Izvor: Politika

Teško je naslutiti šta je na umu imao bivši visoki britanski činovnik Džonatan Pauel kada je nedavno u intervjuu televiziji Bi-Bi-Si priznao da je njegova zemlja 2006. godine, u svrhu prenošenja tajnih informacija iz Moskve u London, zaista koristila sofisticirani elektronski uređaj smešten u plastičnom kućištu, koje je po svemu podsećalo na običan oveći kamen.

Buka koja se podigla te godine, kada je afera izbila na videlo, nije bila ništa u poređenju sa komentarima koji danas pune stranice britanske i ruske štampe. A kroz većinu napisa provlači se stav da je Pauel svojim priznanjem, u stvari, učinio veliku uslugu aktuelnom ruskom premijeru Vladimiru Putinu. I to na jedva mesec i po dana od predsedničkih izbora na kojima je Putin unapred proglašen – favoritom bez premca.

Pripadnici ruske kontraobaveštajne službe otkrili su pre šest godina, na obodu jedne moskovske raskrsnice, elektronski primopredajnik preko kojeg su jedan ovdašnji građanin i dvojica britanskih diplomata, a uz pomoć ručnih kompjutera, međusobno razmenjivali poverljive informacije. Rusi, međutim, nisu žurili sa obelodanjivanjem svog otkrića. Čekali su pravu priliku. Ona se ukazala posle saznanja da su Britanci, preko računa svoje Nacionalne lutrije, uplatili 400.000 funti jednom broju ruskih nevladinih organizacija. Državna duma je odmah reagovala i izglasala zakon kojim se ovakve aktivnosti – strogo kontrolišu. Takođe, flagrantno mešanje u poslove druge države i nesumnjiva obaveštajna aktivnost bili su sasvim dovoljni da pomenute organizacije budu obeležene kao – „legla špijuna”.

httpv://www.youtube.com/watch?v=Lf7hacMozbs

Zvanični London dugo je pobijao sve optužbe. Pomenuto Pauelovo priznanje, međutim, celu priču prevodi na drugi, pravi teren.

Špijunske aktivnosti na relaciji Zapad–Rusija odavno su ušle u anegdote, šale, postale teme romana, filmova… Njihovi autori čak i nisu morali preterano da posežu za maštom. Dovoljno je bilo da prate „događaje na terenu”. A tu je bilo zaista bizarnih detalja. Setimo se samo izgradnje nove ambasade SAD u Moskvi. Temelji i zidovi ovog zdanja, na čijem podizanju su bili angažovani lokalni „radnici”, bili su toliko „nafilovani” prislušnim uređajima da su Amerikanci na kraju morali sve da sruše – kamen po kamen, i krenu gradnju iz početka. Ovaj put uz angažovanje isključivo majstora sa svoje strane Atlantika.

Ali priznanje Pauela traži neka druga razjašnjenja. U vreme kada je ruska Federalna služba bezbednosti (FSB) izašla u javnost sa pričom o „špijunskom kamenu”, Britanci su se na sve načine upinjali da ceo slučaj objasne „bujnom fantazijom ruskih kolega”. Dokazivali su da je to o čemu pričaju u Moskvi pokupljeno iz filmova o Džemsu Bondu, da je pravi cilj tamošnjih vlasti da stave pod kontrolu finansiranje nevladinih organizacija, pa su čak ceo slučaj svodili na običnu smejuriju.

Slično su radili i pripadnici raznih ruskih nevladinih organizacija. Novinarka moskovskog „Komersanta” Julija Latinjina tada je pisala: „Najporaznije je to što saradnici gospodina Nikolaja Patruševa (u to vreme direktor FSB-a) nisu u stanju da simuliraju nešto u šta bi mogli da ubede bilo koga osim (televizijskog novinara) Arkadija Mamontova sa njegovom pričom o ’engleskom kamenu’”.

Sa druge strane, mediji koji su objavili saznanja o „špijunskom kamenu” obeleženi su kao „prorežimski”, uostalom, kao i novinari koji su se, poput pomenutog Mamontova, bavili ovom pričom. Drugim rečima, ruska javnost je bila obmanjivana. Pitanje je, međutim – sa koje strane… Ako su te 2006. nadležni u Londonu skrivali istinu tvrdeći da je „špijunski kamen” obična izmišljotina, kao i da Ujedinjeno Kraljevstvo ne finansira ruske opozicione organizacije, da li lažu i danas?

A mnoge optužbe zvanične Moskve na račun zapadnih partnera idu upravo u tom smeru. Pri tome, kako reče jedan poznavalac, pod „Zapadom” se podrazumevaju, isključivo, SAD i Velika Britanija. Druge zemlje su se klonile ovakve vrste igre.

Upravo stoga posebnu pažnju izazvao je prošlonedeljni dolazak u Moskvu novog američkog ambasadora Majkla Mekfola. Neposredno po prispeću u rusku prestonicu, pomenuti je, u okviru prvih aktivnosti, održao susret sa liderima tamošnje opozicije i predstavnicima nevladinih organizacija. Ako se zna da je Mekfol, kako navode upućeni, stručnjak za „demokratske promene” i „obojene revolucije”, mada on za sebe tvrdi da je samo naučnik, a nikako – revolucionar, teško je verovati da će ovaj susret pomoći opozicionarima da podignu ugled u narodu. Uostalom, kao i priznanje Pauela o postojanju „špijunskog kamena”.