Izvor: Fond strateške kulture

Udar avijacije NATO, izvršen 26. novembra po stražarskim stanicama na teritoriji Pakistana, već je izazvao deveti talas komentara. Na taj tragičan događaj reagovali su i ruski političari: šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je u telefonskom razgovoru sa ministrom inostranih poslova Pakistana podvukao da je „nedopustivo da se krši suverenitet država, između ostalog, čak i ako postoji planiranje i izvođenje operacija protiv terorista“. Poznati indijski spoljnopolitički analitičar M. K. Bhadrakumar je u ekskluzivnom članku za „Fond strateške kulture“ konstatovao da su „SAD naletele na pakistansku zamku“ („blundered into a Pakistani trap“).

Naravno, posmatrači i komentatori su slobodni da diskutuju o „pogrešnom nišanjenju“ američke vojske (kao da im je prvi put?); o želji dela američke elite, u koju spadaju i vremešni kongresmeni, da prouče „tvrdoglavog“ i „nezahvalnog“ saveznika (a da li je njihova intelektualna priprema dovoljna za donošenje odluke koja je tako važna po svojim geopolitičkim posledicama?); zatim o suprotstavljenosti „profesionalaca“ i „diletanata“ u američkom spoljnopolitičkom establišmentu (pa zar tihi odlazak „nadpartijskog“ ministra odbrane Roberta Gejtsa ne govori dovoljno o krizi i raskolu u vbodećoj eliti SAD?) itd. Sada je teško da se pretpostavi da će planirana konferencija o Avganistanu, koja bi trebalo da se održi u Bonu, bez Pakistana postići očekivani rezultat i da će interes za američki projekat „novog puta svile“, koji je blokiran na nedavno održanoj konferenciji u Istambulu, da oživi. Ali razmišljanja na zadate teme predstavljaju rezultat tvoraca politike SAD i njihovih strateških saveznika. Želeo sam, da podvučem nešto drugo. Sadašnja najjača kriza u američko-pakistanskim odnosima dozvoljava da se ne samo na perspektivu razvoja događaja u „Velikoj Centralnoj Aziji“ (u američkim geopolitičkim šemama tu spadaju i Južna i Centralna Azija, kao i Avganistan i Iran) već i na dalji tok pregrupisavanja snaga u svetskoj politici – gleda na nov način.

Prvo, tendencije prema krizi u pakistansko-američkim odnosima formira se već više godina. Govoreći pojednostavljeno, te tendencije proističu iz sve dubljih protivrečnosti između želje Amerike (bez obzira na očigledno slabljenje geopolitičkih pozicija „jedine naddržave“) da sačuva kontrolu nad spoljnom politikom krupne i u suštini najbitnije države „Velike Centralne Azije“, sa jedne strane, i rastućeg odbijanja Pakistana da se potčini političkoj volji Vašingtona u uslovima kada logika razvoja Islamske Republike zahteva i diversifikaciju spoljne politike (uključujući njenu spoljnopolitičku komponentu) i povećanu pažnju u odnosu na potrebe unutrašnjeg razvoja, sa druge strane.

VIZIJA 2039.

Tako je još 2007. godine na najvišem političkom nivou odobrena strategija razvoja Pakistana: „Vizija 2030“, koja sadrži sledeće glavne socijalno-ekonomske orijentire:

Godišnji ekonomski rast u granicama 7-8 odsto;

Povećanje dohotka po čoveku četiri puta – na 4.000 dolara (ili 12.000 dolara preračunato na paritet kupovnih mogućnosti);

Postizanje stoodstotne pismenosti stanovništva i potpunog pristupa nižem i srednjem obrazovanju za sve grupe stanovništva;

Formiranje čvrste srednje klase, koja predstavlja razvojnu snagu ekonomskog i socijalnog progresa;
Iskorenjivanje siromaštva i socijalno ravnomerna raspodela rezultata ekonomskog rasta.

Rešavanje ovako krupnih zadataka pretpostavlja i postupno smanjenje važnosti faktora vojne delatnosti države i aktivno angažovanje svih slojeva stanovništva u procesima socijalno-ekonomskog razvoja.

Drugo, američki/NATO vazdušni udari su još više ojačali antiamerički tonus pakistanskog društva, i to ne samo među islamistima. Sa gledišta interesa SAD u Pakistanu, vojna akcija je ispala kontraproduktivna izazivajući posebno aktivne proteste mladih. Kako – ne bez ironije – razmišljaju pakistanski politikolozi, bombardovanje predstavlja svojevrsnu „zamenu“ za pomoć u razvoju Pakistana u uslovima burnog demografskog rasta: pretpostavlja se da će do 2030. godine Pakistan sa 230-250 miliona stanovnika po brojnosti zauzeti peto mesto u svetu. Upravo među pakistanskom mladeži, koja ne nalazi mogućnosti da se izrazi u onome za šta je sposobna, energično raste uticaj radikalnog političkog islama. Ovako ili onako, kao antiteza američkoj politici, pojavljuju se potezi Kine, koja razvija višeprofilnu saradnju sa svojim „za sve zgodnim saveznikom“, između ostalog i sa „problematičnim“ regionima Pakistana. I u Pekingu i u Islamabadu dobro razumeju: spoljnopolitička strategija SAD u „Velikoj Centralnoj Aziji“ u njenoj ispravljenoj varijanti „novog puta svile“ ide ka cilju da se ograniči uticaj Kine, baš kao i Rusije, što predstavlja loš stimulans za aktiviranje ekonomske saradnje država u tom regionu.

Treće, sadašnji period razvoja „Velike Centralne Azije“ sa svojom veliko krizom objektivno povećava geopolitički značaj regionalnih institucija koje deluju zajedno, pre svih Šangajske organizacije za saradnju. Pošto je na konferenciji u Istanbulu (2. novembra) odbačen američki projekat „novog puta svile“ Pakistan, koji je po tom pitanju radio zajedno sa Rusijom, Kinom i Iranom, samim tim napravio je jedinstven izbor u korist jačanja horizontalnih ekonomskih veza između država u regionu. Šefovi tih država su očigledno shvatili: najefikasnija borba protiv terorizma je politika razvoja, energičan ekonomski rast, maksimalna zaposlenost i relativno ravnomerna (politički bezbedna) raspodela nacionalnog dohotka. Pošto su zatvorili južnu maršrutu za dopremanje roba za NATO grupaciju u Avganistanu – kojom ide 70 odsto ukupnog obima isporuka vojne opreme i materijala – vlasti Pakistana su Americi jasno stavili na znanje da „tuđa igra“ ne odgovara njihovim interesima i da je najbolji put za rešavanje avganistanskog pitanja aktivan dijalog svih socijalno-političkih snaga društva, kao i uključivanje zemlje u procese regionalnog razvoja.

PAKISTANSKO STOP ZA SAD

Četvrto, istorijsko iskustvo nezavisnog razvoja Pakistana, pogotovo poslednje decenije, dokazuju i vlastima i narodu te zemlje da je neophodno izvršiti diversifikaciju spoljne politike, uključujući i ekonomske veze. Čini se da poslednje dve-tri godine jača sloga vojne i civilne elite u vezi sa činjenicom da forsiranje modernizacije pakistanskog društva nema alternativu i da je očigledno neophodno da se ispune dva osnovna uslova:

Da se izvrši postepena zamena koncepcije ideološke države – donete u avgustu 1947. godine pri formiranju nezavisnog Pakistana – modelom „razvojne države“ sa naglaskom na planski rad na transformisanju (modernizaciji) ekonomije i društva; to je jedina moguća platforma za opštenacionalnu slogu;

Da narod jasno shvati da bi teritorijalna dezintegracija jedine muslimanske zemlje koja poseduje atomsko oružje mogla da ima katastrofalne međunarodne posledice. Jedinu efikasnu politiku očuvanja jedinstva i teritorijalne celovitosti Pakistana predstavlja razvoj, koji se shvata i kao angažovanje za opštenacionalni ekonomski proces zaostalih i depresivnih delova zemlje. U tom pravcu evolucije pakistanskog društva vojna saradnja sa Amerikom, bez uvijanja, izgleda beskorisno.

Peto, značaj ove krize u pakistansko-američkim odnosima vidim u postojanju širokog geopolitičkog konteksta protivrečnosti, koje su između dve zemlje sve veće. Pakistan pokazuje Americi realnu ograničenost mogućnosti SAD da prema jednoj od najvećih zemalja koristi doktrinu „ograničenog suvereniteta“. U režimu realnog vremena mi zapažamo raspad „jednopolarnih“ konstrukcija, koji ne prestaje, i nastajanje novog policentričnog sveta. Upravo zato događaje od 26. novembra 2011. godine posmatram kao razvođe savremene svetske politike.

Andrej Volodin je doktor istorijskih nauka, profesor na Diplomatskoj akademiji pri Ministarstvu inostranih poslova Rusije