Izvor: NSPM, New York Times

Vreme je da se sadašnja situacija počne nazivati pravim imenom: depresija. Istina, ovo nije u potpunosti repriza Velike depresije, ali to je slaba uteha. Nezaposlenost i u Americi i u Evropi je i dalje katastrofalno visoka. Lideri i institucije su sve diskreditovaniji, a demokratske vrednosti su na udaru.

Kada je reč o ovom poslednjem, ja nisam paničar. Na političkom – isto kao i na ekonomskom planu – važno je da se ne upadne u zamku “ne tako loše kao”.

Visoka nezaposlenost nije dobra iako nije dostigla nivo iz 1933. Zlosutne političke trendove ne bi trebalo potceniti samo zbog toga što Hitler nije na vidiku.

Hajde da posebno govorimo o tome šta se dešava u Evropi – ne zbog toga što u Americi funkcioniše sve dobro – već što nije u dovoljnoj meri shvaćena ozbiljnost evropskih političkih kretanja.

Pre svega, kriza evra uništava evropski san. Zajednička valuta – koja je trebalo da poveže države – umesto toga je stvorila atmosferu prepunu žuči.

Konkretno, zahtevi za sve većom štednjom, bez pokušaja da se podstakne rast, izazvali su dvostruku štetu. To je rezultiralo neuspelom ekonomskom politikom, povećavajući nezaposlenost a da pri tom nije povraćeno poverenje.

Recesija u celoj Evropi sada se čini verovatnom iako je otklonjena neposredna pretnja od finansijske krize. Sve je to izazvalo veliki bes mnogih Evropljana zbog – kako oni doživljavaju, ispravno ili ne (ili pomalo i jedno i drugo) – direktnu i grubu demonstraciju moći Nemačke.

Niko ko poznaje evropsku istoriju ne može da posmatra ovo oživljavanje neprijateljstava bez osećanja jeze.

Desničarski populisti su u usponu od Austrije – gde “Slobodarska partija” (čiji je lider bio povezan sa neonacistima) u istraživanjima javnog mnjenja uživa istu podršku kao i ključne partije – do Finske gde je antiimigrantska partija “Istinskih Finaca” ostvarila veliki uspeh na izborima u aprilu. Reč je o zemljama čije ekonomije veoma dobro funkcionišu. Stvari izgledaju još zlosutnije u siromašnijim zemljama Centralne i Istočne Evrope.

Evropska banka za obnovu i razvoj je prošlog meseca zabeležila drastičan pad podrške demokratiji u zemljama “nove Evrope”, koje su se pridružile EU nakon pada Berlinskog zida.

Nije iznenađenje što je najveći gubitak vere u demokratiju u zemljama koje su pretrpele najveći ekonomski pad. U najmanje jednoj od njih – Mađarskoj – podrivaju se demokratske institucije.

Jedna od najvećih partija u Mađarskoj – Jobik – podseća na košmar iz 1930-ih: ona je protiv Roma, antisemitska je i ima čak paravojno krilo. Međutim, neposredna pretnja dolazi od Fidesa, vladajuće partije desno od centra.

Ona je prošle godina osvojila ubedljivu parlamentarnu većinu, u najmanju ruku delimično iz ekonomskih razloga. Mađarska nije deo evrozone, ali je žestoko propatila zbog ogromnog zaduživanja u stranoj valuti, kao i, iskreno rečeno, lošeg upravljanja i korupcije dela tadašnjih vladajućih levičarsko-liberalnih partija.

Sada Fides – koji je usvojio novi Ustav prošlog proleća, čini se da računa na dugotrajan ostanak na vlasti.

Kim Lejn Sčepel (Lane Scheppele), direktorica programa na Univerzitetu u Prinstonu za pravo i javna pitanja – i prati neposredno zbivanja u Mađarskoj – rekla mi je da Fides nastoji da nizom mera suzbije opoziciju.

Predloženim izbornim zakonom prekrajaju se izborne jedinice tako je drugim partijama skoro nemoguće da dođu na vlast; nezavisnost sudstva je kompromitovana, jer je pravosuđe prepuno zaposlenih lojalnih Fidesu; državni mediji su pretvoreni u partijski organ; nezavisni mediji su na udaru; vodeća levičarska partija biće kriminalizovana ukoliko se usvoje predloženi ustavni amandmani.

Sve u svemu, ovo se svodi na ponovno uspostavljanje autoritarne vladavine pod tananom glazurom, odnosno prividom demokratije, u srcu Evrope. To je obrazac šta se može desiti širom Evrope ako se depresija nastavi.

Nije jasno šta se može uraditi oko sklizavanja Mađarske u autoritarizam. SAD su sa svoje strane reagovale, ali to je u suštini evropsko pitanje. EU je propustila priliku da u startu spreči borbu za vlast – delimično zbog toga što je novi Ustav Mađarske usvojen u vreme kada je Budimešta predsedavala Unijom. Sada je mnogo teže preokrenuti to sklizavanje (u autoritarizam). Ipak, bilo bi bolje da evropski lideri pokušaju to da spreče jer rizikuju da izgube sve za šta se zalažu.

Oni bi takođe trebalo da preispitaju svoje neuspele ekonomske politike. Ako to ne učine, biće još nazadovanja kada je reč o demokratiji – a raspad evrozone može biti njihova najmanja briga.