Izvor: Standard, The Public Service Europe

Imajući u vidu nestabilnost u Iranu, vidite li na duži rok mogućnost za otvaranje Trećeg svetskog rata i da li će to biti rat za resurse poput hrane, vode i nafte?

– Ne verujem da idemo prema međunarodnom ratu za resurse iako su prirodni resursi ozbiljan problem. Nije da nam fosilnih goriva ponestaje, čak su nam suviše dostupna. Korištenje fosilnih goriva ima realan uticaj na naše izglede da opstanemo. Izveštaji Međunarodne agencije za energiju i Ministarstva energetike SAD o emisijama izduvnih gasova u atmosferu pokazali su da su najgori scenariji Međuvladinog panela o klimatskim promenama bili suviše konzervativni. Možda nam ostaje još samo nekoliko godina da ne dođemo do tačke gde će nam se prozor zatvoriti i gde više ništa nećemo biti u stanju da uradimo. To je veoma ozbiljno. Nove tehnologije kojima bi se produžilo vreme korišćenja fosilnih goriva, poput hidrauličkog lomljenja, gasa iz škriljaca i bitumenskog peska u Kanadi izuzetno su opasne ne samo zbog toga što će produžiti vreme upotrebe fosilnih goriva već i zato što su veoma štetne po lokalnu prirodnu okolinu. Osim toga, to zahteva upotrebu velikih količina vode, a i nje same je sve manje. Lokalnu vodu koju direktno ne koriste truju hemikalijama, tako da su ti pokušaji prilično zloslutni.

Teško je predviđati nešto oko Irana, ali bar možemo da shvatimo šta se tamo događa. Na primer, ono što zovemo međunarodnom zajednicom – a to su SAD i oni koji ih u datom momentu prate (najčešće manji deo sveta) – Iran vide kao najveću pretnju miru i svetskom poretku. Međutim, veći deo sveta ne misli tako. Recimo, nesvrstane zemlje, koje ukupno čine veći deo stanovništva na svetu, daju podršku pravu Irana da, kao potpisnik sporazuma o neširenju atomskog naoružanja, obogaćuje uran i razvija nuklearnu energiju.

Pravo pitanje je otuda – zašto oni Iran doživljavaju kao opasnost? Postoji uverljiv odgovor na to pitanje, koji daju Pentagon i američke obaveštajne službe u svojim izveštajima Kongresu o globalnoj bezbednosti. Oni jasno kažu: Iran ne predstavlja vojnu pretnju jer ima malu vojnu potrošnju i faktički nikakav kapacitet za razmeštanje snaga izvan svoje teritorije. Njegova ratna strategija je, dodaju, obrambena, tako da je programirana na odvraćanje napadača do trenutka kada diplomatija uzme stvar u svoje ruke. Oni tvrde da bi Iran, ako razvije nuklearnu vojnu strategiju, ona postala deo odbrambenog sistema. Njihov konačni zaključak je kako je Iran najveća moguća pretnja. Države koje veruju kako imaju pravo da upotrebe silu po sopstvenoj volji gde god žele sistem odbrane je, naravno, pretnja. Analiza se zaključuje tvrdnjom da Iran destabilizuje region oko svoje teritorije. Šta to zapravo znači? Da li SAD možda destabilizuju Centralnu Ameriku šireći tamo svoj uticaj?

Razlozi međunarodne zajednice da bi Iran, koji je i bez nuklearne bombe destabilizovao Irak i Avganistan, s njom postao pretnja i za Izrael, što bi dovelo do šire destabilizacije regiona zato što bi sve okolone zemlje, uključujući i Saudijsku Arabiju, odmah poželele nuklearnu bombu?

– To polazi od pretpostavke da, kad SAD napadaju i uništavaju države koje se graniče sa Iranom, one ih stabilizuju, dok ih Iran destabilizuje šireći samo svoj uticaj. To nam mnogo govori o nama. Ne verujem da bi Saudijska Arabija želela nuklearnu bombu i za šta osim da ostvari prestiž jer su i sad pod nuklearnom zaštitom SAD. Ideja da bi Iran ikad upotrebio nuklearnu bombu toliko je luda da ne verujem da na svetu postoji vojni analitičar koji bi poverovao u to. Kad bi na samo jedan projektil stavili nuklearnu glavu, verovatno bi cela država bila zbrisana sa lica zemlje. Postoji samo jedan slučaj spoljne invazije Irana, koji se u prošlom veku dogodio pod šahom, kada je, uz podršku SAD osvojio nekoliko arapskih ostrva u Perzijskom zalivu. Za to vreme, Izrael, koji ima stotine komada nuklearnog oružja, je pet puta napao Liban, svog suseda na severu provodeći nezakonito naseljavanje okupiranih područja. I ko kome tu preti? Nije tu stvar o tački našeg gledišta, već o našoj pretpostavci da posedujemo svet. Ako tu pretpostavku razumemo, ona je smešna. Na kraju, sve to ne znači da Iran nije pretnja. On je strašna pretnja, ali za svoje stanovništvo, ali nije usamljen u tome.

Hoće li probleme u vezi sa nestašicom prirodnih resursa rešiti ljudski genij i moderne tehnologije. Rečju, da li je moguća savremena Utopija?

– Niko to ne može da zna, ali teorijske mogućnosti postoje. Na primer, ako bi alternativna energija mogla da bude održiva i da dostigne dovoljne razmere, tada bi u principu bilo moguće je nestašicu vode pobediti desalinizacijom. Ali daleko smo od toga. Za to vreme imamo izuzetno ozbiljnih problema. Moje novine danas svedoče o teškim posledicama suše koja je izgleda najteža u istorji Meksika. Brzo kolebanje klime – koje je predviđeno u globalnim modelima promena – poslednjih godina se prilično upadljivo videlo. Ali time se ne bavimo. Zapravo je Kongres SAD nedavno sprečio istragu toga da li klimatski ekstremi iz nekoliko prethodnih godina imaju neke veze sa globalnim otopljenjem. Oni i priznaju zašto to rade: „Ako dozvolimo istragu, tada bismno skrenuli pažnju na tu prevaru nazvanu globalno otopljenje“. Oni dakle ne žele da priznaju da se globalno otopljenje odvija i da je uzrokovano ljudskim delovanjem. Ako to radi najbogatija i najmoćnija zemlja sveta, tada postajemo baš kao leminzi koji skaču sa stene.

Verujete li u utisak da nekima odgovara globalno otopljenje jer bi ono moglo da otvori nova područja za iskorištavanje fosilnih goriva i minerala. Da li to ima ulogu u guranju glave u pesak, što mnogi rade pred klimatskim promenama?

– Izvlačenje novih količina fosilnih goriva je kao da dolivate ulje na vatru. To bi moglo da donese više potrebnih minerala, ali štete od globalnog otopljenja moglu da budu razorne.

Države EU, poput Velike Britanije, otvaraju tržištu javne nacionalne zdravstvene službe i aktivno traže američke kompanije za zdravstvenu zaštitu kao potencijalni izvor usluga. Da li je dobra ideja kad sistem u SAD ne uspeva da zbrine milione ljudi bez adekvatnog zdravstvenog osiguranja? Ili uopšte, ima li nekih lekcija koje evropski sistemi socijalne zaštite i javnih službi mogu da izvuku od SAD?

– Mogu da nauče šta je za izbegavanje. Činjenice su prilično jasne i nimalo kontroverzne. Troškovi zdravstvene zaštite per capita dvostruko su viši nego u ostalim zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Rezultati nisu najbolji. U stvari, često su vrlo slabi. I, kako rekoste, milioni ljudi nemaju nikakvo zdravstveno osiguranje. Štaviše, milioni su umrli zbog nedostatka zdravstvene zaštite. Postoje delovi američkog sistema koji su jednako funkcionalni kao evropski – administracija veterana, na primjer, a razlog tome je što ona nudi nacionalizovani program zdravstvene zaštite s preventivnom zaštitom i drugim merama. Državi je dakle dozvoljeno da pregovara o ceni lekova. Ali to joj je zakonom onemogućeno u privatizovanom sistemu, sa očiglednim posledicama. Privatni sistem nema tu redukciju cena i podsticanje pozitivnih rezultata kao nacionalni.

Zato, ako je pitanje da li bi Evropa trebalo da pređe na vrlo nefunkcionalni sistem sa sistema koji funkcioniše prilično dobro, tada je teško da se razume zašto se to pitanje uopšte postavlja. Pravo pitanje mora biti sledeće: treba li da SAD pređu na sistem kakav imaju druge industrijske zemlje po duplo nižoj ceni per capita i sa boljim rezultatima uopšte. Postoji dobar razlog zašto je američki sistem toliko nefunkcionalan: zato što je to jedini privatizovani sistem. Ipak su privatne osiguravajuće kompanije biznis. Njihov je cilj je da zarade novac, a ne da izleče ljude.

Ako proširimo temu, u američkom sistemu visokog obrazovanja težište je više na primenjenim nego na teorjskim istraživanjima. Kako se Evropa okreće sličnom akademskom modelu kroz komercijalizaciju univerziteta, savetujete li im da to ne rade?

– Prvo, na američkim univerzitetima postoje obimna teorijska istraživanja. Patenti, publikacije, Nobelove nagrade i ostalo iz područja fundamentalnih istraživanja najviše potiču iz SAD. Uzmimo moj univerzitet – Masačusets Institut za Tehnologiju, koji to dobro ilustruje. Kad sam 50-tih godina došao ovde, to je bila inženjerska škola, gde su studenti učili kako da primene dostupnu tehnologiju. Tokom godina napravljen je pomak ka fakultetu ustrojenom na nauci. Studenti od 60-tih ne pohađaju kolokvijume specijalizovanih inženjerskih veština, poput civilnog ili mehaničkog inženjerstva. Upisuju samo kolokvijume iz fundamentalnih istraživanja, i to iz dobrih razloga. Tehnološke promene postale su mnogo brže i morate da razumete temelj nauke kako biste držali korak sa budućim događajima.

Ali Americi više za rukom polazi stvaranje kompanija koje su istekle iz univerziteta i tako plasirale proizvode na tržište. SAD se čine mnogo aktivnijom u uključivanju ulagača rizičnog kapitala u stimulativno finansiranje itd.

– Način na koji sistem ovde u osnovi funkcioniše je takav da državni sektor, koji je ekonomski dinamičan, namiče sredstva i razvija jezgro neuke i tehnologije putem vladinih laboratorija i javno finansiranih fakulteta kao i putem obezbeđenja značajnog oblika razvoja. Jednom, kad se obavi fundamentalni posao uglavnom unutar javnog sektora, predaje se privatnom kapitalu zbog dalje komercijalizacije i profita. U tom stadijumu nastupa rizični kapital. Uzmimo revoluciju u informacionoj tehnologiji – računare, internet i satelite. To je decenijama bilo deo državnog sistema. Prvi digitalni računari proizvedeni su 50-tih godina i nisu bili upotrebljivi u poslovnom svetu. Kompjuteri su konačno postali komercijalno mogući kasnih 70-tih godina, a to je dugo vreme. Internet je bio prisutan u javnom sektoru gotovo 30 godina pre nego što je postao dostupan za ostvarenje privatnog profita. To uveliko vredi i za farmaceutske proizvode. Komercijalna upotreba dolazi mnogo posle fundamentalnih istraživanja. To je sistem koji donekle funkcioniše.

U Evropi smo upravo svedoci još jednom sastanku EU koji je postigao malo u smislu nalaženja radikalnih rešenja za krizu evrozone. Gledajući spolja, kakav je vaš utisak o EU? Kako vidite njene institucije i države članice? Mislite li da je kriza evrozone argument u korist ujedinjenih država Evrope?

– Kriza evrozone rađa samu sebe. Evropa pokušava da nametne štednju u vreme skore, ako ne i već prisutne recesije. To je recept za katastrofu. Svaki ekonomista to zna. U stvari, MMF je upravo objavio studiju 150 slučajeva štednje pod recesijom, i svi su katastrofalni. To upravo možete da vidite u Velikoj Britaniji. Ekonomski pad sad traje duže nego u vreme Velike depresije. Štednja samo pogoršava stvari. Potrebna je ekonomska stimulacija za koju Evropa ima novac, koja bi omogućila zemljama da savladaju situaciju i prežive pad.

Ali situacija u Evropi je veoma različita. Grčka ima posebne probleme. Ali pogledajmo na primer Španiju. Do eksplozije balona nekretnina, ta zemlja je imala budžetski višak. Probleme ne uzrokuju dugoročne vladine mere potrošnje. Španskom balonu nekretnina, naravno, nikad nije trebalo biti dozvoljeno da traje. Ali to je bio uglavnom lokalni problem, a ne temeljni problem vladine potrošnje i stimulacijom španske ekonomije bi se mogao savladati.

Ako Evropu u budućnosti ne čeka nastavak integracija, šta je alternativa? I kako Evropa može da razreši trenutnu krizu?

– Pravi potez je ekonomska stimulacija i napuštanje krutih pravila Evropske centralne banke o stopi inflacije od dva odsto. Jedini argument koji vidim za to je klasni rat. To slabi radnike i pomaže u uništenju socijalne države, ali nije izlaz iz evropskih ekonomskih problema. Centralna banka je uglavnom pod kontrolom Nemačke. Iako je u ona poslednjih nekoliko nedelja ublažila svoju politiku, trebalo bi učiniti mnogo više. Nemačka ekonomija je u poslednje vreme vrlo uspešna, a veliki dio njenog uspeha oslanja se na to što ima evropsko tržište. Ona zato ima odgovornost da povede sistem ka rastu i razvoju, umesto da ga još dublje potapa u začarani krug štednje, stagnacije, nemogućnosti otplate duga itd. – a upravo to se događa. Što se tiče ovog vakuuma liderstva među evropskim vođama, plašim se da tu za sada nema znakova promene.

Kako vi vidite takozvani rat protiv terorizma i pretnju koju zapadnim nacijama predstavljaju islamski fundamentalisti?

– Iranski student drži antiamerički plakat na nedavnom protestu, održanom u znak podrške iranskom nuklearnom programu. Celi koncept rata protiv terorizma prilično je intrigantan. Prvi ga je proglasio Ronald Regan 1981. godine. Kad je njegova administracija došla na dužnost, najavili su da će im u centru pažnje biti ono što su nazvali državno vođenim međunarodnim terorizmom. Nazvali su ga kugom modernog doba, povratkom varvarstva itd. Veliki deo reganovske politike bio je vođen tim načelom.

Na primer, 1988. godine njegova administracija proglasila je Afrički nacionalni kongres jednom od najzloglasnijih terorističkih grupa na svetu. To je bilo opravdanje za podršku aparthejdu u Južnoj Africi, i to ne samo za njegove zločine u zemlji već i u inostranstvu, koji su verovatno odneli više od milion života. U Centralnoj Americi, koja je bila glavna meta Reganovog rata protiv terorizma, to je dovelo do stravičnih zločina. U Gvatemali je poklano oko 100.000 Maja u nečemu što je u suštini bilo genocid. Bio je to državni teror. U Salvadoru je ubijeno približno 75.000 ljudi. Bio je tu i napad na Nikaragvu. I SAD su bile izložene osudi zbog nezakonite upotrebe sile, što znači terorizma. One su u stvari pokrenule veliki teroristički rat sa oznakom rata protiv terorizma. To je gotovo izbrisano iz istorije jer je neprivlačno o tome razmišljati, ali je činjenica. Nastavlja se i dalje, zapadnjački državni teror ostaje značajan fenomen.

Ali postoji i islamski terorizam. To je istina. I, naravno, na to se koncentrišemo jer terorizam je ono što oni čine nama, a ne ono što mi činimo njima. To je vrlo uska i ograničena definicija. Problem islamskog terorizma svesno preuveličavaju SAD, Britanija, Francuska i drugi. Na primer, prilikom invazije na Irak, sve obaveštajne službe – CIA, MI6 – predvidele su da će se pojačati teror, što se i dogodilo. U prvoj godini povećao se oko sedam puta prema statistikama vlade SAD. Mnogo je toga nedavno izašlo na videlo u Čilkotovoj istrazi u Velikoj Britaniji, ali znalo se i pre. Akcije kojima se jača terorizam jednostavno nisu način borbe protiv terora.

Posle napada Al kaide 11. septembra, postojao je izbor. Napadi su bili prilično oštro osuđeni unutar džihadističkog pokreta, bilo je fatvi na britanskim univerzitetima itd. Sve je to dobro proučeno u akademskoj literaturi. Izbor je bio ili da se pokuša sa izolovanjem Al kaide odvajajući je od grupa do kojih pokušava da dođe – džihadističkog pokreta, muslimanskog stanovništva itd., a onda da budu napadnuti ako to ima smisla. Drugi izbor je uglavnom bio da se slede naredbe Osame bin Ladena i da se započnu ratovi u muslimanskom svetu koji bi bili doživljeni kao ratovi protiv islama i zato bi mobilisali još više terorista. Ovo nije samo moje mišljenje. Zapravo citiram vodeće američke obaveštajne specijaliste. SAD su sledile Bin Ladenov recept. Njegovi najbolji saveznici bili su u Vašingtonu. Pretnja terorizmom nije trivijalna i postoje načini da se s njom izađe na kraj ako želite da umanjite pretnju. Ali postoje i drugi načini reagovanja ako vas nije briga za terorizam i ako želite da produžite pretnju. Nažalost, to su oni koje sledimo.

U međuvremenu i sami prilično provodimo teror. O tome se ne govori mnogo, ali pogledajmo, na primer, zapadnu hemisferu. Najgori kršilac ljudskih prava na zapadnoj hemisferi svakako je Kolumbija. Samo za poslednjih nekoliko godina, prema kolumbijskoj vladi, gotovo je 140.000 ljudi ubijeno je u paravojnom teroru blisko povezanom sa vojskom koju obilno finansiraju SAD. Ustvari, američko finansiranje Kolumbije daleko nadmašuje finansiranje drugih zemalja zapadne hemisfere i postoji dugotrajna korelacija, dokazana u akademskoj literaturi, da je američka pomoć u vrlo bliskoj vezi sa kršenjima ljudskih prava. Znači da je povezana sa državnim terorom i drugim vrstama represije. Ima i mnogo drugih primera. Jedan od najgorih primera terora u evropskoj regiji 90-tih godina vršen je u jugoistočnoj Turskoj, koja je deo NATO.

Redovno vidimo izveštaje da se takve stvari i danas događaju u Turskoj.

– Da, ponovo uzima maha, ali 90-tih je bilo zaista strašno. Hiljade gradova i sela je uništeno, desetine hiljada ljudi su ubijeni a milioni izbjeglica proterani. A sve to u sklopu NATO. Čak 80 odsto oružja dolazilo je iz SAD, a učestvovale su i evropske zemlje. Ali njih za to nije bilo briga. Bilo ih je briga za stvari koje su činili drugi – Srbi, na primer – ali ne i za ono što smo činili mi sami. To čak nisu ni dvostruki standardi. U neku ruku, to je jedan jedini standard – ono što mi radimo njima je u redu, ono što oni rade nama je nepodnošljivo.

Osvrćući se na prošlogodišnje glasanje u UN o palestinskom statusu države, dali ste bili razočarani ili iznenađeni nedostatkom podrške Palestini iz Evrope i SAD?

– Od SAD to je bilo predvidivo i nimalo iznenađujuće. Ali Evropa se, mislio sam, ponela iznenađujuće kukavički. Evropa je pokleknula pod pritiskom SAD, a nije morala. Pomislio sam kako postoji šansa da Evropa pokaže hrabrost i integritet i zauzme samostalno stajalište. Ali nije, popustila je.

Koja su glavna nova istraživačka područja na kojima sada radite?

– Pišem, radim i govorim o dugoročnijim pitanjima. Na primer, dogodila se značajna promena u SAD, čak u globalnim ekonomijama. U SAD je posle 70-tih godina usledio nagli preokret stotina godina američke istorije, koja je svedočila o neugodnim usponima i padovima, ali je u celini imala putanju u smeru razvoja, ekonomskog rasta, industrijalizacije i napretka, ljudskih prava itd. Na tom putu bilo je neugodnih stvari, ali to je bila opšta tendencija. To se 70-tih počelo obrtati. Ekonomija se pomerila ka finansijalizaciji, veliko porastu uloge finansijskog kapitala i seljenja proizvodnje na prekomorske lokacije. Tako se proizvodnja nastavlja i pod istim vlasnicima i upraviteljima proizvodite u Kini umjesto u Ohaju. To su bile velike promene koje sežu i izvan Amerike.

Nemačka je zadržala snažnu proizvodnju i izvoznu ekonomiju, ali drugde u Evropi došlo je do promena u mnogim pogledima. Neki komentatori opisali su finansijske institucije kao crva koja izjeda ekonomiju iznutra. Mislim da je to tačno. Te promene pokrenule su začarani krug u kojem ubrzana koncentracija bogatstva – uglavnom u finansijskom sektoru i sitnom segmentu društva – vodi do koncentracije političke i zakonodavne moći, što nastavlja krug prema fiskalnoj politici i deregulaciji. Tada imate državu koju se redovno poziva da priskoči upomoć u ekonomskim krizama i direktne posledice tih procesa koji se odvijaju još od vremena Regana i Tačerove. To su privatizacija profita i socijalizacija duga.

U međuvremenu, politički sistem raspada se na komadiće. Troškovi izbora strahovito su porasli i to tera političke stranke sve dublje u korporativne profite do mere da sada, ako želite uticajno mesto u Kongresu, morate ga kupiti. Nekad bi vas do položaja predsednika odbora dovelo iskustvo i zasluge. Sve to vodi ka stvarima kao što je farsa koju upravo sada posmatrate na republikanskim predizborima, i to je opasno. Konačno je došlo do neke javne reakcije na te procese i to bi moglo biti značajno.

Obzirom na to, kakva su vaša predviđanja, kojim bi smerom mogla da krene predsednička trka u SAD?

– Ako samo pogledate finansiranje, koje obično određuje ishod izbora, prilično je jasno da republikanski establišment podržava Mita Romnija i da će suzbiti svaku opoziciju. Posle toga, teško je predvideti, možemo samo pratiti ankete. To će u stvari zavisiti o načinu mobilizacije snaga, kao i o ekonomiji.