Izvor: RFE

Da li će demokratska rekonstrukcija zameniti nacionalni interes kao zvezdu vodilju politike SAD na Bliskom istoku? Da li je demokratska rekonstrukcija to što „Arapsko proleće“ predstavlja i izražava? piše bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer (Henry A. Kissinger) u „Vošington postu“ (The Washington Post).

Redefinisanje dosadašnjih preovlađujućih principa američke spoljne politike, nije najmanje značajan aspekt „Arapskog proleća“. Dok se SAD vojno deangažuju u Iraku i Avganistanu – intervencije (ma koliko bile osporavane) koje su preduzete polazeći od američkih nacionalnih interesa – one se ponovo angažuju u nekoliko država ove regije pod plaštom humanitarne intervencije.

Sve je izraženiji konsenzus oko stava da su SAD moralno obavezne da postanu saveznice revolucionarnih pokreta na Bliskom istoku, kao neka vrsta kompenzacije za njihovu politiku za vreme Hladnog rata – koja se stalno opisuje kao pogrešna – saradnje sa nedemokratskih vladama u ovoj regiji iz bezbednosnih razloga.

Onda je, kako se tvrdi, Vašington podržavao krhke vlade u ime međunarodne stabilnosti, što je, zapravo, izazivalo dugoročnu nestabilnost.

Čak iako se prizna da su neke od ovih politika vođene i kada su njihova svrsishodnost i korisnost bili iscrpljeni, hladnoratovska struktura je bila na snazi 30 godina i podstakla je odlučujuću, stratešku transformaciju, kao što je odluka Egipta da napusti strateško partnerstvo sa Sovjetskim Savezom i potpisivanje sporazuma u Kejmp Dejvidu.

“Arapsko proleće” je predstavljeno kao regionalna revolucija koju su vodili mladi u ime liberalnih demokratskih principa. Međutim, u Libiji ne vladaju takve snage. Jedva da je nastavila da funkcioniše kao država. U Egiptu izrazitu većinu na izborima (moguće trajnu) su ostvarili islamisti. Ne stiče se utisak da demokrate dominiraju u sirijskoj opoziciji.

Konsenzus Arapske lige oko Sirije nisu ostvarile zemlje koje se izdvajaju po praksi ili zalaganju za demokratiju. On, zapravo, reflektuje milenijumski sukob između šiita i sunita u toj državi, odnosno pokušaj sunita da preuzmu dominaciju od šiitske manjine.

To je razlog zašto razne manjinske grupe, kao što su Druzi, Kurdi i Hrišćani, osećaju nespokoj zbog eventualne promene režima u Siriji.

Stapanje mnoštva različitih glasova sa pritužbama na ponašanje režima i uzvikivanje opštih slogana, ne garantuje i demokratski ishod. Sa pobedom dolazi i potreba da se destiliše, odnosno pročisti demokratska evolucija i ustanovi nova pozicija vlasti. Što se radikalnije urušava postojeći poredak, to je teže uspostaviti novu vlast i veća je verovatnoća posezanja za silom ili nametanja univerzalne ideologije. Što je društvo fragmentisanije, to je veće iskušenje da se podstiče jedinstvo vizijama u kojima prevladava stapanje nacionalizma i islamizma, čime su na udaru zapadne vrednosti.

Ova revolucija mora da bude vrednovana po svom opredeljenju i putanji, a ne po njenom poreklu; po njenim rezultatima, a ne proklamacijama.

Za SAD, doktrina opšte humanitarne intervencije u revolucije na Bliskom istoku će se pokazati neodrživom, sem ako nije povezana sa konceptom američke nacionalne bezbednosti.

Ta intervencija treba da uzme u obzir strateški značaj i društvenu koheziju određene zemlje (uključujući i mogućnost raspada strukture sektaških, odnosno verskih podela), kao i da proceni šta se uverljivo može stvoriti umesto starog režima.

U ovom trenutku, preti opasnost od dominacije tradicionalnih fundamentalističkih političkih snaga, ojačanih savezništvom sa radikalnim revolucionarima, dok su marginalizovane moderne grupe sa društvenih mreža koje su odlučujuće uticale na početak revolucija.

Američko javno mnjenje se već užasava mnoštva napora koji su bili neophodni da se transformišu Vijetnam, Irak i Avganistan.

Da li priželjkujemo da određena grupa dođe na vlast? Ili nam je svejedno sve dok se o tome odlučuje na izborima? Ako prihvatimo ovu drugu opciju, kako da izbegnemo podsticanje novog apsolutizma koji se legitimiše upravljanim plebiscitom i stalnom većinom na sektaškoj (verskoj) osnovi? Koji je ishod kompatibilan sa ključnim američkim strateškim interesom u ovom regionu? Da li je moguće kombinovati strateško povlačenje iz ključnih zemalja i smanjenu vojnu potrošnju sa doktrinom univerzalne humanitarne intervencije?

Međutim, uglavnom nema rasprave o američkoj spoljnoj politici kada je reč o “Arapskom proleću”.

U protekloj deceniji, Iran se pojavio kao ključni izazov za sva tri pomenuta cilja. Proces koji je rezultirao stvaranjem vlada na Bliskom istoku koje su, ili preslabe, ili previše antizapadno orijentisane i, stoga, partnerstvo sa SAD-om nije više poželjno – mora da izazove zabrinutost u Vašingtonu oko ostvarenja ova tri strateška cilja, bez obzira na izborne mehanizme kojima su pomenute vlade došle na vlast.

U okviru ovih opštih ograničenja, američka politika ima značajno polje za kreativan pristup u promovisanju humanitarnih i demokratskih vrednosti.

SAD treba da budu spremne da se suoče sa demokratski izabranim islamističkim vladama, ali i da slede standarne principe tradicionalne spoljne politike – da jasno odrede svoju poziciju kada je reč o usklađivanju svojih interesa u odnosu na postupke određene vlade.

Pozicija Vašingtona tokom “Arapskog proleća” je bila da SAD ne budu prepreka revolucionarnoj transformaciji. To nije beznačajan uspeh. Američka politika će, na kraju, biti vrednovana i po tome da li to što je proizašlo iz “Arapskog proleća”, doprinelo povećanju odgovornosti reformisanih država prema međunarodnom poretku i ljudskim pravima.