Izvor: Financial Times, RFE

Da li stvari mogu da krenu ponovo loše? Mislim zaista loše – Velika depresija, svetski rat? Moja generacija je učila da ta vrsta kataklizmičkih događaja pripada jedino istorijskim knjigama.

U ovom trenutku u Evropi mnogi strepe. Govoreći u Berlinu u ponedeljak veče, poljski ministar inostranih poslova Radoslav Sikorski je upozorio: “Stojimo na ivici provalije”.

Francuski predsednik Nikolas Sarkozi (Nicholas Sarkozy) je nedavno upozorio: “Ako se evro uruši, Evropa će se urušiti. To je garancija mira na kontinentu na kome su vođeni užasni ratovi”.

Političari na starom kontinentu često ukazuju na opasnost od rata, kako bi dobili podršku za svoj omiljeni evropski projekat. U normalnim vremenima, malo ko bi pridavao pažnju takvim upozorenjima. Naprotiv, pominjanje rata deluje nestvarno ljudima koji su odrasli u prosperitetnoj, mirnoj zapadnoj Evropi. Ceo život sam proveo u svetu u kome su, bez obzira na sve uspone i padove, stvari stalno išle nabolje. Nacizam je pobeđen; zbačena je diktatura u Španiji, Portugaliji i Grčkoj; nestala je sovjetska imperija; okončan je aparthejd u Južnoj Africi.

Mir i prosperitet su postali standard za moju generaciju na Zapadu. Bilo je lako zaboraviti da nas to izdvaja u odnosu na ostatak sveta. Čitajući nedavno knjigu kineskog teoretičara Jan Kjuetona, bio sam šokiran rečenicom: “Tokom Kulturne revolucije, često smo videli ljude koji su prebijani na smrt, tako da na neki način postajete imuni na nju”.

Međutim, u poslednji 30 godina, nada u mir, prosperitet i razuman nivo komfora – proširila se izvan privilegovanih granica na Zapadu. Kina koju je obeležila Kulturna revolucija, ustuknula je pred Kinom tržišnih centara i fabrika.

Indija Majke Tereze je delimično zamenjena Indijom informatičko-tehnološke revolucije.

Ekonomski haos u EU imao bi globalne posledice

Globalizacija je stvorila svet koji izgleda kao bezbedniji i homogeniji prostor – u meri u kojoj je nova srednja klasa u Aziji i istočnoj Evropi prihvatala komfor i vrednosti kapitalizma.

Globalni mir, koji je tokom Hladnog rata zavisio od nuklearnog oružja, čini se da je sada poduprt međunarodnom trgovinom i zajedničkim prihvatanjem konzumerizma.

Do početka globalne ekonomske krize, čini se da reči iz pesme tokom izborne kampanje Tonija Blera (Tony Blair) 1997. odslikavaju duh vremena – “Stvari mogu samo da idu na bolje”.

Nakon kolapsa Liman Braders (Lehman Brothers) 2008. godine, otkrili smo da stvari definitivno mogu samo da idu na gore. Pitanje je koliko gore?

Veliki je rizik od duboke ekonomske krize u Evropi. Sve je veća opasnost da članice evrozone proglase bankrot, jer ne mogu da vraćaju dugove kao i od raspada zajedničke valute. To prati i pretnja od kolapsa banaka, panike među građanima, duboke recesije i masovne nezaposlenosti. To zaista može da izgleda kao moderna verzija Velike depresije.

Evropska unija, kao celina, najveća je ekonomija na svetu – tako da bi ekonomski haos u njoj neizbežno imao globalne posledice. To bi otežalo trgovinu i ugrozilo međunarodni finansijski sistem.

U modernoj verziji 1930-ih – u atmosferi ekonomskog haosa i raspada EU – moguć je dolazak na vlast nove generacije nacionalista u Evropi. Moguće je i jačanje tenzija izvan Evropa u meri u kojoj bi se pogoršala globalna ekonomska situacija.

Tri razloga

Ravnoteža moći u Aziji bi se još brže menjala – sa jačanjem Kine i slabljenjem Amerike. Zbog ekonomske krize i u Kini i u Americi moguće je da nacionalističke i protekcionističke snage osnaže uticaj.

Ovi scenariji nisu nemogući. Međutim, bez obzira na sve ove paralele, i dalje ne mogu da poverujem da smo na putu ka 1930-im godinama.

Postoje tri razloga zbog kojih verujem da ćemo izbeći taj scenario.

Prvo, samo saznanje šta je pošlo po zlu pre 80 godina, može pomoći političarima da izbegnu iste greške. Kina stalno naglašava potrebu svog “mirnog uspona”. Međutim, trebalo bi da izvuče pouke iz užasnih grešaka imperijalnog Japana.

Drugo, uverljiv je argument da 66 godina mira među velikim silama i razvijenim zemljama, dakle nakon Drugog svetskog rata – zapravo odražava napredak civilizacije i ne radi se o srećnom ciklusu u svetskoj istoriji.

U nedavno objavljenoj knjizi “Bolji anđeli naše prirode”, Stiven Pinker (Steven) sa harvardskog univerziteta ističe da čovečanstvo postaje sve manje ratoborno i da “danas živimo u najmiroljubivijoj eri u ljudskoj istoriji”.

Na kraju, razvijeni svet startuje sa mnogo višeg nivoa bogatstva nego u 1930-im. Zbog ekonomskog kraha ljudi mogu ostati bez štednje, izgubiti posao i domove – ali je manje verovatno da će se suočiti sa potpunom nemaštinom.

Zato mogu biti manje skloni političkoj radikalizaciji. Na primer, Letonija je zabeležila ekonomski pad od 18 odsto 2009. godine – ali su na nedavnim izborima pobedile dve centrističke partije. Nezaposlenost u Španiji je premašila 22 odsto – među mladima 45 procenta – međutim, na izborima ovog meseca pobedila je umerena partija desnog centra.

Stoga, iako je rizik od duboke ekonomske krize veoma realan – ne verujem da smo pred opasnošću da skliznemo natrag u rat. Možda se jednostavno radi o nedostatku imaginacije nekoga koja je bio dovoljno srećan da je odrastao u vreme mira i prosperiteta, koje je bez presedana.