Izvor: Fond strateške kulture

Prikazivanjem dokumentarnog filma od četiri epizode o Vladimiru Putinu, koji je snimila BBC, počela je pred predsedničke izbore koncentrisana ofanziva na svest ruskih birača. Kompletan razgranati zapadni sistem manipulisanja svešću svoje napore je koncentrisao na postizanje glavnog cilja – na blokiranje Putinovog povratka na dužnost predsednika Ruske Federacije i na naturanje svog kandidata iz „demokratske opozicije“.

Organizatori smatraju da je izvestan deo biračkog tela koji je ranije bio veran Putinu postao nesiguran i to im uliva nadu na uspeh tehnologije „određene boje“. Odmah posle Putinovog govora u Minhenu 2007. godine zapadni ideološki centri napravili su poseban program kako bi u očima stanovništva kompromitovali Putina. Sada je taj program usavršen. Ruski premijer je i u etru i na internetu postao objekat celog ciklusa kritičkih diskusija. Lokomotive takvih diskusija – a to su, između ostalih, radio Eho Moskve i ceo niz drugih popularnih radio-stanica, blogeri Navaljni i armija blogera manjeg kalibra – svi oni se danas osećaju toliko sigurnim da se trude da mirno rade na jačanju stepena nezadovoljstva birača.

Kako je već pokazalo iskustvo celog niza zemalja – ta tehnologija stvarno deluje. Praktično u svim revolucijama se ponavlja jedan isti scenario – nezadovoljstvo velikih društvenih grupa osedlavaju snage koje idu za svojim ličnim uskogrupnim ciljevima. Ovaj put kompanija „lidera novog protesta“ dotrčala je za novim dispečerom „demokratskog pokreta“ – ambasadorom SAD u Moskvi Majklom Mekfolom, čim je on doputovao u Moskvu, i dobila program svog delovanja. Da li je pritom možda dobila još nešto – istorija ćuti.

U prednji plan interesa Zapada izbija zvanični kandidat desnih – Mihail Prohorov. Istina, zapadni politički tehnolozi na potrebu da se angažuje Prohorov gledaju bez entuzijazma. Naravno, ako zamisle da bi on pobedio – to bi za njih bila najbolja moguća varijanta, ali se ne smeju zavaravati. U najvažnijem pitanju za Zapad – mogućnosti da se interesi Rusije potčine interesima Zapada – Prohorov predstavlja mutnu ličnost. Zato je vrlo riskantno polagati svu nadu u njega i izdvajati sredstva za takvog političara. Obaška što Prohorov može da postane magnet za privlačenje velikog dela protestnog pokreta mladih. U om slučaju zapadnim tehnolozima neće ostati ništa osim da kusaju ono što su u sami zakuvali.

Najukusnija i najjednostavnija za njih bi trebalo da bude „majdanska varijanta“, koja bi – kad bismo se šalili – trebalo da dovede na vlast upravo one likove koje bi Vašington najviše voleo da vidi.

ZAKONI ŽANRA

U praskozorje obojenih revolucija uz „majdansku varijantu“ ka vlasti se progurao neprolazni kandidat, kao što je to bilo, na primer, u Ukrajini. Međutim, odmah posle toga, praksa „arapskog proleća“ je pokazala da kandidati manipulatora ne moraju baš uvek da budu zvanično registrovani kandidati. Operacija može da se pojednostavi i mogu da se iskoriste protestne akcije koje bi „iznedrile“ narodne tribune, koji bi – ako im se plati – odradili svoju tačku.

U principu, izbor scenarija je uvek isti, samo menjanje kulisa i eskapade glavnih junaka mogu da variraju u zavisnosti od volje režisera. Ali svaki žanr ima svoje zakone. Prvi zakon je pojavljivanje relativno nevelikog, ali aktivnog dela biračkog tela koji bi trebalo da sa pojavi u akcijama građanske neposlušnosti zbog „nepoštenih izbora“. Drugi zakon predstavlja raspredanje svetskih medija gde god se stigne o navedenim akcijama, sve dok se te akcije ne pretvore u međunarodni problem. Stvarna „transparentnost“ izbora za organizatore obojene revolucije nema nikakav značaj. Njima treba predlog za provociranje, i taj predlog se obavezno izmisli. Tako predlog može da bude neverovanje u rezultate glasanja i zahtev da se izbori ponove. Odbijanje vlasti da dođe do ponavljanja u stvari predstavlja priču o konfliktu stanovništva, koja počinje da se raspreda po „čitavom svetu“. U toku konflikta oni koji protestuju će istaći kandidata za koga se do tada nije ni čulo. Nastupa trenutak izlaska u arenu „večitih marginalaca“ koji bez imalo ustručavanja počinju da zahtevaju presto. Parola „Hoćemo Boru!“ se čuje na sve strane.

Treći zakon. U najoštrijoj fazi suprotstavljenosti „međunarodna javnost“ i „svetski lideri“ se obraćaju onom prvom kandidatu zahtevajući da iz moralnih razloga (pokušaja prevare) otkaže svoju kandidaturu. Pritisak sa svih strana dolazi do tačke zaglušujuće histerije. Kako pokazuje praksa, najbolje rezultate daju noćni telefonski pozivi predsednika SAD, Francuske, premijera Velike Britanije i Italije. O tome bi mogli da pričaju mnogi kandidati koji su izgubili izbore, naravno, ako bi hteli. Na primer, Eduard Ševarnadze.

Ovako ili onako, glavni kandidat je nateran da odbije dalju borbu i njegovo mesto zauzima novojavljeni „mesija“, ko zna po koji put dokazujući svetu da od istorije nismo ama baš ništa naučili.

U ruskoj varijanti najverovatniji kandidati su isti: ili Mihail Kasjanov ili Boris Njemcov. Oba lika ne mogu da se pojave u istoj kategoriji sa Putinom, zato što su popularni samo u uskim krugovima „demšizea“ (demokratskih šizofrenika) i idejno čednih momaka i devojaka koji na miting trče sa časova u „univeru“. Biračka masa ih ne prihvata, što su vrlo jasno pokazali izbori za Dumu. Zato „majdan“ u Moskvi, na čijem bi čelu bili takvi „inspiratori“, može da bude insceniran samo kao kamerni šou na otvorenom vazduhu – bez nade da će dobiti pravi odziv kod naroda. To organizatore i tako malo interesuje jer atmosfera histerije i informativna galama do kraja sveta u svakom slučaju će biti obezbeđeni na svaki mogući način.

Zapadni tehnolozi izuzetno brinu zbog stanja „majdanskog“ potencijala Rusije. Nekoliko desetina hiljada onih koji protestuju i koji su se već čuli u stvari predstavljaju prilično šaren skup, u kome ima dosta građana koji poštuju zakone i nemaju mnogo želje da se za prava bore na ulici. Zato bi organizatori tek trebalo da izmisle aktiviste koji će „ići do kraja“ i koji u programu neće učestvovati samo dan ili dva. Za to bi organizatorima trebalo bar nekoliko stotina ludo hrabrih mladih ljudi. A, ako u suvom ostatku ostanu samo tuce ili dva bundžija, čitava obojena revolucija će ispasti – puć!

CENA PREVRATA – MILIJARDE DOLARA Najvažnija briga organizatora će postati da u u svetskim medijima stvore opštu međunarodnu atmosferu netrpeljivosti prema delovanju snaga reda i mira u Moskvi i uznemirenosti zbog „oštrine ruskih vlasti, koje su spremne da biju i iza rešetaka trpaju sopstvenu decu zato što se ona ne slažu sa rezultatima izbora“. Teško da će proći bez insceniranja žrtava bahatosti vlasti jer je najbolji način da se kod ljudi probudi uznemirenost ako se narodu ponudi „pali borac za slobodu“, kao što je to bio Gongadze u Kijevu. Uopšte ne moramo da sumnjamo da su anglo-saksonci sposobni za takve šale. Praktično ni jedna obojena revolucija u kojima su oni učestvovali koliko su mogli nije prošla bez „mučenika“, koji su se pojavljivali niotkuda.

Ako bi trebalo da se ocene započete pripreme za mešanje u predsedničke izbore u Rusiji, u tom slučaju treba konstatovati sledeće.

Kod zapadnih partnera Rusije stvara se strah od uticaja sistemske opozicije u Rusiji. Izbori za Dumu pokazali su da se neće dugo čekati na vreme kada će se postići klasičan balans snaga u parlamentu i partija ili će blok na vlasti opstati zahvaljujući tesnoj većini glasova. To je najbolja pretpostavka za ozbiljan rad koji će dati i rezultate. Prema tome će se ubrzati i tok rešavanja mnogih vrlo starih problema. Takav put jačanja Rusije Zapadu se uopšte neće dopasti i radi ravnoteže će se težiti da se na vlast dovedu ljudi kojima nije teško da politiku svoje zemlje potčine tuđim interesima. Čitava zamisao mešanja se bazira na podrivanju legalnog političkog procesa u zemlji, na korišćenju tehnologije političkog podmetanja i stvaranju situacije građanskog haosa.

Finansijska podrška ruskim „karbonarima“ iz inostranstva spada takođe u zakon žanra. Zajednički budžet „revolucije u boji“ za Rusiju, računajući korišćenje ljudskog, informacionog i organizacionog potencijala, koštaće milijarde dolara.

Bez obzira na konačan uspeh projekta, oni koji ga organizuju smatraju da je on u svakom slučaju potreban i koristan. Pobuđivanje snaga za ulični protest u Rusiji će se i dalje uobličavati i kasnije dobro doći za nove smele eksperimente. Jer, posle predsedničkih izbora 2012, Rusija neće moći ni da se prepozna.

Da li može da se učini da je ogromna armija profesionalnih demokratizatora, koja se bez prekida upetljava u život drugih zemalja i naroda, zaključila da su njene šanse za uspeh „revolucije u boji“ u Rusiji nikakve? Teško je reći. U svakom slučaju, čim se pojave prvi znaci „varijante u boji“, ruske vlasti će imati sve razloge da saopšte kako je došlo do stranog mešanja u unutrašnje poslove zemlje, i to u cilju ostvarenja državnog prevrata.