Izvor: Standard, S.Ljepojević

Takozvano “arapsko proleće” traje već više od godinu dana. To najduže “arapsko godišnje doba” je premašilo i nekadašnjih “Dvanaest meseci zime” [1] u jednom drugom delu sveta. I još mu se ne nazire kraj. Dosadašnji bilans su dve razbijene zemlje, razbijanje treće je u toku, hiljade ubijenih i mučenih, bezvlašće i haos, i unesrećeni životi miliona ljudi koji sa tim nemaju nikakve veze. I sve to u ime planove nastalih u nekim udaljenim udobnim mestima i zarad interesa onih koji veruju da svoje probleme mogu da reše generisanjem nesreće drugih ljudi.

Sve je, naime, jasno. Reč je o američkom projektu pokušaja očuvanja moći i ne samo očuvanja nego i potrebe da se poruka moći pošalje drugima, kontroli prirodnih potencijala i spasavanja petro-dolara kao jedinog efikasnog američkog proizvoda. Tu su i pravoverni saveznici, Britanija i Francuska, pre svega, da svojim podizvođačkim sposobnostima pomognu željama “velikog zaštitnika”. Ništa novo i model je već viđen, a u arapskim zemljama je pripreman najmanje sedam godina. Osnovni instrumenti su MMF, nevladine organizacije, naoružane lokalne i grupe plaćenika koji putuju od mesta do mesta i NATO.

Prvo dođe MMF da u interesu “strukturnih reformi” nametne mere koje pripreme teren. Kroz “reforme” se stvore uslovi za socijalno nezadovoljstvo koje potom uobliče nevladine organizacije i usmere protiv legalnih vlasti, a onda vlasti reaguju, dođe do sukoba, i dolazi NATO da ubijanjem tih istih ljudi spasava njihova demokratska i ljudska prava. Tragične posledice se potom proglase kao “velika pobeda” koja te zemlje-žrtve “vodi u zajednicu demokratskih naroda”.

Naspram toga je realnost, a u slučaju “arapskog proleća” to je, do sada, potpuno razbijena i uništena Libija i iznutra razmontiran Egipat. Libija, nekada zemlja sa najvišim standardom među Arapima, više ne postoji kao država, u onom smislu šta ta reč znači. Njenim prostorom hara nekoliko desetina privatnih armija i sukobi su svakodnevni. Niko ne zna koliko je ljudi ubijeno posle “revolucije”, koliko ih je u stotinama privatnih zatvora i da li će Libija ikada moći da se obnovi kao država.

U stvari, u Libiji je u toku građanski rat. Egipat, koji je najveća i najmoćnija arapska zemlja, je iznutra potpuno razbijen. Život je pod kontrolom lokalnih bandi, čiji status zavisi od njihovih veza sa vojnim vlastima i islamističkim partijama, koje čine većinu u parlamentu, a zemljom vlada bezakonje. I u Egiptu traje na izvestan način građanski rat, protesti su svakodnevni, a broj poginulih je premašio one koji su život izgubili u protestima pre godinu dana. U Siriji “proleće” još traje, skoro godinu dana.

Ključno pitanje je sada: šta će se dalje dešavati, gde će “proleće” dovesti?

CILJEVI „PRLOLEĆA“

Veliki broj hroničara veruje da je, u stvari, na delu realizacija jednog starog, više od deset godina, američkog plana prekrajanja karte Bliskog i Srednjeg Istoka, uglavnom poznat kao “Novi Bliski Istok”. Taj plan podrazumeva i nove drugačije granice. Libija i Egipat nisu deo prekrajanja granica, ali su morali biti eliminisani kao mogući i uticajni protivnici. Osnovu tog plana čini smanjenje dosadašnje Sirije, čiji bi jedan deo trebalo da bude pripojen Libanu kako bi ta zemlja saveznik bila nešto veća. Planirano je i teritorijalno razbijanje Irana, i to pre svega na istoku zemlje. U tom delu, na granici sa Pakistanom, živi narod Baluči, koji i sada ima izvestan stepen autonomije unutar Irana. Baluči bi trebalo da dobiju svoju državu. Doduše, ta država bi uzimala i jedan deo Pakistana, gde taj narod, takođe, živi.

Nove granice bi bile i u Saudijskoj Arabiji i od tog kraljevstva bi, prema američkim planovima, trebalo da nastanu dve države. Jedna na zapadu zemlje, kao “Sveta država” sa Džedom (Meka) kao glavnim gradom, a ostalo bi bila “Saudijska Arabija”.

U planu je i razbijanje sadašnjeg Iraka na tri države, na severu za Kurde, u sredini malu državu za Arape sunite i na jugu za Šiite. U tom cilju je Iraku i nametnut sadašnji Ustav koji američke diplomate u žargonu zovu “jugoslovenski”.

I na kraju, predviđeno je i da se formira Palestinska država, a Izrael bi bio sveden na granice iz 1967. godine.

To je plan i mnogo toga što se dešava sugeriše na početak njegove realizacije, ali ipak je neizvesno da li je on moguć. Iako se u dosadašnjem toku “arapskog proleća” može steći utisak da Amerika može da radi zaista šta god želi, ipak je plan na Bliskom istoku “prevelik zalogaj”. Podrška Britanije i Francuske u tom planu nije dovoljna i Americi je neophodna znatno šira saglasnost, a toga nema i neće ga ni biti, utoliko pre što je cela koncepcija direktno usmerena protiv strateških interesa Rusije i Kine.

Istovremeno, mnogi su skloni da veruju da je “prolećno” uvežbavanje američke sile među Arapima pre svega usmereno ka Iranu. Glavno odredište je, tvrde, Iran. I to ne samo zbog strateške važnosti te zemlje, razvoja nuklearne tehnologije, njenih nafte i gasa i iranskog pokušaja da eliminiše petro-dolar nego i zbog spasavanja Saudijske Arabije kao glavnog američkog saveznika i finansijera. Dalji razvoj Irana bi potpuno bacio u senku Saudijce u celom regionu. U toj funkciji je, tvrdi se, i aktuelni američki rat protiv vlasti u Siriji. Pobuna u Siriji koja je u stvari, sada više nije ni tajna, američko-britansko-francuski rat protiv te zemlje, u stopu prati zaoštravanje situacije oko Irana. Procenjuje se da će finale “proleća” u Siriji pratiti i vojna akcija protiv Irana.

UOČI NOVOG HLADNOG RATA

U poslednje vreme se razotkriva da bi celo “arapsko proleće” moglo, međutim, biti pre svega deo američko-zapadnih planova osvajanja teritorija uoči željenog i planiranog novog hladnog rata. [2] Amerika želi novi hladni rat. U novim podelama sveta vidi se, naime, izlaz iz duboke ekonomske i društvene krize. Nije jasno kako bi taj hladni rat funkcionisao jer onaj prethodni, u drugoj polovini 20. veka, je imao neku vrstu osnove – duboke ideološke razlike i suprotstavljene poglede na svet. Utoliko je nejasnije ako se zna da su upravo zemlje koje bi trebalo da budu s druge strane tog hladnog rata istovremeno najveći kreditori finansijski posrnulog Zapada. Iako je teško racionalno suditi o aktuelnoj američkoj spoljnoj politici, činjenica je da su nemiri na Bliskom istoku već uvukli u, još uvek političku igru, i Rusiju i Kinu, zemlje protiv kojih bi valjda taj novi “hladni rat” bio i usmeren. Već sada je jasno da sa Bliskog istoka ni Amerika, ni Rusija, ni Kina neće izaći kao prijatelji.

Ne ide, međutim, sve po planu. Legendarni britanski državnik i premijer Harold Makmilan je upozoravao da politiku, ipak, određuju događaji a ne veliki i ambiciozni planovi, pa se tako nameće i pitanje da li su svi ti američki planovi i realni, da li su ostvarivi. Do koje, naime, mere uvažavaju Makmilanovo upozorenje jer događaji na terenu prestižu planove i nameću svoja pravila. Libija i Egipat su relativno brzo srušeni, ali sa Sirijom to ide znatno teže. Uskoro, 11. marta, će biti godinu dana pobune i još ništa nije rešeno. Istina, Sirija i njena vlast su uzdrmani, zemlja je zbog svakodnevnih diverzija i sukoba, mahom u dva grada, iznutra blokirana, a Zapadna izolacija se povećava. Predsednik Bašar Asad je, uprkos svemu, još stabilan i za razliku od drugih žrtava „proleća” nije sam, uz njega je velika većina građana, vojni i bezbednosni aparat, kao i Rusija i Kina. Jedan libanski ministar kaže da će Asad izdržati sve dok Sirija ima para. “Dok ima para”, kaže taj ministar, “ne mogu mu ništa”. Procenjuje se da će novca biti još najdalje šest meseci. A šta ako Asadu i njegovoj vladi neko pomogne? Ali, priznaje taj ministar, “činjenica je da većina Sirijaca još uvek podržava Asada i kada bi sada bili izbori glasali bi za njega čak i oni koji su njegovi protivnici”. [3]

Posle skoro godinu dana generisane pobune i velikog novca uloženog u plaćenike i aktiviste nevladinih organizacija, Amerika i njeni saveznici Britanija i Francuska u Siriji još nisu uspeli. Utisak je, međutim, da je Zapad već prešao “crvenu liniju” i da neće moći da prihvati poraz u Siriji. Ali šta će da uradi? Upotreba Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao u slučaju Libije, nije uspela, a ni trenutna taktika sukoba i diverzija ne donosi rezultate. Masovna vojna intervencija je malo verovatna jer je komplikovana. Samo bombardovanje iz vazduha i sa mora nije “efikasno rešenje”, a i Rusija u Siriji ima pomorsku bazu. Kopnena invazija je još manje verovatna, mada Turska, na primer, uvežbava i tu eventualnost. Dosadašnji izveštaji francuskih i britanskih specijalnih snaga, čiji pripadnici su unutar Sirije i koordiniraju diverzije i agresivne akcije pobunjenika, kao i njihovu obuku, nisu ohrabrujući za masovnu vojnu akciju. Ne odustaje se, doduše, od plana da se u Siriju ubaci veliki broj plaćenika iz drugih arapskih zemalja, mahom iz Libije, pa da oni budu vojska na terenu kojoj će NATO pomagati iz vazduha bez obzira na stav Saveta bezbednosti. Zapad jednostavno ne odustaje.

U sirijskom paketu je i Iran. Iran je, kažu, glavni cilj celog “proleća”. Iako je iranski slučaj znatno drugačiji, mnogo komplikovaniji, primenjuje se isti model. Utisak je da je crvena linija odavno prekoračena i neka vrsta agresivne vojne akcije Amerike je gotovo neizbežna. Ali kakva? Potencijal za kopnenu invaziju na Iran Amerika i njeni saveznici nemaju, a uz to Teheran ima respektabilnu vojnu silu i naoružanje. Vrlo je verovatan “kosovski scenario”: da se izvrše vazdušni napadi i sa brodova a da se istovremeno aktivira domaća peta kolona, koju čine etničke manjine u Iranu. Iransku populaciju 40 odsto čine etničke manjine. Amerika već dugo finansira i naoružava nekoliko tajnih formacija u toj zemlji. Zanimljivo je tako da Amerikanci oslobađaju oko 3.400 Iranaca u Iraku, članova tajne organizacije Narodni mudžahedini Irana (PMOI), koji su i ranije obavljali diverzije po Iranu. Njih je još Sadam Husein prihvatio u Iraku i živeli su u zasebnom kampu severno od Bagdada, a finansirala ih je Amerika. Istovremeno, ogromna je koncentracija američkih ratnih formacija u vodama kod Irana. Amerika planira i prebacivanje oko 100.000 vojnika u Zalivske zemlje, ali ne da bi oni izvršili invaziju na Iran, nego da brane Zalivske saveznike u slučaju da Iran krene u invaziju.

Ima mnogo nepoznanica i neizvesnosti, ali, čini se, Amerika i njeni saveznici će gotovo sigurno izvršiti vazdušne napade na Iran. Veštim medijskim manipulacijama je domaća javnost na Zapadu dovedena u stanje da napad na Iran nije uopšte sporan, nego je samo pitanje ko će to da uradi, Amerika ili Izrael. Pa se umesto suštinskih pitanja javnosti nude gotovo svađe između Izraela i Amerike po sistemu “mi ćemo, ma ne mi ćemo”.

I dalje, međutim, nema odgovora šta će stvarno biti, i svako traženje odgovora na to ključno pitanje izaziva zebnju i budi strah da bi logika situacija mogla dovesti do velike nesreće. Naime, bez obzira na sve planove i želje, sam život, same okolnosti imaju svoju logiku, što bi u slučaju i celog “arapskog proleća” i Irana moglo da ima presudnu ulogu. Utoliko pre što u svemu tome nema jasne, stabilne politike i zapadne vlade se ponašaju kao nevladine organizacije: tumaraju od jedne do druge neistine i na tome grade politiku. Ni u Americi ni na Zapadu nema političara sa kapacitetom da se suprotstavi toj logici, i to je već sada put bez povratka.

Zapad je vešt u izazivanju krize i problema, ali nema sposobnost da izađe iz kriznog haosa, što su pokazali svi noviji ratni pohodi, od Kosmeta do Libije. Otežavajuća okolnost je što se celi projekat temelji na neverovatnim lažima i obmanama, a to nikada ne može da dovede do željenog cilja. Uz to, po prvi put su u američke ratne eksperimente upleteni i Rusija i Kina. Moglo bi se tako desiti da “arapsko proleće” i Iran, umesto velike pobede “demokratsko-ratnog procesa”, postanu početak sloma Amerike i njenih saveznika. Uz veštu medijsku manipulaciju, to će biti izvorište novog hladnog rata i podele sveta.

_________

Napomene:

[1] Pozajmljen naslov legendarnog filma Krste Škanate o staljinističkom teroru.
[2] O ideji novog “hladnog rata” prvi put je “šifrovanu” poruku izneo britanski ministar spoljnih poslova Vilijem Hejg u intervjuu londonskom Dejli telegrafu 18. februara 2012. www.telegraph.co.uk
[3] Autorov privatni razgovor sa libanskim ministrom čije ime autor, iz razumljivih razloga, ne može da objavi.