Izvor: Fond strateške kulture

Preda mnom je kopija pasoša jednog od najstarijih „boraca protiv režima“ u Rusiji. Broj pasoša je 7 10160620. Izdat je 23. decembra 2002. godine od Nacionalnog pasoškog centra u Portsmutu, SAD. Prema tome, nacionalna pripadnost vlasnika dokumenta su – SAD. Ime vlasnika je Aleksejeva Ljudmila (na slici). To je ona ista koja je rođena 1927. godine i bila šef moskovske Helsinške grupe. Njen rad na ruskoj zemlji plaćaju Ford Foundation, MacArthur’s Foundation, National Endowment for Democracy (NED), USAID i Open Society Institute (čedo legendarnog finansijskog prevaranta Sorosa), zajedno sa Evropskom unijom. Samo u prošloj godini NED je građanki Ljudmili Aleksejevoj isplatio dva granta u ukupnom iznosu od 105.000 dolara za njen rad u Rusiji.

NED se pojavio pošto je 1977. godine posle votergejtskog skandala, koji je nastao kao otkrivanje tajnih operacija CIA i FBI i zbog koga je tadašnji predsednik SAD Ričard Nikson morao da podnese ostavku. Novi predsednik Džimi Karter zabranio je svojim tajnim službama tajno finansiranje lica, političkih partija i nevladinih organizacija, koje služe interesima SAD u inostranstvu. Međutim, neko je ipak morao i time da se bavi, pa je već sledeći predsednik Ronald Regan sazvao grupu stručnjaka na čelu sa Vilijamom Kejsijem, budućim direktorom CIA, „radi pronalaženja mera za učvršćenje mogućnosti obaveštajnog rada za SAD u inostranstvu“. Glavna mera je bila obnavljanje tajne političke aktivnosti nevladinih organizacija, koje nisu imale vidljive veze sa CIA. Tako se, prema zakonu koji je Kongres SAD doneo 1983. godine i pojavio Nacionalni fond za podršku demokratiji (NED), koji se zvanično oglašavao kao „nedohodovna, nedržavna, nepartijska organizacija“. Ona je odobravala grantove za „pomoć na učvršćenju demokratskih institucija u čitavom svetu“.

Novac za taj posao daje se preko budžeta Informacione agencije SAD (USIA).Trećina sredstava koja se izdvaja za potrebe NED šalje se stranim organizacijama direktno, a ostala sredstva – preko „glavnih organizacija“: Međunarodnog republičkog instituta (IRI), Nacionalnog demokratskog instituta (NDI), Centra međunarodne privatne inicijative (CIPE) i Instituta slobodnih sindikata (FTUI).

„Izvršni memorandum br. 461“ Stejt departmenta SAD od 13. septembra 1996. objašnjava zašto je neophodan NED: „SAD ne smeju sebi da dozvole da izgube tako efikasan instrument spoljne politike sve dok se američki interesi i vrednosti podvrgavaju stalnim ideološkim napadima širokog niza antidemokratskih snaga iz čitavog sveta… Ruski politički aktivisti koji su imali veze sa NED od početka sadašnje (1996 – J. P.) godine su igrali glavnu ulogu u drugoj izbornoj kampanji Borisa Jeljcina (kada je Jeljcin izgubio, ali je ostao na vlasti – J.P.)… NED – to je najjeftiniji put ka oslobođenju neslobodnih nacija bez uvlačenja SAD u prilično riskantne i skupe vojne kampanje…“

FORMULA DEMOKRATIJE

Demokratija koju američki Fond za podršku demokratiji (NED) protura preko svojih agenata za širenje uticaja u drugim zemljama je za SAD najekonomičniji način da se samo pomoću „meke sile“ započnu i dobiju ratovi. Pritom u Americi ne smatraju za potrebno da kriju da „u nizu slučajeva NED koristi prednosti svog članstva kao privatne organizacije da bi uticao na izbore u inostranstvu, čineći ono što prevazilazi mogućnosti USAID ili USIA, i ponekad što je moguće učiniti samo zahvaljujući kanalima za tajne operacije CIA (Brifing o spoljnoj politici broj 27, održan 8. novembra 1993. godine).

Jedinstvena linija međunarodno-političkog razvoja, koja je povučena od kraja 20. veka: uništenje Jugoslavije, proglašenje „nezavisnosti“ Kosova, koje je postalo baza za pretovar avganistanske droge, Kosova sa američkom bazom Bondstil, smeštenom u tu pseudodržavu; rat u Avganistanu, upad u Irak i Libiju; priprema za upad u Siriju i Iran; politička intervencija američke „meke snage“ u Gruziji, Kirgistanu i Ukrajini – sve to pokazuje da Vašington poseduje dovoljno političke volje da zdrobi svaku neameričku misao. I nema razloga da se pretpostavi da su ciljni zadaci spoljne politike SAD prema Rusiji drugačiji.

„Formula demokratije“ koju ubacuje ideološka mašinerija SAD u masovnu svest društva (u svojoj zemlji i u inostranstvu) izgleda neverovatno jednostavno:

– Ne postoji drugačija demokratija od demokratije SAD;

– Prioritet nacionalnih interesa u bilo kojoj zemlji osim u Americi prestavlja antipod demokratiji;

– Nacionalni interesi SAD predstavljaju vrednosti „civilizovanog demokratskog sveta“, a njihova suprotnost predstavlja znake autoritarnosti, despotizma i totalitarizma;

– Ne postoji način života dostojan čoveka, već je to samo onaj koji nabijaju u tuđe glave zapadna, proamerička sredstva masmedija i nevladinih organizacija;

Treba priznati da je američki spoljnopolitički establišment napravio genijalni pronalazak time što je svoju „formulu demokratije“ iz Vašingtona pretvorio u „zakoniti“ način mešanja u poslove drugih zemalja.

Kao granični datum može se smatrati 18. decembar 2006. godine, kada je novi domaćin Stejt departmenta SAD – Kondoliza Rajs – objavila da svoje nadleštvo reformiše za nove političke zadatke. Suština njene perestrojke i jedna od najvažnijih obaveza svakog američkog diplomate je postala – citiram gospođu Rajs – „uvlačenje stranih građana i stranih masmedijskih sredstava u proširivanje interesa SAD u inostranstvu“ (www.state.gov – „Transformational Diplomacy“). I još: „Beskrajno je potrebno da se na tom planu nastavi saradnja sa vojnim licima. Diplomate bi trebalo da budu sposobne da efikasno rade i na oštrom presecanju diplomatskih odnosa na reorganizovanju ekonomije i vojnih operacija“.

Tako je još 1996. godine u praksu američke diplomatije zvanično uveden zahtev da postoji direktno mešanje u unutrašnje poslove država u kojima se boravi. Sada bi američke diplomate trebalo „ne samo da analiziraju politiku i da određuju njene rezultate već i da se bave izvršenjem programa… da pomažu strancima da razvijaju demokratiju, da se bore sa korupcijom, da otvaraju nove poslove, poboljšavaju zdravstvo i reformišu obrazovanje (http://www.state.gov/r/pa/prs/ps/2006/59339.htm). Što pomenute diplomate i rade gde god da se nađu).

ENGDAL VS. NAVALJNI Teško mi je da sebi zabranim zadovoljstvo da se pridružim mišljenju američkog novinara Tonija Kartalučija, koji se bavi novinarskim istraživanjem i koji je postao vrlo poznat posle serije materijala u kojima je raskrinkao rad Stejt departmenta SAD na Bliskom Istoku i u Indokini. „Šta bi rekli Amerikanci kada bi jednog lepog dana shvatili da se pojedine političke partije u SAD finansiraju kineskim novcem, da izborna mesta kontrolišu kineski posmatrači i da se kandidati koje podržavaju Kinezi na američkim izborima bore za kineske interese? Reakcija može da se sastoji od toga da se zahtevaju krivični sudski procesi sa optužbama za obmanjivanje, za organizovanje buna i čak izdaju sa presudama zatvora od deset godina do kraja života, možda čak i zahtevanje smrtnih kazni, kao i od mogućnosti da se počne sa vojnim akcijama kao odgovor na ono, što se lako može shvatiti kao akt agresije“.

Posebnu pažnju zaslužuju zapažanja Kartalučija o razvoju situacije u Rusiji i drugim zemljama Zajednice Nezavisnih Država. „U Belorusiji“, piše Kartaluči, „mreža nevladinih organizacija koju finansiraju SAD pokušava da započne ‘belorusko proleće’ kako bi svrgla lidera te zemlje Aleksandra Lukašenka, koji se odlučno suprotstavlja tihom približavanju NATO granicama njegove zemlje i Rusije. Sada i Rusija, saveznica Belorusije, ima nameru da iskoreni zaveru tih nevladinih organizacija, koje su se obavile oko ruskih državnih institucija i koje su zauzele veliki prostor baš u njima pokušavajući da sebe postave na njihova mesta čim ih oslabe“.

I još Kartaluči piše: „Odmah posle pada Sovjetskog Saveza, na postsovjetskom prostoru se formirala, slobodna za sve, teritorija bezakonja na koju su, u težnji da naprave svoj lični „red od haosa“, počeli da upadaju stranci. Kao glavni u tom procesu u jednom trenutku se pojavio oligarh Mihail Hodorkovski, koji je formirao fond „Otvorena Rusija“, u kome se na čelu saveta direktora našao Henri Kisindžer a među članovima saveta direktora predstavnik zapadne korporativne elite kakav je Džekob Rotšild. Planirani scenario je danas poznat: to je bio pokušaj da se u „sigurnim rukama“ konsoliduju bogatstva Rusije kako bi bila predata Volstritu i globalnoj londonskoj korporatokratiji, baš kao i vlast u Rusiji i sudbina njenog naroda. Rusija se ipak nije našla potpuno sama. Reakcija je bila oštra i rušilačka: Hodorkovski se našao u sibirskom zatvoru, gde je i danas, dok su se ostali oligarsi koji su služili zapadnim interesima, kao buba-švabe,. razbežali po Londonu i Njujorku.

Neću da krijem: drago mi je što moj američki kolega novinar razmišlja na isti način kao i ja. I nisam ja, već je on skrenuo pažnju da „na zvaničnom sajtu Nacionalnog fonda za demokratiju može da se nađe spisak neverovatnog broja onih koji su umešali nevladine organizacije koje deluju na teritoriji Ruske Federacije u ono što ih se ne tiče, što ni jedan Amerikanac pri zdravoj pameti ne bi dozvolio da se uradi u SAD. ‘Glas’ (Golos) je samo jedna od mnogih nevladinih organizacija koju finansira ambasada SAD u Rusiji i koja se koristi radi mešanja u unutrašnje stvari Rusije.“

Međutim, sloboda sa kojom danas moje kolege, među kojima su i Amerikanci, koriste informacije kao što je ova, pokazuje da je administracija SAD prešla Rubikon i da se više ni malo ne stidi zbog toga što je njena peta kolona otkrivena. Ja osećam veliko poštovanje prema talentovanom američkom ekonomisti koji živi u Nemačkoj, u stvari prema američkom disidentu Vilijamu Engdalu. On je nedavno u članku „Zašto Vašington želi Putinov kraj“ napisao ko sada u Rusiji predstavlja avangardu „protestnog“ pokreta, poimenice navodeći sve sa spiska. Na primer, za Navaljnog piše da taj bloger, koji je u poslednje vreme mnogo nasledio, „spada među one koje je odabrao Jelski univerzitet (Yale World Fellow)“ i koji je „istovremeno dobijao novac od Nacionalnog fonda za podršku demokratiji (NED) od tog instrumenta „destabilizacije režima… NED je finansirao Navaljnog još 2007-2008. godine. Vašingtonski šef Navaljnog, koji ga prati po NED liniji, je Frenk Konatser (Frank Conatser)“.

Ipak, u poslednje vreme su se pojavili znaci toga da su organi vlasti u Rusiji, prateći gde njihovu zemlju može da odvede revolucionarna himera, nagojena američkim novcem, došli do zaključka da je neophodno da se preko zakonodavnog nivoa prekine neometano upadanje u ruski društveni život svih lica i organizacija koje rade kao obaveštajci stranih vlada. Više neće postojati „teritorija bezakonja“.