Izvor: Standard

Sirija ima sekularnu vladu, baš kao što je imao i Irak pre američke invazije. Sekularne vlade su važne za arapski svet, u kome postoje sukobi između sunita i šiita. Sekularne vlade sprečavaju da se dve grupe međusobno pobiju.

Kada je američka invazija – koja je ratni zločin, prema nirnberškim standardima, koje su postavile SAD po završetku Drugog svetskog rata – srušila sekularnu vladu Sadama Huseina, irački suniti i šiiti krenuli su u rat jedni protiv drugih. Građanski rat među Iračanima spasio je američku invaziju. Ipak, dovoljno sunita našlo je vremena da se ujedno bore i protiv američkih okupatora, tako da američke snage zapravo nikad nisu uspele da okupiraju Bagdad, još manje ceo Irak, bez obzira koliko nasilno i nasumce primjenjivale silu.

Posledica američke invazije nije bila u demokratiji i pravima žena u Iraku, još manje u eliminisanju oružja za masovno uništenje, koje nije ni postojalo, upravo kako su potvrdili inspektori za oružje pre same invazije. Posledica je bila transfer moći sa sunita na šiite. Šiitska verzija Islama je iranska verzija. Tako da je Vašington svojom invazijom moć u Iraku prebacio sa sekularne vlade u ruke šiita, koji su povezani sa Iranom.

LICEMERJE U SIRIJI

Neprijateljstvo Vašingtona prema Asadu je licemerno. Sirijska vlast je 26. februara održala referendum, na kome se glasalo o prihvatanju novog ustava Sirije, kojim se ograničava mandat predsednika i ukida politički monopol njegove stranke.

Izlaznost birača u Siriji bila je 57,4 odsto, što je podjednaka izlaznost kao i na predsedničkim izborima za Obamu 2008. godine. Uprkos naoružanim pobunjenicima na terenu podržanim sa Zapada, izlaznost je bila veća nego na devet američkih predsedničkih izbora u periodu 1972-2004. godine. Novi sirijski ustav odobrilo je 89,4 odsto glasača.

Ali Vašington je osudio demokratski referendum i naveo da sirijska vlada mora biti srušena kako bi demokratija zavladala tom zemljom.

Saveznici Vašingtona u regionu – neizabrane naftne monarhije poput Saudijske Arabije i Katara – objavili su da su spremne da šalju oružje islamističkim pobunjenicima kako bi u Siriji pomogle u dovođenju demokratije – nečega što se kod njihove kuće ne toleriše.

Za Vašington „demokratija“ je oružje za masovno uništenje. Kad Vašington donosi „demokratiju“ nekoj zemlji, to ne znači demokratiju, već uništenje te zemlje – kao u slučaju Libije i Iraka. Libija je danas u haosu, noćna mora ljudskih prava bez ikakve efektivne vlasti.

Vašington je instalirao Nurija al Malikija kao predsednika Iraka. On je izgubio izbore, ali je ostao na vlasti. Maliki je sopstvenog potpredsednika prozvao teroristom i dao da ga uhapse. Pored toga, on koristi državnu policiju za hapšenje sunitskih političara.

KRAH DEMOKRATIJE U SAD

Celu deceniju Vašington svoje ratove, koji su čista agresija, predstavlja kao „dovođenje demokratije i ljudskih prava na Bliski Istok“. Dok je Vašington „dovodio demokratiju“ na Bliski Istok, istovremeno je razbijao demokratiju u SAD. Vašington je oživeo srednjovjekovne tamnice za mučenje. Vašington je uveo zatvaranje ljudi bez suđenja. Na Obamin zahtev Kongres je velikom većinom odobrio zakon kojim se omogućuje beskonačno zatvaranje američkih državljana bez ikakvog suđenja ili dokaza. Pretresi bez naloga, špijuniranje, ilegalne i neustavne radnje – danas, u 21. veku – postale su rutina.

Obama je sebi dao pravo, koje ne postoji u ni u jednom zakonu, da ubija američke državljane gde god poželi ukoliko izvršna vlast odluči – bez ikakvog dokaza – da je taj čovek neka vrsta opasnosti za SAD. Svaki Amerikanac, gde god se nalazio, može biti ubijen na temelju subjektivnog mišljenja izvršne vlasti – koja sve više postaje i jedina vlast u SAD. Druge dve grane vlasti jednostavno su svrgnute za vreme Bušovog „Rata protiv terorizma“.

Zašto je Vašington toliko odlučan da dovede demokratiju na Bliski Istok – sa izuzetkom Saudijske Arabije, Bahreina, Katara i Emirata – zatim u Afriku, Iran, Avganistan, Rusiju i Kinu, ali je u isto vreme neprijateljski nastrojen prema ustavnim pravima u SAD?

Sva prava za koja su se Amerikanci izborili za vreme uspešne revolucije protiv kralja Džordža Trećeg u 18. veku oteli su u 21. veku Buš i Obama. Neko bi pomislio da je ovo važna vest za medije, ali očigledno nije.

Autor je poznati američki ekonomista i kolumnista, koji je radio u administraciji Ronalda Regana, a kasnije bio urednik i kolumnista u listovima „Wall Street Journal“, „Business Week“, i „Scripps Howard News Service“