođenja izbora sa sigurnošću moglo pretpostaviti, a održani izbori ( u Tunisu i Egiptu) su samo potvrdili, jeste da će u svim arapskim zemljama ishod biti povoljan za islamističke stranke i pokrete, tako da će one odlučujući uticati na vršenje vlasti, u čemu su pod dosadašnjim totalitarnim, ali bitno sekularnijim vlastima bili nedemokratski sprečavani. Kako se demokratija ne bi smela svoditi isključivo na većinsko odlučivanje, već bi morala podrazumevati i sadržaj i kvalitet političkih programa koji se nadmeću za naklonost birača, jasno je da će demokratija u arapskim zemljama biti muslimanska demokratija, kao uostalom i u čitavom islamskom svetu, onde gde uopšte bude izbornom voljom građana uspostavljena. S tim su se, izgleda, pomirili i zapadni „izvoznici demokratije“ na Bliski istok, pa su pustili niz vodu svoje dojučerašnje diktatorske štićenike, shvativši da oni, pre ili kasnije, moraju da odu, a da će ih zakonomerno smeniti većma islamističke snage, s kojima racionalno valja (bar srednjoročno) računati i dodatno ih ne antagonizovati.

Kako predviđate razvoj situacije u Egiptu, kao najmnogoljudnijoj i najvažnijoj arapskoj zemlji u Sredozemlju?

U Egiptu je situacija teška i neizvesna. Ništa još uvek nije rešeno. S obzirom na „gabarit“ ove velike zemlje i strategijsku centralnost njenog položaja u arapskom svetu, predstoji period „natezanja konopca“ između vojnih vlasti (i delova političke elite oko njih) koje zasad obezbeđuju izvestan stepen opšte stabilnosti, umerenijih (Muslimanska braća) i radikalnijih (salafiti) islamista i sekularnih, delom desnih, a delom levih snaga koje su bile najvidljivije i najglasnije u početnoj fazi protesta na trgu Tahrir. Generali su za nešto modifikovani kontinuitet iz Mubarakovog perioda i, pored nacionalnog, prilikom rasuđivanja o sudbini Egipta, u obzir uzimaju i regionalni i globalni plan međunarodnih odnosa. Nastoje da vaspostave dovoljan stepen poverenje sa SAD, odakle se dobrim delom finansira njihova moć kao svojevrsne „države u državi“, ali i da smanje jaz između svojih pragmatičnih vlastodržačkih postupaka i probuđenih očekivanja naroda, što nikako nije lako. I islamisti, posebno Muslimanska braća, dosledni svojoj taktici osvajanja vlasti „odozdo“, neće ići na dalje dramatizovanje situacije u zemlji, jer su već mnogo dobili. Plašeći se za svoje interese, najbuntovniji će, „između žrvnja i nakovnja“, i dalje biti ekstremni islamisti i konglomerat levih, sekularnih snaga, dok će se poremećena ravnoteža u društvu i državi najteže odraziti na nemuslimanske manjine, konkretno na višemilionsku koptsku zajednicu. Jer, kad se prilike na unutrašnjepolitičkom planu u nekoj, ne samo muslimanskoj, zemlji ozbiljnije uskomešaju i radikalizuju, manjine su po pravilu prve na udaru.

Da li će na duže staze biti moguće održati jedinstvo Libije?

Libija je faktički već podeljena, i to višestruko. Isparcelisana je nevidljivim i pomerljivim, ali ipak prepoznatljivim linijama međuplemenskih teritorijalnih razgraničenja, a i starim podvojenostima između oblasti Tripolitanije (na istoku), Kirenaike (na zapadu) i Fezana (na pustinjskom jugu). Kirenaika, sa središtem u Bengaziju, tokom Gadafijeve vladavine smatrala se diskriminisanom, iako je neuporedivo bogatija naftom, glavnim osloncem privrede zemlje. Ona je, pored toga, u svakom pogledu, od jezičkog i kulturnog do trgovinskog i komunikacijskog, okrenuta Egiptu, s kojim Libija ima i nekih neraščišćenih teritorijalnih i političkih računa duž lenjirom povučene ravne granice. Nije slučajno to što je pobuna protiv Vođe izbila baš u Bengaziju i odatle se, uz presudnu podršku stranih saveznika, proširila ka istoku. Rivaliteti i nepoverenje među raznim antigadafijevskim političkim i oružanim formacijama i grupama gotovo su nepremostivi, a obračuni sve žešći, s tim što nikako ne treba potceniti postepeno konsolidovanje i pojačanu aktivnost Gadafijevih privrženika. O svemu tome se danas u svetu malo izveštava, jer su moćni saveznici „libijske revolucije“ (i među navodnim znacima ova usvojena kvalifikacija deluje groteskno!) zaintersovani isključivo za obnavljanje proizvodnje i izvoza nafte u prirodnog gasa, kao i svoj deo u tom energetskom kolaču, dok ih nastavljanje stradanja libijskog naroda preterano ne zanima. Tek tu i tamo, radi umirenja savesti, digne se poneki glas opomene „novim libijskim vlastima“ (kao da tu opšte ima neke autoritativne i efikasne vlasti!) zbog ogrešenja o ljudska prava poraženih, što deluje istovremeno krajnje cinično i farsično, pogotovo pošto su šokantni prizori Gadafijeve egzekucije obišli svet.

Sve u svemu, Libija zadugo neće biti jedinstvena i stabilna država, bez obzira na sve formalne privide. Tripolitanija i Kirenaika još će se udaljiti, a zone naftnih nalazišta i petrohemijskih postrojenja biće praktično zaštićene i eksteritorijalne, dok će se po prigradskim naseljima i prostranstvima libijske pustinje kriminalci i plemena i dalje nesmetano uzajamno tamaniti.

Arapskim zemljama se kao model nameće Turska. Da li su one spremne da prihvate turski model države i islama, i kolika je moć Turske da se nametne kao lider i uzor za islamski svet?

Ideja o tome da bi ustavno sekularna i demokratska, saveznička Turska trebalo da bude uzorni model za sve zemlje islamskog sveta odavno je bliska određenim političkim i akademskim krugovima na Zapadu, a prvenstveno u SAD. Vašington stoga vrši stalan diskretni (ponekad i ne naročito diskretni) pritisak i na EU da se benevolentnije postavi prema zahtevu Ankare za punopravno članstvo. „Arapsko proleće“ je podstaklo nade da bi nove vlasti, izabrane na slobodnim opštim izborima, mogle krenuti turskim putem, tim više što se sama Turska neposredno angažovala u ovim zbivanjima i preporučila se kao obrazac države koja, iako s 99% muslimanskog stanovništva, uspeva da očuva (i ojača) svoj islamski identitet, sledi načelo sekularne odvojenosti vere i politike, neguje demokratske vrednosti i uspešno sarađuje sa Zapadom. Pri tome je svakako računala i s budućim nužno oslabljenim međunarodnim položajem svih država koje su prošle ili još uvek prolaze kroz oluju „arapskog proleća. Premijer Erdogan je, naročito u Egiptu, doživeo prave ovacije, kao jaki muslimanski lider koji je umeo da se odlučno suprotstavi „aroganciji Izraela“ i kao prvak sunitskog islama koji je podržao zahteve arapskih masa. Međutim, egipatski generali nisu s oduševljenjem primili pokroviteljske savetodavne tonove iz Ankare, a ni tamošnjim islamistima se nije preterano dopalo Erdoganovo isticanje prednosti sekularnog uređenja društva i države. Uopšte, mislim da bi o mogućnosti da Turska stvarno postane model koji će biti prihvaćen i sprovođen u arapskom svetu trebalo govoriti s mnogo opreza. Lider tuniskih islamista Rašed Ganuši, koji je od početka devedesetih godina kao politički emigrant živeo na Zapadu, jeste u nekoliko navrata iz lako razumljivih pobuda izjavio da je njegov islamizam onaj Erdoganov, a ne Bin Ladenov, ali je i u Tunisu teško zamisliti ostvarivanje turskog modela, tim više što je reč o nečemu što i u Turskoj trpi značajne promene u smislu ojačavanja islamske dimenzije politike i života.

Ako se ostave po strani nimalo beznačajne istorijske rezerve koje Arapi imaju prema Turcima, kao naslednicima Osmanskog carstva, valja skrenuti pažnju na jednu činjenicu koja se u nuđenju turskog modela prečesto gubi iz vida. Sadašnja Turska je proizvod postepenog reislamizovanja društva i države uređenih u skladu s Ataturkovim sekularističkim i modernističkim, odista revolucionarnim programom. Dakle, u Turskoj, bez obzira na aktuelni uzlet islamističkog neoosmanizma, postoje odavno postavljena i stabilizovana ustavna armatura i institucionalne koordinate sekularne države, kao i ukorenjeni laički mentalitet, što u arapskom svetu nije slučaj. Nije realno da se među islamističkim snagama koje će doći na vlast ili bitno participirati u vlasti arapskih država nađe neki arapski Ataturk. Naprotiv, arapski islamisti, bez obzira na nijanse u taktici nastupanja, zalažu se za obnovu islamskih moralnih, društvenih i političkih vrednosti koje su, prema njihovom tumačenju, izneverene i proterane iz muslimanskih zajednica, pa ih treba što potpunije obnoviti, s idealnim uzorom prvobitne Muhamedove muslimanske opštine u Medini pred očima. Daleko je to i od najreislamizovanijeg mogućeg „turskog modela“!

Turska nastupa kao regionalna velesila, ali koliko su jake njene unutrašnje suprotnosti, i koliko one mogu otežati težnju za regionalnom hegemonijom?

Turska objektivno jeste regionalna, a trudi se da postane i makroregionalna sila i ravnopravan partner najvažnijih centara svetske moći i odlučivanja u međunarodnoj zajednici. Na uobičajenom novogodišnjem susretu s ambasadorima (2012), ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu najavio je plan da njegova država do 2023 ( na stogodišnjicu Ataturkove revolucije) postane jedna od sedam najuticajnijih zemalja sveta. Savremena Turska poseduje mnoge komparativne prednosti i u procesu stvaranja multipolarnog sveta, koji je u toku, ima ozbiljne šanse da ostvari veliki deo svojih zamisli, ali nikako i sve. Neoosmanistička doktrina, koja leži u osnovi ukupnog državno-nacionalnog pregnuća Turske, delotvoran je amalgam islamizma, turkizma i imperijalne nostalgije, a sprovodi se s naglašenim pragmatizmom i korišćenjem svih raspoloživih aduta, od ekonomskih, preko vojnih, do kulturnih. U svojoj knjizi Neoosmanizam detaljnije sam analizirao „aktivu i pasivu“ neoosmanizma, što u jednom ovakvom razgovoru nije moguće. Sažeto rečeno, pored nemalih i svakog poštovanja dostojnih potencijala, Turska iz niza unutarnjih i spoljnih razloga ipak nema dovoljno nosivosti da do potpune i zaokružene realizacije dovede sve svoje državne ambicije. To neće dopustiti ni međunarodna konjunktura, tim više što je sam koncept neoosmanizma bremenit nekim nerešivim inherentnim protivrečnostima. Na planu spoljne politike to se već pokazalo na Kavkazu i na Bliskom istoku, gde nije izvodljivo istovremeno i paralelno ostvarivati napredak na liniji svih spoljnopolitičkih prioriteta. Pored toga, Ahilova peta Turske je kurdsko pitanje, a opterećuju je i nemogućnost razrešavanja kiparskog čvora i neprevladani autizam u pogledu odnosa prema genocidu nad Jermenima 1915. godine. Poznavaoci se pitaju i dokle će „pregrejana“ turska privreda uspevati da ostvaruje stepen rasta u izrazitom raskoraku s tekućom ekonomskom krizom, na koju je zasad uglavnom bila imuna. Tursku moć nikako ne bi trebalo potcenjivati, ali ni mistifikatorski precenjivati.

Koja je uloga Turske u sukobu u Siriji?

Turska uloga u vezi sa zbivanjima u Siriji izvanredna je ilustracija nekolikih svojstava njene spoljne politike strategijski izoštreno usmerene ka ostvarivanju dugoročnog neoosmanističkog cilja – jačanja pozicija u svim regionima koji su nekada pripadali Osmanskom carstvu, radi uzdizanja Turske do ranga jedne od najuticajnijih država sveta, čime bi ona postala i nezaobilazni činilac na globalnom nivou svetske politike. Pozicioniranje zvanične Ankare, od višegodišnjeg neslućenog uzleta bilateralnih odnosa s Damaskom, čak i po cenu žustre rasprave s dojučerašnjim strategijskim partnerom Izraelom, preko uzdržanosti u početnoj fazi nestabilnosti u prvom susedstvu, praćene preporučivanjem svojih kapaciteta posrednika kod Bašara al-Asada, „prijateljskog ubeđivanja“ sirijskog predsednika,“gubljenja strpljenja“, usled njegove nepopustljivosti, pa sve do otvorene ljutnje i upozorenja, koje je izrekao Abdulah Gul, da bi Turska, radi zaštite bezbednosti svojih južnih pograničnih oblasti i sprečavanja talasa izbeglica iz Sirije, mogla ograničeno i vojno dejstvovati – sve su to bile fazne metamorfoze turskog postavljanja prema ovoj situaciji koja je ubrzano eskalirala ka unutrašnjem oružanom razračunavanju i građanskom ratu. Ankara je sve vreme šićardžijski procenjivala kretanje raspoloženja kod najuticajnijih međunarodnih faktora, a prvenstveno SAD i u Arapskoj ligi, bez gubljenja iz vidokruga držanja Rusije i Kine, kao i Irana. Procenivši, malo prerano, da su Asadu dani odbrojani, Turska se u potpunosti stavila na stranu njegovih neprijatelja, i to odmah u prvi red, kako ne bi zakasnila, kao u slučaju Libije. Otvorila je širom vrata predstavnicima Sirijskog nacionalnog saveta i Slobodne sirijske armije, tako da su se njihovo političko i propagandno delovanje prema svetu, ali i koordinisanje i logistička podrška aktivnostima u zemlji počeli organizovati i obavljati sa turske teritorije. Posle susreta predsednika Obame i premijera Erdogana u Seulu krajem marta postalo je sasvim jasno da je Turskoj poverena, i da ju je ona oberučke prihvatila, glavna uloga u što snažnijem posrednom pritisku na zvanični Damask, pošto direktna vojna intervencija, u odsustvu Rezolucije SB UN, još uvek nije bila planirana. Uostalom, u Istanbulu je početkom aprila održana konferencija „Prijatelja Sirije“, uz učešće predstavnika sedamdesetak zemalja, na kojoj je, pored ostalog, faktički odlučeno da se kontroverzni Sirijski nacionalni savet prizna kao legitimni predstavnik sirijskog naroda. Iz nekih ranijih prilika, znamo šta sledi. A upravo je domaćin Erdogan moralistički poručio da se ne sme dozvoliti da geopolitičke računice i interesi vladaju svetom (sic!) i da, ukoliko Savet bezbednosti ne bude na visini svog zadatka, međunarodna zajednica neće imati drugog izbora do da sirijskom narodu prizna pravo na samoodbranu. I pomogne mu, podrazumeva se. Kakav cinizam! Protagonisti, poštovaoci i podržavaoci neoosmanističke politike Turske to nazivaju pragmatizmom. Tako se, međutim, ne stiču istinski autoritet, a još manje simpatije u međunarodnoj zajednici. O nekoj trajnijoj predvodničkoj ulozi u muslimanskom svetu da i ne govorimo.

Da li će u Siriji opstati sadašnji režim predsednik Asada i da li će doći do strane intervencije kao u Libiji?

Bašar al-Asad se već održao duže no što su mnogi očekivali. Za to ponajviše može da zahvali podršci koju uživa od znatnog dela stanovništva, snažnoj, disciplinovanoj i uglavnom još uvek odanoj armiji, u kojoj manjinski aleviti tradicionalno imaju najjače uporište, a naravno i odlučnom stavu Rusije i Kine protiv bilo kakve rezolucije SB UN koja bi mogla poslužiti kao pokriće za vojnu intervenciju. S obzirom na stvorenu situaciju, produbljivanje razlika, žestinu sukobljavanja i očiglednu rešenost jednog dela međunarodne zajednice, uključujući i veći broj regionalnih arapskih režima, da se Asad, i sve što on predstavlja, uklone, teško je poverovati da njegova autorkratska vlast može biti dugog veka. S druge strane, verovatno neće biti vojne intervencije prema paradigmatičnom libijskom scenariju, ali će doći do stranog vojnog uplitanja koje je, zapravo, u određenim vidovima već u punom jeku. Mnogo će zavisiti od toga da li će Rusija i Kina proceniti da im se više isplati da u vezi sa Sirijom zadrže beskompromisan stav ili da se upuste u taktičke manevre zarad ostvarivanja nekih drugih dobitaka i nastavljanja opšteg trenda u međunarodnim odnosima koji je za njih, pogotovo na ekonomskom planu, komparativno povoljan. Teško je nešto određenije predviđati, ali mi se čini da su i Moskva i Peking iz više razloga u Siriji postavili liniju koju će, svakako ne prvenstveno zbog simpatija prema režimu predsednika Asada, odlučno braniti. Asad će otići, ali je pitanje kada, kako i šta će biti sa Sirijom posle njega.

Kakav je položaj Izraela na Bliskom istoku nakon promena u arapskom svetu i da li je sada povećana mogućnost većeg izraelskog arapskog sukoba u slučaju rata sa Iranom?

Bez obzira na snagu, dobru organizovanost i moćne saveznike male jevrejske države, položaj Izraela je i pre „arapskog proleća“ bio veoma težak i nezavidan, pogotovo perspektivno. Učinci „arapskog proleća“ su u pogledu uticaja na bezbednost Izraela zasad neiskazani, ali je logično pretpostaviti da će mu verovatno slabe arapske vlade s izraženijom islamističkom komponentom i povećanim manevarskim prostorom za radikalne, džihadističke grupe i pokrete doneti dodatne brige. Svesni toga, Izraelci se opredeljuju za tvrdu liniju regionalnog nastupa, pa čak i neuvijene pretnje Iranu, kako bi svoje privilegovano savezništvo s glavnim zaštitnikom SAD sačuvali od bilo kakvog iskušenja relativizovanja kroz traganje za formulom uravnoteženijeg odnosa Vašingtona s muslimanima, kako na Bliskom istoku tako i na najširem globalnom planu. U odnosu između Izraela i SAD katkada nije lako odrediti ko je čiji talac. Arapi, kao države, u ovom trenutku nemaju kapaciteta za vojni sukob s Izraelom, ali je ovaj izložen „kontekstualnom pritisku“ porasta islamizma u regionu, uključujući i delovanje militantnih grupa i organizacija. Za Izrael nema veće opasnosti od toga da, usled širenja osećanja besperspektivnosti, broj iseljenih iz svete predačke zemlje preraste broj useljenika, a ima nagoveštaja da stvari idu upravo u tom smeru. A demografija je najubedljivija i najdelotvornija ideologija.