Izvor: Fakti

Rusija je deo velikog sveta – i s tačke gledišta ekonomije, i s tačke gledišta širenja informacija, i s pozicija kulture. Ne možemo i nećemo da se izolujemo. Računamo da će naša otvorenost građanima Rusije doneti rast i blagostanja i kulture, i da će osnažiti poverenje koje postaje sve deficitarniji resurs.

Ali u tome ćemo dosledno polaziti od svojih interesa i ciljeva, a ne od rešenja koja bi nam neko izdiktirao. Rusija se prima sa uvažavanjem i vodi računa o njenoj poziciji samo onda kad je jaka i kad čvrsto stoji na nogama. Tako će biti i nadalje. Štaviše, ubeđen sam da se bezbednost u svetu može osigurati jedino zajedno sa Rusijom, a ne preko pokušaja da se ona gurne ustranu, da se oslabe njene geopolitičke pozicije i da se nanese šteta njenoj odbrambenoj sposobnosti.

Ciljevi naše spoljne politike imaju strateški i nekonjunkturni karakter i odražavaju unikalno mesto koje Rusija ima na političkoj karti sveta, njenu ulogu u istoriji i razvitku civilizacije.

Mi ćemo, neka niko ne sumnja, nastaviti konstruktivni kurs jačanja opšte bezbednosti i odustajanja od konfrontacije, kurs efikasnog suprotstavljanja izazovima kao što su širenje atomskog oružja, regionalni konflikti i krize, terorizam i narkoopasnost. A činićemo sve što možemo da Rusija bude u posedu poslednjih dostignuća naučno-tehnološkog progresa i da naši preduzetnici imaju dostojno mesto na globalnom tržištu.

Težićemo tome da formiranje nove strukture ustrojstva sveta, zasnovanog na savremenim geopolitičkim realnostima, protiče bez neporetbnih potresa.

Kao i dosad, smatram da nedeljivi karakter bezbednosti za sve države spada među najvažnije postulate, zajedno sa nedopustivošću prekomerne upotrebe sile i bezuslovnim poštovanjem osnovnih principa međunarodnog prava. Da ignorisanje tih principa vodi destabilizaciji međunarodnih odnosa.

Upravo kroz ovu prizmu gledamo na neke aspekte ponašanja SAD i NATO koji se ne uklapaju u logiku savremenog razvoja a oslanjaju se na stereotipe blokovskog mišljenja. Svi shvataju šta imam u vidu. To su širenje NATO, praćeno instaliranjem novih objekata vojne infrastrukture, i planovi alijanse (sa američkim autorstvom) za stvaranje sistema protivraketne odbrane u Evropi. Ne bih se doticao ove teme da se te igre ne igraju nesposreno uz granice Rusije, kad one ne bi slabile našu bezbednost, kad ne bi radile protiv stabilnosti u svetu.

Naša argumentacija je svima dobro poznata, zato je neću „prežvakavati“, ali je naši zapadni partneri, nažalost, ne prihvataju, odmahuju na nju rukom.

MORALNO-PRAVNI VAKUUM

Brine to – mada se konture naših „novih“ odnosa sa NATO još nisu konačno ocrtale – što Alijansa već pravi „fakte na zemlji“ koji nipošto ne doprinose formiranju poverenja. Takvo njihovo vođenje stvari rikošetom udara po zadacima od globalnog značaja, smeta utvrđivanju pozitivnog dnevnog reda u međunarodnim odnosima i koči konstruktivno preformatizovanje tih odnosa.

Imamo ceo niz oružanih konflikata koji, mada se opravdavaju humanitarnim ciljevima, podrivaju vekovima potvrđivani princip državnog suvereniteta. Tako se u međunarodnim odnosima formira još jedan vakuum – moralno-pravni.

Često nam govore da ljudska prava imaju primat nad državnim suverenitetom. Nema sumnje, to je tako – zločini protiv čovečanstva se moraju kažnjavati međunarodnim sudom. Ali, kada se pritom lake ruke krši državni suverenitet, kada se ljudska prava štite izvana i na selektivan način – a u samom procesu „zaštite“ krše ta ista prava mase ljudi, uključujući i bazno i najsvetije pravo na život – tada se uopšte ne radi o blagorodnoj stvari, već o najobičnijoj demagogiji.

Važno je zato da se Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti mogu efikasno suprotstavljati diktatu niza zemalja i da ih spreče da na međunarodnoj areni čine sve što požele. Niko nema pravo da sebi prisvaja prerogative i punomoćja Ujedinjenih nacija, posebno u onome što se tiče primene sile prema suverenim državama. Reč je pre svega o NATO, koji pokušava da sebi obezbedi funkcije koje nisu svojstvene „odbrambenom savezu“. Sve je ovo više nego ozbiljno. Svi se sećamo kako su se države koje su bile žrtve „humanitarnih“ operacija i eksporta „raketno-bombaške demokratije“ uzaludno pozivale na pravne norme i elementarnu ljudsku čestitost. Niko ih nije slušao niti hteo da čuje.

Izgleda da se kod natovaca, pre svega u SAD, formiralo čudno poimanje bezbednosti koje se fundamentalno razlikuje od našeg. Amerikanci su opsednuti idejom da sebi obezbede apsolutnu neranjivost što je, da primetim, utopija i to je nemoguće realizovati, kako tehnološki, tako i na geopolitičkom planu. A u tome zapravo i jeste suština problema.

Apsolutna neranjivost za jednoga značila bi apsolutnu ranjivost za sve ostale. Nemoguće se saglasiti sa takvom perspektivom. Druga je stvar što mnoge zemlje – iz poznatih razloga – više vole da o ovome ne govore direktno. Rusija će, međutim, govoriti bobu bob i činiće to otvoreno. Podvlačim: narušavanje principa jedinstva i nedeljivosti bezbednosti – pri tom uprkos brojnim deklaracijama kojima je iskazivana privrženost upravo tom principu – bremenito je najozbiljnijim mogućim opasnostima. U krajnjem zbiru, čak i po one države koje iz različitih razloga i stoje iza tih narušavanja.

Pre godinu dana svet se suočio sa fenomenom – gotovo sinhronizovanim demonstracijama u mnogim arapskim zemljama protiv autoritarnih režima. „Arapsko proleće“ se u početku doživljavalo kao nada u pozitivne promene. Simpatije građana Rusije su bile na strani onih koji su ostvarili demokratske reforme.

Međutim, uskoro je postalo jasno da se događaji u mnogim zemljama ne odigravaju po civilizovanom scenariju. Umesto jačanja demokratije, umesto zaštite prava manjina – desila su se istiskivanje protivnika, prevrati, kada se dominiranje jedne sile menja još agresivnijom dominacijom druge.

GORKO ISKUSTVO S GADAFIJEM

Negativane konotacije razvoja situacije izazvalo je mešanje spolja i podrška jednoj od strana u unutrašnjem konfliktu – kao i nasilni karakter takvog mešanja. Dogodilo se to da su se mnoge države, zaklanjajuće se iza humanitarnih parola, a uz pomoć avijacije, otarasile libijskog režima. Vrhunac je bio obračun sa Muamerom Gadafijem – u odvratnoj sceni koja nije čak ni nalik na srednjevekovni obračun, već na onaj u prvobitnoj zajednici.

Ne sme se dozvoliti da neko pokuša u Siriji da realizuje „libijski scenario“. Napori međunarodne zajednice trebalo bi da budu usmereni pre svega na ostvarivanje međusirijskog primirja. Važno je da što pre prestane nasilje, ma odakle da dolazi i da se, na kraju, aktivira opšti nacionalni dijalog – bez prethodnih uslova, bez stranog uplitanja i uz poštovanje suvereniteta zemlje. To će stvoriti preduslove da mere za demokratizaciju, koje je obnarodovalo sirijsko rukovodstvo budu realno izvršavane. Ono što je najbitnije – ne sme se dozvoliti razbuktavanje velikog građanskog rata. U tom pravcu je radila i radiće ruska diplomatija.

Naučeni gorkim iskustvom, mi smo bili protiv donošenja rezolucija u SB UN koje bi se tumačile kao signal za vojno uplitanje u unutarsirijske procese. Upravo, rukovodeći se ovim principijelnim pristupom, Rusija, zajedno sa Kinom, nije dozvolila početkom februara da bude doneta rezolucija koja bi bila tumačena na razne načine, a u praksi bi stimulisala na nasilne akcije protiv jedne od strana unutrašnjeg konflikta.

Uzimajući u obzir krajnje oštru reakciju na rusko-kineski veto, koja je bila na granici histerije, želeo bih da upozorim naše zapadne kolege da ne dođu u iskušenje i pribegnu jednostavnoj shemi, koju su ranije koristili: ako postoji odobrenje Saveta Bezbednosti UN za ovu ili onu akciju – onda u redu, ako ne postoji – stvorićemo koaliciju zainteresovanih država. I udariti.

Sama logika takvog ponašanja je kontraproduktivna i veoma opasna. Ona neće doneti ništa dobro. U svakom slučaju – neće doprineti rešavanju konfliktne situacije u zemlji koja je njome zahvaćena. Ali ono što je još gore – to dovodi do još većeg debalansa celokupnog sistema međunarodne bezbednosti, podriva autoritet i centralnu ulogu UN. Napomenuću da pravo na veto nije kapric, već neotuđivi deo uređenja sveta koji je zagarantovan Poveljom UN, uzgred, na insistiranje SAD. Smisao ovog prava je da odluke, protiv kojih je makar jedna stalna članica SB UN ne mogu biti održive i efikasne.

Veoma računam na to da će SAD i druge zemlje uzeti u obzir ovo tužno iskustvo i da neće pokušati da preduzmu, bez odobrenja SB UN, nasilni scenario u Siriji. Uopšte ne mogu da shvatim otkud im ovakav svrab ratobornosti. Zašto nemaju strpljenja da naprave odmeren i izbalansiran kolektivni pristup, tim pre što se u pomenutom projektu „sirijske rezolucije“ on već praktično nazirao. Ostalo je bilo još samo da se zahteva od naoružane opozicije isto ono što se tražilo i od vlade, posebno da izvuku borbene jedinice i odrede iz gradova.

Odbijanje da se to učini je cinično. Ukoliko želimo bezbednost za civilo stanovništvo – a za Rusiju je to prvorazredni cilj – onda je neophodno privesti razumu sve učesnike oružanog sukoba.

PRERASPODELA NA TRŽIŠTIMA

I još jedan aspekt. Izgleda da u zemljama koje su neposredno prošle kroz „arapsko proleće“, kao što je bilo ranije u Iraku, ruske kompanije gube pozicije koje su sticale decenijama na lokalnim tržištima i gube velike komercijalne ugovore. A u slobodne niše dolaze ekonomski učesnici onih istih država koje su učestvovale u smeni vladajućih režima.

Stiče se utisak da su ovi tragični događaji u određenoj meri stimulisani, ne brigom o ljudskim pravima, već nečijom zainteresovanošću da se izvrši preraspodela na tržištima. Ma kako bilo, mi, naravno, ne bi trebalo da sve ovo posmatramo sa olimpijskom smirenošću. Mi imamo nameru da aktivno sarađujemo sa novim vlastima arapskih zemalja da bismo operativno obnovili naše ekonomske pozicije.

U celini gledano, sve što se događa u arapskom svetu – veoma je poučno. Događaji pokazuju da pokušaji da se demokratija zavodi pomoću nasilnih metoda najčešće dovode do sasvim suprotnih rezultata. Da se sa dna dižu sile, uključujući religiozne ekstremiste, koje nastoje da izmene sam smer razvoja zemlje i svetovni karakter njene uprave.

Oduvek smo imali dobre kontakte sa umerenim predstavnicima islama, čiji je pogled na svet blizak tradicijama muslimana Rusije. I spremni smo da te kontakte unapređujemo i u sadašnjim uslovima. Zainteresovani smo za aktiviranje političkih i trgovinsko-ekonomskih veza sa svim arapskim zemljama, među njima, ponavljam, i sa onima koje samo što su preživele period unutrašnjih potresa. Štaviše, vidim realne pretpostavke da Rusija u punoj meri sačuva svoje vodeće pozicije na bliskoistočnoj areni, gde smo uvek imali mnogo prijatelja.