Izvor: Geopolitika

Prošla godina bila je prožeta državnim revolucijama. Doživeli smo „arapsko proleće“, ali je i u drugim krajevima sveta, kao u Belorusiji, pokušano izvođenje državnog puča. U medijima se stalno govori da su narodi nezadovoljni svojim vladama, da žele bolji životni standard. Da li je zaista sve to tako, da li su se revolucije spontano dogodile ili postoji neko ko je iza nevidljive zavese vukao konce?

– Svaki ustanak kome smo bili svedoci u 2011. godini bio je planiran i izveden od organizacija koje je direktno usmeravala američka obaveštajna služba. Takozvano „arapsko proleće“ planirano je još 2003. – odmah nakon američkog bombardovanja i okupacije Iraka – koje je Bušova administracija prozvala „Velikim bliskoistočnim projektom. Članovi G-8 su taj projekat odbacili smatrajući ga preopasnim. Projekat je pozivao na stvaranje talasa promena režima širom celog islamskog sveta: od Avganistana, preko centralnih azijskih država na Srednjem Istoku kao i širom Severne Afrike, sve do Maroka. Mladi aktivisti sa Tvitera, koji su predvodili događaje u Kairu, prethodno su bili odvedeni u Srbiju i Vašington da budu obučeni za ono što Pentagon naziva „nenasilnom metodom ratovanja“.

Spomenuli ste Srbiju. To onda znači da je pokret „Otpor“ imao udela u pučevima u arapskim zemljama. Doduše, svi ustanički pokreti u zemljama revolucije imaju nešto zajedničko –svi koriste pesnicu kao simbol. Nije li „Otpor“ umešao prste i u proteste u Njujorku pod imenom „Okupirajmo Volstrit“?

– Saosnivač „Otpora“ Ivan Marović zapravo je bio na demonstracijama na Volstritu razrađujući svoju veštinu. On je primio enormnu količinu novca 2000. godine kako bi organizovao masovne proteste kojima je konačno srušen Milošević i koji su nakon toga korišćeni od CIA i američke obaveštajne službe kao obrazac za svaki pokušaj promene režima koje su predvodili Amerikanci, odnosno za takozvane „obojene revolucije“, bilo da se radi o Gruziji, Ukrajini ili Belorusiji.

Kada smo se već dotakli SAD, kako vi, kao osoba koja je rođena u Americi, gledate na političku i privrednu situaciju u zemlji?

– O tome sam detaljno pisao u svojoj novoj knjizi „Bogovi novca: Volstrit i smrt američkog veka“, koja je objavljena i na ruskom jeziku (www.warandpeace.ru). Kriza u finansijskom svetu, u koju smo upali u leto 2007. a globalno 2008. godine, izazvala kolaps celokupne piramide američkog duga. Ova kriza podseća na niz cunami talasa, gde svaki sledeći pogađa sve veći deo realne ekonomije. Narod Amerike nije u recesiji, nego u velikoj depresiji kao u tridesetim godinama prošlog veka, samo što su ovoga puta okolnosti drugačije. Tridesetih godina spoljni dug vlade bio je skoro nepostojeći, oko 15 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je industrija bila netaknuta. Ljudi su bili spremni da rade ako im je bila pružena mogućnost. Danas je spoljni dug rekordnih 100 odsto bruto domaćeg proizvoda, zapanjujućih 15 biliona dolara, skoro polovina tog duga akumuliranog od 2000. godine. Stopa rasta duga približavala se Vajmarskoj Nemačkoj početkom dvadesetih godina i podseća na pokretnu olupinu voza. Politički gledano, iste specijalne interesne grupe – Volstrit banke, naftni giganti, vojnoindustrijski lobi, agrobiznis lobi na čelu sa Monsantom i ADM – isti novac finansira i kontroliše obe političke stranke. Birači koji su mislili da je Obama veliki predsednik promena konačno su se probudili i shvatili da je on ustvari Džordž Buš u jagnjećoj koži; a tu kožu su danas dobrano izgrizli moljci.

Iako niko ne voli rado da priča o tome, pojedini nezavisni novinari smelo izjavljuju da su političari u Americi samo marionete, da neko drugi ko poseduje mnogo novca i moći u stvari upravlja ovom zemljom. Postoji li za vas bar jedan predsednik SAD koji je težio da vodi samostalnu politiku suprotnu željama moćnog lobija?

– Po mom mišljenju, poslednji predsednik SAD koji je samo pokušao da sprovede politiku suprotnu od politike moćnih elita establišmenta bio je Džon Kenedi. Njega su ubili CIA, Pentagon i teksaški saradnici Lindona Džonsona udruživši se da ga se otarase jer je predstavljao pretnju njihovom dnevnom redu. Više detalja o tome zašto su ga ubili može se pronaći u mojoj novoj knjizi „Bogovi novca“.

Pređimo sada na problem koji najviše interesuje sve narode na planeti, a to je svetska finansijska kriza. Sa vaše tačke gledišta, može li se trenutna kriza zaustaviti i na koji način?

– Naravno da kriza može biti zaustavljena. U EU i Evropi je mnogo lakše jer se ovde i dalje proizvode realna dobra koja su svetu neophodna – automobili, alatne mašine, oprema. U SAD proizvodnja se odavno većim delom preselila u zemlje sa jeftinom radnom snagom. U ovoj krizi lažni novac guši realnu ekonomiju. Da bi to bilo zaustavljeno, vlade bi trebalo da izdvoje i istaknu tri do pet velikih finansijskih institucija u svojoj zemlji koje su najveći krivci za najveće finansijske zločine i da ih nacionalizuju zarad opšte dobrobiti. To nije socijalizam. Zapravo, ako hoćete, možemo to nazvati rigoroznim tržišnim kapitalizmom. Kada kompanija od javnog interesa bankrotira usled pogrešnih odluka, država je preuzima sve dok ona ne bude reorganizovana i dok ne povrati zdravu operativnost. Švedska je ovako postupila ranih devedesetih tokom velike krize bankarstva i nekretnina uzimajući toksična ili loša sredstva u nekretninama u odvojenu državnu instituciju Sekurum, gde su bile držane dok se stanje ekonomije nije popravilo posle dve ili tri godine. Tako su realna ekonomska sredstva mogla biti prodata u pozitivnu ekonomsku situaciju u profitu. Banke su tada bile sposobne da ostvare normalan posao i da potrošači pozajmljuju, kao što je i konačni trošak poreskih obveznika procenjen na nulu. Model „Dobra banka − loša banka“ zapravo je bio predložen tokom krize 2007−2008. i Henrija Paulsona. U Trezoru su izjavili: „To je socijalizam, a mi ne podržavamo socijalizam u Americi“. Kakva glupost!

Već dugo živite u Evropi. Doživeli ste formiranje Evropske unije i uvođenje evra. Da li, posle svega, smatrate da je Evropska unija jedan neuspešan eksperiment?

– Ideja o EU je koncipirana tokom osamdesetih godina kao struktura koja bi omogućila Evropi da popuni – po njihovom mišljenju − vakuum moći, napušten od strane američke supersile u opadanju. Ja sam dokumentovao zašto se to nigde drugde nije dogodilo, ali je jasno da je model Evropske unije duboko pogrešan. Ona nije organska i demokratska unija, već pre tvorevina najvećih banaka. To je i razlog zašto su vlade EU, ne tako davno, stvorile neutralne rejting-agencije, sa bazom u Evropi, koje bi konkurisale Moodys ili S&P, ili da nacionalizuju loše banke.

Evro je na veštačkim aparatima. Ima li mu spasa?

– To zavisi od toga šta podrazumevamo pod spasavanjem. Naravno da će biti dogovoren zajednički put kako bi se zadržala zajednička moneta s obzirom na to da je ulog jednostavno preveliki. Ali po kojoj ceni i za koju realnu ekonomiju, a da se ne sroza životni standard stanovništva, to je pravo pitanje.

Uzimajući u obzir današnje stanje u svetu, pre svega ekonomsku moć koja je u opadanju i bezbednosnu situaciju, preti li našoj civilizaciji sukob širih razmera?

– Mi nismo prepoznali činjenicu da je američka invazija u Avganistanu i Iraku pre jedne decenije označila zapravo početak Trećeg svetskog rata. Libija je samo poslednja u nizu rundi u bitkama Pentagona za ono što se naziva potpunom dominacijom – totalitarna demokratija novog svetskog poretka, što je i jedan od naslova mojih knjiga.

Gde je eventualno žarište novog sukoba?

– Centar ovog rata ili serije malih ratova, kao deo velikog i celog pozorišta konflikta, jeste Evroazija, pa i pokušaj trajnog sprečavanja ujedinjenja evroazijske regije, koja bi mogla biti izazov američkoj dominaciji.

Protiv čovečanstva se vodi i rat koji trenutno nije toliko uočljiv, ali koji u budućnosti može imati fatalne posledice za sve narode. Reč je o geneteski modifikovanim organizmima (GMO). Ko je odgovoran, i šta se time želi postići?

– Napisao sam knjigu „Seme uništenja − skrivena agenda genetskih manipulacija“ (i na ruskom jeziku), u kojoj sam otkrio da su istovetni moćni interesi Rokfeler familije finansirali istraživanje za stvaranje GMO patentiranih semena. Pitao sam se zašto. Odgovor sam dobio u jednoj zastrašujućoj reči: eugenika. Ova elita želi da ukloni milijardu ljudi sa planete, a patentirano seme čini glavni deo tog cilja.

Kako objašnjavate na prvi pogled paradoks da Rokfeler i Bil Gejts na Svalbaldu prave banku originala semena, dok ista Rofkelerova fondacija preko Monsanta podstiče proizvodnju veštačkih „terminator“ semena, koja poništavaju izvorne biljne kulture? Da li se iza ovih na prvi pogled protivrečnih procesa krije ambicija da se u budućnosti uspostavi monopol nad proizvodnjom i prometom biljnih vrsta i hrane uopšte?

– Svalbard semenska banka je jedna od najopasnijih pretnji za dalji život na planeti. Oni skupljaju svaku sortu semena koja postoji i zamrzavaju je. Onda se vrata otvaraju za „slučajno“ uništenje nacionalnih semenskih banaka, kao što je to slučaj u Meksiku za kukuruz ili ranije u Abu Graibu (u Iraku) za pšenicu. Zatim će samo moćne elitne porodice kontrolisati sve preostale vrste semena na zemlji.

Pratite li političke prilike u Srbiji? Režim u Beogradu je pod pritiskom, kako od strane nezadovoljnog naroda zbog sve lošijeg životnog standarda i unutrašnje i spoljne politike, tako i od strane Evropske unije, koja zbog prijema u njihovu zajednicu ucenjuje Srbiju da reši spor, kako oni kažu, sa susednom državom Kosovo. Šta da se čini u ovom trenutku? Imate li savet za naše političare, a i za srpski narod?

– Moje iskrene simpatije ljudima u Srbiji. Uslovi Evropske unije, kao što sam upozoravao više puta ranije u Hrvatskoj, kada su ih zaveli, smrtonosne su za nacionalni ekonomski suverenitet. Oni su deo globalizacije koja se projektuje u moćnim multinacionalnim korporacijama u Briselu i lobi grupama, poput Evropskog okruglog stola. Zašto bi Srbija bila primorana da prizna Kosovo, čiji je „predsednik Vlade“ Hašim Tači bio glava organizovanog mafijaškog prstena krajem 90-tih godina i koji je bio uključen u trgovinu organima, ubistva i druga krivična dela, u skladu sa istragom Saveta Evrope? Kosovo je stvoreno od strane CIA i NATO kao deo širenja NATO, kako bi se uspostavila kontrola nad čitavom Evroazijom od Rusije do Kine i preko oblasti između.

Frederik Vilijam Engdal rođen je 9. avgusta 1944. godine u Mineapolisu, a odrastao je u Teksasu. Studirao je inžinjering i prava na Univerzitetu Prinston do 1966, a od 1969. do 1970. postodiplomske studije ekonomije na Univerzitetu u Stokholmu, sa fokusom na međunarodne ekonomske odnose. Tokom poslednjih trideset godina intenzivno je proučavao i pisao u svojim člancima i knjigama o geopolitičkim i političko-ekonomskim pitanjima, ulozi globalne naftne i energetske politike, do pada dolara i globalne poljoprivrede. Radio je kao nezavisni ekonomista i novinar u Njujorku i Evropi, obrađujući teme poput Evropske unije, naftnih derivata, žitnog lobija, politike MMF, spoljnog duga zemalja Trećeg sveta, zakulusnih političkih i ekonomskih igara, GMO, vojnih sukoba, revolucije… Piše za novine, časopise i elektronske medije, kao što su: Global Research, Nihon Keizai Shimbun, Grant’s Investor.com, European Banker, Buisness Banker International itd. Do sada je napisao pet knjiga. Engdal je počeo pisati o naftnoj politici za vreme prve naftne krize u ranim sedamdesetim godinama prošlog veka. Njegova prva knjiga, „Vek rata − angloamerička naftna politika i novi svetski poredak“, raspravlja o ulozi Amerike u svrgavanju iranskog šaha 1979, što je značilo manipulisanje cenama nafte i zaustavljanje sovjetske ekspanzije. Više od dvadeset godina živi u Nemačkoj, u okolini Frankfurta, gde radi kao slobodni publicista.