Izvor: Paul Craig Roberts, Global Research

U Vašingtonu su izvedene ogromne pripreme za vojni napad na Iran. Spekuliše se da su dva najduža rata – u Iraku i Avganistanu – obustavljena da bi se trupe poslale u Iran. Dve vašingtonske flote poslate su u Persijski zaliv zajedno sa ratnim brodovima NATO. Projektili su dostavljeni američkim marionetskim režimima na Bliskom Istoku. Američke trupe stigle su u Izrael i Kuvajt.

Na račun nemaštinom pritisnutih poreskih obveznika i u vreme kada su milioni Amerikanaca zbog dugova izgubili domove, Vašington je poklonio Izraelu skup sistem za odbranu od projektila. Pošto niko ne očekuje da će Iran napasti Izrael, osim odgovarajući na izraelski napad, svrha odbrambenog sistema je da se Izrael zaštiti od iranske odmazde.

Huan Kol je na svom blogu prikazao mapu sa 44 američke vojne baze koje okružuju Iran.

Osim sveobuhvatnih vojnih priprema, u toku je i propagandni rat protiv Irana. On traje još od 1979, kada je vašingtonska marioneta, iranski šah, zbačen iranskom revolucijom. Iran je opkoljen, ali ga Vašington i izraelska propaganda prikazuju kao preteću, agresorsku naciju. A agresori su zapravo Vašington i Tel Aviv, odakle se Iranu stalno preti vojnom silom.

Neokonzervativni ljubitelji rata, kao Dejvid Goldman (David Goldman, američki ekonomista i publicista, prim. ured. SL), upoređuju iranskog predsednika sa Hitlerom i izjavljuju da ga samo rat može zaustaviti.

Najviši vojni zvaničnici Vašingtona stvaraju utisak da je izraelska agresija na Iran svršena stvar. „Vašington Post“ je 2. februara javio da šef Pentagona Leon Paneta veruje da će Izrael verovatno napasti Iran za dva do četiri meseca.

Istog dana, Garet Porter (Gareth Porter, američki istoričar, novinar i politički analitičar, prim. ured. SL) objavio je da je general Martin Dempsi, načelnik američkog Generalštaba, obavestio izraelsku vladu da se Amerika neće pridružiti izraelskoj agresiji na Iran osimukoliko Vašington nije prethodno odobrio takav napad.

UKORAK SA IZRAELOM

Porter tumači Dempsijevo upozorenje kao snažno nastojanje predsednika Obame da spreči napad kojim bi Vašington bio umešan u regionalni sukob sa Iranom. No, drugačije „čitanje“ Dempsijevog upozorenja kaže da Obama želi da se uzdrži od napada na Iran dok ankete ne pokažu da gubi u trci za predsednika. Jer, tokom rata, patriotski raspoloženo izborno telo se nikad nije okrenulo protiv predsednika.

Predsednik Obama je 5. februara faktički odbacio Dempsijevo upozorenje Izraelu, izjavivši da njegova i izraelska vlada idu „ukorak“. Obama ide „ukorak“ sa Izraelom iako je rekao za NBC da „ne vidimo nikakav dokaz da oni (Iran) imaju takve namere (da napadnu SAD) ili sposobnost da ih izvedu“. Idući „ukorak“ sa Izraelom i istovremeno zagovarajući „diplomatsko rešenje“, Obama je primirio i izraelski lobi i demokratske grupe sklone miru, prikupivši dodatne glasove.

Kako sam već pisao, ovo proleće odlično je vreme za napad na Iran, jer postoje veliki izgledi da Rusija bude u haosu zbog predsedničkih izbora u martu. Vašington u Rusiji finansira opoziciju Putinu i ohrabruje je izjavama, naročito onim Hilari Klinton. Bude li Putin pobedio ili rezultat bio neodlučan i zahtevao drugi krug glasanja, novac iz Vašingtona izvešće desetine hiljada ljudi na ulice, kao što je svojedobno stvorio „Zelenu revoluciju“ u Iranu, kao pobunu protiv predsedničkih izbora u toj zemlji.

Nekadašnji levičarski britanski list „Gardijan“ 4. februara je izvestio da na preidzbornom protestu protiv Putina u Moskvi 120.000 demonstranata zahteva „poštene izbore“. Drugim rečima, vašingtonski poslušnici već najavljuju da će Putinova eventualna pobeda u martu značiti da su izbori pokradeni. Nevolja za Obamu je što se u to vreme još neće moći pouzdano reći da li neki republikanski kandidat može ugroziti njegov ponovni izbor. Prerani ulazak u rat, naročito ako dovede do skoka cene nafte, neće biti u korist njegove pobede.

Zapad je mogao da dominira svetom u moderno doba zato što su ljudi širom sveta bili spremni da budu vašingtonske marionete. Neiscrpne su izgleda rezerve lidera kojima je više stalo do vašingtonskog novca i naklonosti nego do interesa sopstvene zemlje.

Kako je i Karl Marks tvrdio, novac zaista sve pretvara u robu. Sve druge vrednosti su poražene – čast, integritet, istina, pravda, odanost, čak i ljubav prema rodbini. Nema ničeg osim prljavog novca. On je, besumnje, i britanskog premijera Tonija Blera pretvorio u političku robu.

Moć novca sam shvatio pre mnogo godina. Moj mentor tokom mog rada na doktoratu postao je pomoćnik sekretara za odbranu kod Niksona, nadležan za pitanja domaće bezbednosti. Upitao me je da li bih išao u Vijetnam da radim na programima pomoći. Bio sam polaskan, pretpostavljajući da me smatra sposobnim i spremnim da se izborim sa korupcijom koja obično poništava sâmu svrhu takvih programa, ali sam ponudu ipak odbio.

Voren Nater (Warren Nutter) je bio čovek inteligentan i od integriteta. Mislio je da je obmanom uvučen u rat, bez obzira da li je on nužan ili ne. Smatrao je da se demokratija ne može održati obmanom i kritikovao predstavnike vlade koji nisu bili pošteni prema američkog narodu. Nater je verovao da se demokratska vlast mora oslanjati na ubeđivanje, a ne prevaru. Jer u ovom drugom slučaju rezultati nisu demokratski.

Po Nateru, bili smo u ratu u koji smo uvukli i Južnovijetnamce i stoga smo prema njima imali obaveze. Ako ispadnemo neodgovorni, to će podriti obećanja koja smo u naporu da suzbijemo sovjetsku imperiju dali drugim zemljama. Sovjetski Savez je, za razliku od „terorističke opasnosti“, mogao postati stvarna opasnost. Mladi, koji su stasali posle raspada Sovjetskog Saveza, ne razumeju period hladnog rata.

VOĐAMA NOVAC U VREĆAMA

Tokom razgovora upitao sam ga kako Vašington uspeva da navede tako mnogo stranih vlada na poslušnost.

Odgovorio je: „Novcem“.

Upitao sam: „Mislite, preko pomoći?“

Odgovorio je: „Ne, vrećama novca. Kupujemo vođe“.

On to nije odobravao, ali nije mogao učiniti ništa.

Potkupljivanjem neprijateljskih vođa ili mogućih neprijatelja bavio se i Rim. U svojoj knjizi „Vlast imperija“ (The Rule of Empires) Timoti Parsons (Timothy H. Parsons) opisuje Rimljane kao „vrlo vešte korisnike meke moći“. Rim je voleo da vlada pokorenima i mogućim neprijateljima preko „poluautonomnih kraljeva saradnika, koje je Senat eufemistički nazivao ‘prijateljima’ Rimskog naroda“. Rimljani su takvima pomagali da ostanu na položaju neposredno ih snabdevajući novcem i materijalnim dobrima. Prihvatanje tih davanja značilo je da se saveznik priklanja imperijalnoj vlasti, a svako suprotstavljanje njihovoj volji Rimljani su tumačili kao otvorenu pobunu. Takođe su se otvoreno mešali u lokalne sukobe oko nasleđa na presto, ne bi li zamenili vladare koji im nisu odgovarali.“

Tako vlada i Vašington. Njegov način vladanja drugim zemljama je razlog zašto nije bilo „Egipatskog proleća“, i što je vojna diktatura zamenila odbačenu vašingtonsku marionetu Hosnija Mubaraka, i zašto vašintonske marionetske države za račun Vašingtona vode hegemonističke ratove na Srednjem Istoku, u Severnoj Africi i Centralnoj Aziji.

Vašingtonski Nacionalni fond za demokratiju (National Endowment for Democracy) finansira nevladine organizacije koje se mešaju u unutrašnje poslove drugih zemalja. Pomoću nevladinih organizacija je Vašington priključio nekadašnju sovjetsku republiku Gruziju svojoj imperiji, zajedno sa baltičkim državama i istočnoevropskim zemljama.

Zbog neprijateljstva mnogih Rusa prema sovjetskoj prošlosti, Rusija je ranjiva i mahinacije Vašingtona imaju uspeha.

Dok dolar vlada, vladaće i Vašington.

Kada je Rim svoj srebrni novac zamenio olovnim, njegova moć da kupuje poslušnost i saradnju počela je da slabi. Ako Ben Bernanki (Ben Bernanke, predsednik američke Banke federalnih rezervi, prim. ured. SL) dodatno naduva kupovnu moć dolara, i vašingtonska moć će se istopiti.