Izvor: Politika

Kakav god da je motiv predsednika Venecuele Uga Čavesa da u ovo krizno vreme naloži prebacivanje državnog zlata iz evropskih banaka u podzemni depo nacionalne banke u Karakasu, transakcija upriličena pred vikend je spektakularno simbolična.

Narod je oduševljeno mahao bolivarskim zastavama, blindirani kamioni, praćeni komandosima vojske i policije, obišli su grad pre nego što su poluge teške po 500 kilograma najzad smeštene u podrum Venecuelanske centralne banke.

Tamo „odakle nikad nije ni trebalo da odlaze”, kako je rekao Čaves.

Nije rečeno koliko je od 160 tona blaga preneto u prvoj turi, niti koliko je koštao prelet zlata preko Atlantika, ali je lepo kada se zna da su podrumi venecuelanske banke puni zlata, dok drugim sličnim institucijama po svetu propada tle pod nogama.

Dragoceni tovar stigao je avionom iz Francuske, ali vlast u Karakasu pominje London, kao glavni evropski magacin za deponovanje venecuelanskog zlata koje je osamdesetih izmešteno iz zemlje.

Od ukupno 27 milijardi dolara venecuelanskih rezervi, zlato čini 18 milijardi. Osim u Britaniju, zlato je pre tridesetak godina, piše dnevni list „Ultimas notisijas”, odletelo u tada sigurnije luke: SAD, Panamu, Nemačku…

„To je naše zlato, ekonomska rezerva za našu decu”, kaže Čaves.

I dok mu masa kliče, lider bolivarskog socijalizma obećava da će se ova latinoamerička zemlja sa ogromnim rezervama nafte pretvoriti u ekonomsku silu, ali boljitak neće biti „za buržoaziju već za naš narod”.

Čaves očekuje da na izborima iduće godine dobije treći šestogodišnji predsednički mandat, a nedavno je rekao da će biti predsednik Venecuele do 2031. To nije nemoguće zakonski, jer je prethodno promenjen ustav, a na narodnom referendumu potvrđeno da predsednik države može da se bira svakih šest godina, bez obzira na broj mandata.

Povratak zlata u domovinu predsednik je najavio još u avgustu, kada je dekretom promenio zakon i nacionalizovao sva iskopavanja ove rude u Venecueli. Od sada će država posedovati sva prava za eksploataciju zlata, kao i za naftne bušotine koje je nešto ranije nacionalizovala.

No, ne sija sve u Venecueli kao zlato. Ljudi se bore sa nestašicama i poskupljenjima. Novim zakonom Čaves je zamrzao cene osnovnih životnih proizvoda, lekova i građevinskog materijala, kako bi „sistemski sprečio kapitaliste da kradu narod” – što bi moglo da utiče na stopu inflacije (27 odsto), već godinama rekordnu u regionu.

Ekonomisti upozoravaju da će ova mera izazvati još veće nestašice i bankrot proizvodnih preduzeća. Podsećaju i na pad učešća proizvodnih delatnosti u bruto nacionalnom dohotku koji je zabeležen od 1998. otkako je Čaves na vlasti.

Opozicija tvrdi da će Čaves potrošiti zlatne poluge pre nego što one dospeju u nasleđe deci. Neki kažu da će ih pokloniti Kubi, gde se Čaves podvrgava redovnim hemoterapijama otkako je oboleo od raka prošlog leta. Drugi su sigurni da će zlato otići u zamenu za kineski kredit koji je dobijen radi unapređenja eksploatacije crnog zlata. Najradikalniji protivnici sigurni su da će predsednik, kad mu zatreba, slobodno zagrabiti po podrumu banke. Podsećaju na Gadafijevu sudbinu, i činjenicu da su libijska sredstva u inostranstvu bila zamrznuta.

Možda u ovim spekulacijama ima pomalo istine, ali dok su mediji uživo prenosili povratak domaćeg zlata u Karakas, baš niko se nije setio da snimi kako je to izgledalo kad su iz nekada neprikosnovenih evropskih banaka tone zlata krenule put Latinske Amerike. To je takođe jedan simboličan, istorijski, pa i finansijski preokret. Stari kontinent je još od Kolumba bio izdašno nagrađen za svoje „otkriće”. Blago se odande donosilo u tovarima. Sada je možda došlo vreme da i taj dug počne da se vraća.