Izvor: Fond strateške kulture (Vladimir Nestorov)
Malo ko još sumnja da se već neko vreme stvari u Evropi ne odvijaju nabolje, nego nagore. Sve češće se čuju glasovi o “velikom krahu”, koji je neminovan. U poslednjem istraživanju organizacije Antifašistička revolucionarna akcija Berlina (ARAB) tako je i rečeno: “Završile su se ‘site godine’, kada se kreditima plaćalo praznovanje prodaje. I sad nam prete ‘japanski uslovi’: dugo padanje sa dugom fazom stagnacije. Sa svim posledicama po životne uslove značajnog dela svetskog stanovništva”.
Samo je pitanje vremena kada će “iznići” ti uslovi. Jedino je nejasno da li će prvo Španija dići ruke uvis ili će pred gomilom finansijskih problema prvo kapitulirati “tehnička vlada” Italije.
Evropi je očajnički potreban priliv “svežih kopejki”, ali novci nikako da poteknu. U Vašingtonu su jasno stavili do znanja da se Evropska Unija mora spasavati samostalno. Ministar finansija SAD Timoti Gajtner, istupajući 20. marta pred specijalnim komitetom Predstavničke Palate Američkog Kongresa, nedvosmisleno je izjavio da od Kongresa neće tražiti novac za dopunsku pomoć Eropskoj Uniji.
A BRIKS, na koji su u Briselu toliko računali, sada preferira pregovore. Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, nameravaju da pre svega promene pravila igre na svetskom finansijskom tržištu, što je dokumentovano u Delhijskoj deklaraciji, donetoj krajem marta. Tek kada Zapad krene u susret BRIKS-u, tada se može razmišljati i o pomoći Evropi. U međuvremenu je grupa BRIKS rešila da se ubuduće međusobno kreditiranje i trgovački računi među njegovim učesnicima ostvaruju u nacionalnim valutama, mimoilazeći dolar. Takođe je odlučeno da se podrže napori zemalja članica BRIKS-a da osnuju sopstvenu Razvojnu banku. Komentarišući te napore, finansijski analitičar Natalija Smirnova kaže: “Za razliku od Evrope, koja ga odavno nema, i SAD, koje odavno žive u dugu, zemlje BRIKS imaju novac. U zemljama BRIKS postoje i projekti koji zaista mogu biti neugodni za SAD i Evropu”.
Osim toga, nedavno je vlada Narodne Republike Kine dodelila Kineskoj investicionoj korporaciji (KIK) dodatnih 30 milijardi dolara za investiranje u inostranstvu. Kao što kaže zamenik generalnog direktora KIK Van Czjansi, te investicije će pre svega otići u Evropu. To jest, na kupovinu proizvoda najnovije tehnologije da bi ih kasnije kod sebe kopirali.
Inače, prošle godine su direktne investicije Kine u zemlje EU skočile skoro dva puta – do 4,3 milijarde dolara. Kineska finansijska ekspanzija je uplašila Evropljane. Portugalski parlament nije odobrio uzimanje kredita od Kine radi podrške budžetu. U Italiji su stavili veto na prodaju velikog energetskog paketa KIK.
Neskrivena zabrinutost zavladala je i u Francuskoj. Krajem marta francuski “Liberasion” je pisao: “Evropa uzaludno bogati Kinu i jača njenu moć jer će ovakvim tempom Kinezi uskoro moći da prođu bez evropske tehnologije, što znači i bez uvoza, dok se sve ovo vreme industrija u Evropi neprekidno derogirala. Kao i SAD, i Evropa se prepušta u ruke Kini…”.
Sa druge strane, nema se kud pošto već odavno u Evropi nema para. I ta tužna okolnost ogleda se ne samo u perifernim zemljama EU nego i u onim najnaprednijim.
KOLIČINA I KVALITET
Nemačka je nesumnjivi lider Evropske Unije. Ekonomski rast je sačuvan iako daleko od rekordnih pokazatelja prethodnih godina. Nemački ekonomski institut IFV je predvideo da će privreda zemlje u ovoj godini porasti za 0,7 odsto. Nešto opreznije se izjasnila Bundesbanka – 0,6 odsto. Ne izgleda loše ni tržište rada. Nezaposlenost će se tokom godine smanjiti za 500 hiljada ljudi i neće preći 6 odsto (prema 11 odsto proseka EU u celini).
Nemački kapital može biti zadovoljan – njegova pozicija je tokom krize samo ojačala. Međutim, slika nemačkog trijumfa na fonu krize za većinu građana Nemačke ne izgleda tako blaženo.
Institut za zapošljavanje i kvalifikacije pri univerzitetu u Duisburg-Esenu objavio je u martu rezultate o nivou zarada u Nemačkoj. Ispostavilo se da osam miliona nemačkih radnika ne zarađuje više od 9,15 evra na sat – bez oporezivanja, 1,4 miliona radnika ne dobija ni pet evra za sat, a 800 hiljada radnika u Nemačkoj za puno radno vreme mora da se zadovolji iznosom manjim od 1.000 evra mesečno. Pritom se plate 23 odsto zaposlenih Nemaca nalaze u segmentu maksimalno niskih, ako ne i u zoni siromaštva.
Još više zaprepašćuje neverovatna činjenica da je u “socijalnoj državi” od 1995 do 2010. godine broj radnika koji dobijaju minimalnu nadoknadu za svoj rad porastao na 2,3 miliona ljudi. U 2010. godini srednja radnička plata u sektoru najniže plaćenih radnih mesta iznosila je 6,68 evra u zapadnim federalnim jedinicama i 6,52 u istočnim. Više od 4,1 miliona zaposlenih dobilo je manje od sedam evra na sat, skoro 2,5 miliona manje od šest, a 1,4 milion radnika za svoj rad nije dobilo ni pet evra po satu.
Od svakog zarađenog evra u rukama prosečnog nemačkog građanina ostaje samo 47 centi. Gledano statistički, to znači da i najamni radnici i preduzimači od 1. januara do 13. jula rade isključivo za državu. Tek od 14. jula zarađeni novac počinje da pristiže u džepove privatnog poreskog obveznika. Poresko opterećenje po radniku, samo u Nemačkoj iznosi 55,5 odsto. Pritom, prosečni pokazatelj u 30 najvećih svetskih država ovde iznosi samo 41,8 odsto. Ista situacija je i u odnosu oporezivanja nemačkih porodica sa dvoje dece. U Nemačkoj je ta cifra skoro 10 puta veća od srednjih pokazatelja u ostalom svetu – 45,3 odsto naspram 34,7.
Ništa lakše nije ni nemačkim penzionerima. Ovih dana je ministarka rada Ursula fon der Ljajen obznanila povećanje penzija od 1. jula, nazvavši to “radosnom vešću” za svih 20 miliona penzionera. Međutim, nije tajna da povećanje penzija za nešto više od dva procenta ne može pokriti ni inflaciju, koja iznosi 2,3 odsto. Pošto u Nemačkoj već tradicionalno rast penzija ne prati rast cena, kupovna moć nemačkih penziora je u poslednjih sedam godina opala za 9 odsto.
Ako federalni budžet Nemačke zbog gigantskog izvoznog potencijala prolazi sa minimalnim deficitom – samo jedan odsto od BDP u 2011. godini, potpuno drugačije izgledaju budžeti na lokalu. Uzmimo za primer grad Valtrop u državi Severna Rajna-Vestfalija, sa 30 hiljada stanovnika. Grad je zaglibio u dugovima. U lokalnom budžetu nedostaje 164 miliona evra. To je dva puta veći iznos od njihovog sopstvenog budžeta. Ovde je 2008. godine bio donesen plan o “budžetskom ozdravljenju”. Međutim, plan uopšte ne predviđa likvidaciju duga. Objašnjenje je dao gradonačelnik grada Ani Gek-Gute: “Mi smo želeli da izbalansiramo lokalni budžet. To ne znači gašenje dugova, nego samo da grad ne stvara nove. Mi smo to hteli dostići putem prodaje, između ostalog, bazena i sportskih terena”. I dostigli su. Poslednji društveni bazen je prodat te iste 2008. godine.
Takvih Valtropa u Nemačkoj nije mali broj. Posebno u starim industrijskim rejonima, na primer u Ruru. Posle pada u industriji uglja i u metalnoj grani industrije, nivo nezaposlenosti u nekim opštinama prelazi 20 odsto. U gradovima se zatvaraju pozorišta i bazeni, omladinske organizacije i staleška udruženja ostaju bez krova nad glavom. Gradovi ne samo da nisu u stanju da ugase dugove, oni više ne mogu ni porez da plate. Rurski Oberhauzen i Dortmund imaju najveći dug u Nemačkoj – skoro dve milijarde evra. Gradonačelnik Oberhauzena Klaus Veling može samo da širi ruke. “Mi ne znamo šta će se dalje dešavati”, rekao je on u razgovoru sa novinarima. Rukovodioci zapadnih gradova i federalnih jedinica vide izlaz u ukidanju takozvanog “pakta solidarnosti” o obnavljanju opština u federalnim jedinicama bivše DDR, koji je na snazi do 2019. godine. U okvirima tog pakta gradovi Zapadne Nemačke su dužni da svake godine gradovima Istočne Nemačke prenesu sredstava u vrednosti od 10 milijardi evra.
Međutim, njihove kolege na Istoku su kategorčno protiv. “Srednji nivo nezaposlenosti ovde je dva puta veći nego na Zapadu”, kaže predsednik vlade Saksonije Anhalt Rajner Gazelof. Njegov kolega iz Zapadne Pomeranije Ervin Zelering dodaje da “nema nikakvih osnova za razbijanje pakta solidarnosti”. Protiv razbijanja su i u vladi Nemačke jer i bez toga ne prestaju razgovori o podeli Nemaca na “ose” i “vese” [1]. Prvi su u očima drugih “loši”, a drugi su u očima prvih “zadrigli”. Ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble je kategoričan: “Pakt će do 2019. godine biti na snazi”.
Naravno, moglo bi se pomoći zapadnim federalnim jedinicama na račun budžeta. Ali se ispostavilo da u federalnom budžetu takođe nema novca.
PIRATI U OFANZIVI
Pogoršanje socijalnog blagostanja Nemaca počinje da utiče i na društveno-političke okolnosti u zemlji. Svi očekuju vanredne izbore u federalnoj jedinici Severna Rajna-Vestfalija, koja ima 17,8 miliona stanovnika, koji su zakazani za 13. maj.
Pitanje partijske pripadnosti budućih vlasti u Severnoj Rajni-Vestfaliji je od fundamentalnog značaja sa tačke gledišta usaglašavanja političkih snaga u Nemačkoj. Kada se Diseldorf trese, Berlin podrhtava – kažu Nemci. Zbog toga će vanredni zemaljski izbori u Severnoj Rajni-Vestfaliji postati važan pokazatelj biračkih simpatija i trenutnog stanja vodećih političkih snaga čitave zemlje. Regionalni izbori, koje je štampa već krstila kao “male izbore za Bundestag”, mogu u velikoj meri razjasniti ishod budućih opštih izbora. Pobednici će biti prvi kandidati za vodeću ulogu u budućem nemačkom parlamentu, koji bi trebalo da se izabere u jesen 2013. godine – ukoliko vladajuća “crno-žuta” koalicija uspe da dobaci do redovnih izbora.
Sve šanse za ispadanje iz premijer lige Nemačke politike sada imaju slobodni demokrati, koji učestvuju u vladajućoj koaliciji. Na nedavnim zemaljskim izborima u Saru, oni su uspeli da sakupe samo ponižavajućih 1,2 odsto glasova.
Ako su u poslednje vreme SlDP ironično nazivali “troprocentnom” partijom, sada je i to zvanje za slobodne demokrate nedostižno. Partija mora da prizna gorku činjenicu – u današnjoj Nemačkoj SlDP ne igra nikakvu značajnu ulogu. Bliže se kraju i dani Filipa Rejslera na čelu slobodnih demokrata, koji će poput Gvida Vestervelea, koji je to uradio ranije, najverovatnije morati da napusti to mesto. Dolaskom krize slobodne demokrate, kao adepti neoliberalizma, moraju za to da plate račun.
Zato rastu političke mišice mladih i energičnih “pirata”. Oni će sada sedeti i u parlamentu Sara, jer su dobili sedam odsto glasova birača. Njihov lokalni lider 22-godišnji Jasmin Mauer trebalo bi da napusti studije da bi se usredsredio na zakonodavni posao u lokalnom landtagu [2].
Piratska partija Nemačke, koja se zalaže za ukidanje prava na intelektualnu svojinu na internetu, dobila je rekordan nivo podrške među stanovništvom, saopštava magazin “Štern”. Prema poslednjim istraživanjima koje je sprovela sociološka služba Forsa, za “pirate” je na federalnim izborima 2013. godine spremno da glasa12 odsto Nemaca. Sa tim rezultatom “pirati” bi ne samo pretekli SlDP nego i “leve” (9 odsto) potpuno se primakavši “zelenima” (13 odsto).
Blok vladajućih partija HDS-HSS ostao je lider po rejtingu sa 35 odsto a po nivou podrške slede socijaldemokrate sa 25 odsto. Pritom, građani Nemačke ne podržavaju današnju vladajuću koaliciju HDS-HSS i SlDP više od koalicije opozicionih partija SDPG i “zelenih”.
U međuvremenu, u uslovima ekonomskog previranja razni protestni pokreti u zemlji dobijaju na značaju. Antikapitalističke demonstracije 31. marta u Frankfurtu na Majni prerasle su u sukobe demonstranata sa policijom. Prema podacima policije, tokom demonstracija e uhapšeno je 465 ljudi. Jedan policajac je teško ranjen, još 14 čuvara reda, nekoliko demonstranata i jedan prolaznik zadobili su povrede. Tog dana nekoliko hiljada ljudi okupilo se u Franfurtu na Majni radi akcije posvećene evropskom danu protiv kapitalizma. Policija je izbrojala četiri hiljade demonstranata, organizatori šest hiljada. Oni su protestvovali protiv antikrizne vlasti u Evropi. Odmah posle početka akcije, počeli su sukobi demonstranata sa policijom. Učesnici akcije bacali su kamenje i flaše na čuvare reda, policija je odgovorila palicama i suzavcom. Demonstranti su usput razbijali izloge prodavnica i automobile, prevrtali kontejnere za smeće. Neredi su se produžili sve do ponoći.
Boris Rajn, ministar unutrašnjih poslova federalne jedinice Esen, u kojoj se nalazi Frankfurt, osudio je nasilje za vreme demonstracija. Prema njegovim rečima, sukobe su isprovocirali “huligani” prispeli iz cele Evrope, koji su iskoristili mirne proteste za organizaciju nereda. Nije isključeno (ako apstrahujemo karakterisanje “huligana”) da taj pokret nije čisto nemački produkt, nego se koordinira u okvirima EU.
U Nemačkoj se umnožavaju i istupanja zaposlenih radnika. Oni ne razbijaju izloge i automobile, ali u svojim zahtevima ostaju dosledniji od ozloglašenih “huligana”. Na primer, serija upozoravajućih štrajkova koje su sproveli državni službenici, kao i upozorenje profesionalnih sindikata o organizaciji opštenarodnog štrajka, prinudili su vladu i poslodavce na ustupke.
Zarade dva miliona državnih službenika biće povećane 6,3 odsto za dve godine. Prvo povećanje od 3,5 odsto radnici će dobiti retroaktivno od 1. marta. Ostale naknade, svaka od 1,4 odsto, planirane su za 1. januar i 1. avgust 2013. godine. Pored toga, sporazum predviđa posebne paušalne isplate za zaposlene na aerodromima. Saradnici najopterećenijih aerodroma (sa godišnjim prometom putnika od pet miliona ljudi i više), tokom 2012. godine će dobiti po 600 evra. Radnici na manje opterećenim aerodromima će dobiti po 200 evra.
* * *
Potpuno je čigledno da su tokom krize u Evropi ojačale pozicije nemačkog kapitala. O tome govore i makroekonomski pokazatelji Nemačke. Istovremeno, jačanje pozicije nemačkih industrijalaca i finansijera odvija se na račun evropske periferije i demontiranja “socijalne države” unutar zemlje. Londonski istraživački institut Reseach on money and Finance (RMF) konstatuje: “Nemačka je dobila tako visoku konkurentnost iz jednog prostog razloga – ona je bila u mogućnosti da više pritiska svoje radnike”. Iz ovoga nije teško zaključiti da Nemačkoj, a i drugim zemljama EU, predstoje velike društvene promene, koje će neminovno uticati na sve aspekte života u Evropskoj Uniji.
_________
Napomene:
[1] Istočne i zapadne Nemce – prim. prev.
[2] Lokalni zakonodavni organ u Nemačkoj – prim. prev.