Izvor: Standard, Foreign Policy

Gotovo 200 godina posle smrti, Napoleon Bonaparta najzad je dobio najveću počast koja se u naše vreme može zamisliti – svoj tematski park. Napoleonland – nemojte se smejati – smislio je bivši francuski ministar osmislivši ga da bude pandan Diznilendu, odnosno njegovom impresivnom zabavnom i totemskom kulturnom statusu. Šoping! Hrana! Simulacija bitke kod Osterlica! Lepa rehabilitacija za jednog od najvećih osvajača, megalomanskog manijaka i prognanog imperatora.

Da se ne lažemo, valjalo bi ozbiljno savladati lekciju iz toga da će Evropa uskoro imati Napoleonland, ali nikad, na primer, neće imati Hitlerworld. Nažalost, Angloamerikanci su skloni tome da porede negativne uloge lidera Prvog francuskog carstva i vođe nemačkog Trećeg rajha.

„Zemlja koja delom još uvek poštuje takvog čoveka sigurno ima problem“, tvrdi britanski novinar Stiven Glover o Francuskoj i Bonaparti. „Možda je pogrešno izjednačavati Napoleona sa monstrumima 20. veka, poput Hitlera i Staljina, ali on je svakako vrsta zastrašujućeg lidera“ po onome onim što Glover naziva „destruktivnom voljom“.

Istoričar Viktor Dejvis Henson veoma direktno je poredio Napoleona i Hitlera, s jedne strane, povezujući noćnu moru širenje Bonapartinog kontinentalnog sistema i Treći Rajh, sa, na drugoj strani, željom samoproglašenih evropskih „vizionara“ da ujedine narode pod jednim velikim – i nedemokratskim – sistemom, dobrovoljno ili ne. A Klod Ribe, član francuske komisije za ljudska prava, otišao je čak i korak dalje opisujući Napoleona kao genocidnog.

Ali, uprkos tome što su obojica – Napoleon i Hitler – imali hegemonističke ambicije i što su iza sebe ostavljali zgarišta, razlike među njima su velike i veoma značajne za budućnost Evrope. Hitler, čovek iz naroda i civil, zahtevao je da se Evropa ujedini u jednoj političkoj stranci, a ne da proširi cartsvo. Bonaparta, profesionalni vojnik, rođen kao deo đenovske vlastele, širio je svoju vojsku širom kontinenta u potrazi za političkim jedinstvom, a ne rasnim lebensraumom.

Trebalo bi dobro razmisliti zašto se Evropa takvom jedinstvu najviše približila kada je bila Napoleonland. Dok se danas slabim političkim ovlašćenjima u Evropi sprema pogreb, nemačka ekonomska snaga još uvek nije dostojan pandan ujedinjujućoj snazi istorijskih francuskih ideala i relativnog legitimiteta francuskog političkog liderstva.

Ipak, uticajni zapadni komentatori čvrsto se drže ideje da bi pravi Četvrti rajh nemačke efikasnosti bio jedini način da se spasi Evropa. Pronemačka predviđanja prevladavaju. U Evropi 2021. godine – kako je zamišlja Nil Ferguson – zapravo u Ujedinjenim Državama Evrope, koje će zamijeniti EU, dominiraće Nemačka, i to iz bečkog sedišta.

„Nemački zvaničnici uzbuđeno razgovaraju o budućoj ‘Jalti’, zapravo novom deljenju Istočne Evrope na rusku i evropsku sferu uticaja“, piše Ferguson. Kritičari nemačke dominacije „Novu Evropu“ nazivaju „Sveto nemačko carstvo“, gde se ponovo peva „Deutschland über alles“, samo što sad ekonomija caruje.

EKONOMIJA I IDENTITET EU

Istoričar Hanson predviđa da je nemački nacionalni karakter garancija njihove buduće dominacije. „Novi Nemački evropski poredak je jasan – ako želiš da živiš kao Nemci, moraš da radiš i štediš kao Nemci“, kaže Hanson i dodaje: „Uzmi ili ostavi“.

Perspektiva evropske nemačke budućnosti nije samo ostvarenje angloameričkog sna već i uteha Evropljanima da njihov sistem nije u potpunosti srušen. Ti čvrsti Nemci pokazuju da, ako igrate po pravilima razuma, možete da sprečite finansijsku apokalipsu.

Ali to je opasno optimistički pogled, kako kaže Volter Rasel Meid.

„Nemački politički establišment“, upozorava on, „deluje kao da je voljan da uništi Evropu da bi izbegao da kaže nemačkim glasačima da su bili glupi. Nemački lideri čine sve što je moguće da sakriju ružnu istinu o greškama koje su nemačke bankarske i regulatorne ustanove napravile garantujući dug Club Med-a (Mediteranskog kluba zemalja), što je uzrok evropskih muka isto onoliko koliko i, na primer, rasipni Grci.“

Skrivajući ove neprijatne činjenice, još više će se ojačati laž da su samo ekonomska rešenja model rešenja dubokih političkih problema. To nas navodi na pogrešno verovanje kako je Nemački režim, koji su uspostavili saveznici posle Drugog svetskog rata, čvrsto drži u rukama evropsku budućnost. Jer nekoliko institucionalnih prepravki evropskog pakta ne može da stvori legitimitet neophodan da bi se evropska kuća – ili njeno vodstvo – ponovo dovela u red.

U stvarnosti će biti potrebno mnogo više od ekonomskih dogovora da se obnovi politički identitet uništene EU. Kao što je Kliford Orvin ispravno primetio u svom pesimističkom pogledu na budućnost EU – „Evropa ostaje nametljiva apstrakcija utelovljena u jednoj betonskoj birokratiji“.

I tu dolaze Napoleon i Francuska. Orvin takođe primećuje da Evropljani nemaju osjećaj za deljenje identiteta: „Ništa u njihovoj modernoj istoriji nije podržavalo uzdizanje njihove političke lojalnosti na evropski nivo“. Ali Bonaparta je predložio a mnogi prihvatili – čak i posle njegovog pada – upravo to podizanje političke lojalnosti na kontinentalni nivo.

Čak ni posle njegovog pada, Nemci nisu odbacili kod koji je Napoleon ostavio za sobom. Još prošle godine Poljaci su podigli spomenik Bonaparti u Varšavi, što nas podseća – uz jednu statuu koja još stoji u dvorištu milanske umetničke galerije Palata Brera – na imperatorovo neupitno trajanje. Njegova osvajanja su bila i prošla, ali Bonapartina sposobnost da fokusira eksplozivnu popularnu silu koju je oslobodila Francuska revolucija i predstavi to kao nešto istinski evropsko – ostavila je neizbrisiv trag.

Francusko carstvo nije palo zato što su evropski narodi ustali protiv njega, već zato što je Napoleon odlučio da maršira na Moskvu umesto da omogući da se novo evropsko jedinstvo učvrsti. On se kockao i iozgubio kontinent. I sada, kad jedna duga vrsta kocke čini da Evropljani strahuju kako opet sve biti izgubljeno, važnost zajedničkih vrednosti opet raste.

TVRDOGLAVO KOLEKTIVNO SEĆANJE

Ako Evropljani žele da pronađu konkretnu podršku za vrednosti koje ih ujedinjuju, to je danas ili Francuska ili propast. Uobičajena alternativa Britanija povlači se iz evropske politike redukujući vojni profil i u tom procesu prebacujući svoj teret na Francusku. Sa druge strane, i liberalni intervencionisti, poput američkog predsednika Baraka Obama, kao i oprezni konzervativci, koji postaju uticajniji na desnici – spremni su da odlučno pomere američko vojno težište daleko od Evrope. Ograničena vojna intervencija SAD na Kosovu bila je kontroverzna, i to kada su američka snaga i svetska dominacija bili neupitni. Danas više niko nema stomak za dublje ili teže intervencije koje bi mogle biti potrebne u bilo kojoj evropskoj zemlji gde bi nezadovoljstvo protiv oštrih mera štednje moglo da izmakne kontroli.

Razočarenje u intervencije koje promovišu demokratiju dovela je mnoge Amerikance do toga da prihvate poglede koji se obično povezuju sa spoljnopolitičkim realizmom. To znači da se sada retko primenjuje oslanjanje na klasičnu silu. Pojam meke moći (soft power), međutim, ostaje relevantan u Evropi, gde mnogi tragaju za političkim autoritetom sposobnim da podrži oružanu silu nečim mnogo efikasnijim od ohrabrivanja realpolitikom. Ako se nemiri prošire kontinentom, hoće li Evropljani tražiti spas u nemačkoj istoriji, nemačkim idealima i nemačkim herojima? Nein. Svako nemačko polaganje prava na evropsko vođstvo putem meke moći nije samo prerano – ono je i suviše providno. To se verojatno neće promijeniti još godinama. Kako su i Hitler i Bonaparta posthumno pokazali, kolektivno sećanje tvrdoglavo opstaje.

Francuska nastojanja za vodećom ulogom na pitanju evropske meke moći su u kontrastu sa nemačkim kristalno jasna i duboko prepletena. U vreme kad su vekovima stare monarhije i feudalne aristokrate vladali kontinentom, moto Francuske revolucije bio je zastrašujući ratni poklič. Danas bi ga bilo bolje objasniti kao zdrav razum evropskog naroda. Umesto vojne apstrakcije, to je skup miroljubivih načela Evropljana koji uglavnom žive u stvarnom životu, posebno u odnosu na svoje susjede. Evropa je danas proizvod francuskog političkog uverenja više nego uverenja iz bilo koje druge nacije. U Evropi nema bližeg srodnika Američkom „mi narod “(„We the People“) od „sloboda, jednakost, bratstvo“ („liberté, égalité, fraternité“), fraze koja obuhvata francuski stav ne samo prema Francuskoj već prema Evropi i svetu.

Francuska jedinstveno održava taj duboki rezervoar meke sile koristeći ponekad na kratko stvarnu silu. To je jedina nuklearna sila istočno od Britanije i zapadno od Rusije. Imaju više nosača aviona od Britanije, koja radi na tome da redizajnira svoje kako bi oponašali francuske. Takođe su spremni za brze intervencije u inostranstvu, kao u Obali Slonavače, ili da predvode međunarodne vojne operacije, kao što je to bilo u Libiji. Jedna unutrašnja analiza francuske vojne policije je rezultovala reintegracijom NATO, sa jedne strane, i velikom strategijom posvećenoj „slobodi akcije“, sa druge. Danas je Pariz mnogo više fokusiran na kontinent i mnogo prisutniji u suočavanju sa globalnim pretnjama. Namerno ili ne, ta strategija – okrenuta prema neizolacionističkom evrocentrizmu – odražava rastući autoritet Francuske kao svetske sile.

Neizvesna evropska budućnost čini potpuno jasnim da se jedinstvo mora pronaći ne u apstraktnoj birokratiji, već u pojedinačnom vođstvu ljudi od krvi i mesa. Ako su alternative francuskom vođstvu čovek niotkud, koga šalju iz Brisela, ili računovođe iz Berlina, da li tada francuski ponos – relativno velikodušniji, moćniji i legitimniji – izgleda toliko preteran?

Ako bi Evropljni na to pitanje odgovorili ozbiljno, možda bi mogli da budu inspirisani da od nasleđa Napoleona naprave više od obične zabave za turiste.