Izvor: Minsin Pei, NSPM

Kada dobar ekonomski savet nije saglasan političkoj realnosti, verovatno je da neće biti od koristi. U istoriji multilateralnih finansijskih institucija kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka bilo je puno dobronamernih i tehnički izvodljivih ekonomskih preporuka koje su politički lideri ignorisali.

No, to nije odvratilo ove institucije od pokušaja. Najnoviji pokušaj jeste upravo objavljeni i široko hvaljeni izveštaj Svetske banke – Kina 2030: Izgradnja modernog, harmoničnog i kreativnog društva sa visokim prihodima.

Izveštaj nudi detaljnu, vrlo promišljenu i iskrenu dijagnozu strukturalnih i institucionalnih nedostataka kineske ekonomije i poziva na koherentne i smele reforme u cilju uklanjanja ovih fundamentalnih prepreka održivom rastu. Nažalost, izveštaju koji nudi jasan ekonomski pravac kojim bi kineski lideri trebalo da idu zarad dobrobiti zemlje, nedostaje krucijalno pitanje: Hoće li kineska vlada poslušati savete i progutati gorku pilulu?

Među najhitnijim reformama koje se preporučuju u izveštaju Kina 2030. jeste smanjenje državne uloge u ekonomiji. To može biti postignuto eliminisanjem privilegija koje uživaju državna preduzeća, poput subvencionisanja kapitala i monopola i dopuštanjem većih sloboda privatnom sektoru. Autori izveštaja izgleda da zaboravljaju da bi to iziskivalo previsoku, ako ne i katastrofalnu cenu za vladajuću Komunističku partiju.

Od ogromnih kineskih državnih preduzeća može biti neke ekonomske koristi, ali je njihova egzistencijalna vrednost politička. KP Kine koristi državne kompanije da obezbedi dobra radna mesta i olakšice za svoje članove. Od približno 80 miliona članova partije, više od pet miliona nalaze se na rukovodećim pozicijama u državnim i sa njima povezanim firmama.

Ako se uzmu u obzir nadzorni organi i lokalna administracija čija radna mesta zavise od očuvanja trenutnog nivoa državne intervencije u ekonomiji, reforme u stilu Svetske banke bi ugrozile verovatno blizu deset miliona zvaničnih sinekura.

Malo je sumnje da bi smanjenje moći državnih preduzeća učinilo kinesku ekonomiju efikasnijom i dinamičnijom. Ali teško je zamisliti da bi jednopartijski sistem bio spreman da uništi svoju političku bazu.

Fiskalne reforme su drugi hitan prioritet naveden u izveštaju. Visoko regresivni kineski fiskalni sistem (siromašni se oporezuju više nego bogati) podrazumeva visoke prihode za centralnu vladu i relativno malu potrošnju na socijalne službe. Nominalno poreski i neporeski prihodi sakupljeni u budžetima centralne i lokalnih vlada prelaze 35 odsto BDP. Ali najveći deo prihoda se potroši na administraciju, odbranu i izdašne privilegije – gozbe, stanovanje, automobile i visoko kvalitetnu zdravstvenu negu za vladine zvaničnike.

Izveštaj sugeriše da bi Kina postepeno trebalo da povećava potrošnju na socijalne službe do sedam-osam odsto BDP u narednih 20 godina. Ali zašto bi KP Kine to učinila? Uostalom, ukupan stvarni nivo oporezivanja je već vrlo visok, što znači da bi dupliranje socijalne potrošnje sa sadašnjeg nivoa bez povećanja poreza zahtevalo dodatno smanjenje potrošnje na elitu.

Budžetska transparentnost koju je predložila Svetska banka verovatno iz istog razloga neće biti dostignuta. Trenutna javna potrošnja je toliko usmerena na vladajuće elite da bi partija rizikovala gubitak legitimiteta kreiranjem transparentnijeg budžeta.

Načiniti Kinu „harmoničnim“ društvom – cilj koji se preporučuje u izveštaju radi smanjenja nejednakosti – jasno je poželjan cilj. Međutim, to je otrcan slogan čak i za kineske standarde. Predlog kineskih vladara od pre mnogo godina, kampanja „harmonično društvo“ donela u najboljem slučaju umerene promene u politici. Osnovni politički pokretači socijalne frustracije i konflikta – obespravljenost, represija, sveopšta korupcija, neodgovorni vladari i grabljive državne institucije – ostali su nepromenjeni. Za rešavanje ovih fundamentalnih uzroka socijalnog nezadovoljstva i neodrživog ekonomskog učinka nisu potrebni saveti i obećanja vladajućih elita, već promena kineske realnosti.

Samo dva moguća razvoja događaja bi mogla da dovedu do ovakvog ishoda. Jedan je političko osnaživanje naroda. Ali, demokratizacija je trenutno malo verovatna.

To ostavlja političke promene na milost pretećoj krizi sistema koju je uzrokovalo odbijanje vlasti da se obračuna sa patologijama koje je Svetska banka vešto dijagnostikovala. Kineske vladajuće elite su, bojim se, već gotovo izvesno odbacile izveštaj Kina 2030. kao nepoželjan i irelevantan.

Autor je profesor upravljanja na Klermont Mekena koledžu u Kaliforniji