Izvor: Standard

Oni koji su zadovoljni evrozonom moraju dobro da znaju šta žele saa monetarnom unijom – posebno u trenutku „sve bolesnijeg juga“ – kako se ne bi ostvarili snovi evroskeptika.

Šta ako se Evropa raspadne? Celog života sam bio sam proevropski orijentisan, evrofil. I evropska istorija je pokazivala da se ide tim putem. Ali što ako se stvari preokrenu i Evropa krene putem koji bi radovao evroskeptike.

Tokom poslednjih pola veka Evropa je institucionalno napredovala. Od zajedničkog tržišta sa šest zapadnoevropskih država do snažne Unije sa gotovo 500 miliina Evropljana u 27 članica – od Portugala do Estonije i Finske, a na jugu do Grčke.

Njih 17 dele zajedničku valutu – evro, a nema ni graničnih kontrola u šengenskom prostoru. Tu je i, istina krhka, Evropska konvencija o ljudskim pravima – sada pod laganim napadom britanskih konzervativaca – koja omogućava bilo kom stanovniku 47 evropskih država, uključujući Rusiju, da se u slučaju povrede osnovnih ljudskih prava mogu žaliti Evropskom sudu za ljudska prava u Strasburu.

Evropa nikad nije bila tako ujedinjena kao danas. Nikad toliko njenih građana nije bilo slobodno, živelo u demokratskom okruženju kao ravnopravni članovi jedne ekonomske, političke i bezbednosne zajednice.

Na našem kontinentu, istina, ima i siromaštva, nepravde, netolerancije, pa i progona. Pokušajte živeti kao Rom ili Sint u istočnoj Evropi. Ne želim ništa da ulepšavam. Ali, da parafraziram poznatu rečenicu Vinstona Čerčila, to je najgora moguća Evropa od svih onih koje smo imali, ali bolju nemamo.

Sada je sve to došlo u pitanje zbog loše osmišljene, preširoke i nedisciplinirane monetarne unije, koja bi se mogla raspasti i dovesti do trajnih podela.

Još gore je što više nema ni emotivne motivacije, ali ni političkih motora koji su pokretali ideju ujedinjenja. Građani Nemačke, Holandije, ali i drugih glavnih zemalja Unije, nisu skloni dodatnim integracijskim koracima, kakvi su potrebni da bi se mogla održati monetarna unija.

Lično krivim političare, poput Angele Merkel, zato što ne pokazuju onakvo vođstvo kakvo je potrebno da bi se javnost uverila u značaj Unije iako su sve članice suverene nacionalne demokratije, suprotno od onoga što tvrde euroskeptici. Da nije tako, zar bi celi finansijski svet – od Vašingtona do Pekinga – gotovo bez daha čekao glasanje o Evropskom stabilizacionom fondu u parlamentu jedne male Slovačke.

I ranije sam tvrdio da su se mnoge od sadašnjih teškoća u evrozoni mogle predvideti u 90-tim. Još 1998. sam napisao da bi se „racionalistički, funkcionalistički i perfekcionistički pokušaj da se Evropa učvrsti kroz monetarnu uniju“ mogao pretvoriti u svoju suprotnost. Možda ćemo u idućih deset godina biti svedoci pisanja nove istorije Evrope o tome kako je ujedinjenje bila jedna neuspešna ideja.

Kao proevropljanin zalažim se za projekt jedinstvene Evrope. Nedavno sam objavio peticiju, koju i vi možete potpisati, a u kojoj ističem da se evrozona može spasiti samo snažnijom fiskalnom integracijom i strategijom rasta. Čak je i evroskeptični britanski premijer Dejvid Kameron nedavno izjavio za „Financial Times“ da bi Nemačka i Francuska trebalo da se ozbiljnije založe kako bi smirili finansijska tržišta i tako sačuvali evrozonu.

Do sada sam napisao 537 komentara u kojima obrazlažem da se evrozona mora i može spasiti. Sad želim da pitam šta će se dogoditi ako propadne evrozona? Možemo pretpostaviti da bi EU u 2030. mogla biti nešto poput svetog Rimskog carstva iz recimo 1730: postojalo je na papiru, ali više kao ukras nego kao politička stvarnost. I šta onda?

Za nas proevropljane, to bi, paradoksalno, mogla biti jedna vrsta oslobođenja. Naime, mi kao pristalice jedne ideje već decenijama branimo postojeće stanje sa svim nedostacima. Evroskeptici, za razliku od nas, uživali su slavnu neodgovornost opozicije – i nebo zna da su bruselske institucije laka meta za skeptike kao i za satiričare.

Za nekoliko godina evroskeptici će moći da krive prethodne vlade zbog aktuelnih problema. Ali ubrzo će postati jasno da je to Evropa kakvu oni žele, nikako Evropa kakvu ja želim.

Evroskeptici imaju dva osnovna zahteva. Prvi, da evropski narodi u svom nesputanom suverenitetu mogu imati veću slobodu, prosperitet i bezbednost i da mogu izbeći sukobe sa svojim susedima. Drugo, da takve potpuno samostalne i nezavisne države još uvek mogu delotvorno da brane interese svojih građana, čak i na svetskoj sceni, gde zapravo sve više dominiraju neevropske sile. Oba zahteva ne mogu izdržati test ni prošlosti ni sadašnjosti.

Moj dokaz za osporavanje prvog zahteva je u Evropi 20. veka. Bosna u je u 90-tim pokazala da se Evropljani mogu vratiti na varvarstvo i unutar i preko postojećih državnih granica.

Moj dokaz za osporavanje drugog zahteva je 21. vek, u kome je relativna snaga Evrope sve manja, što će se nastaviti i dalje. Suočeni sa starim i novim supersilama, mi Evropljani moramo ostati zajedno ili ćemo nestati. Ako prihvatimo evroskepticizam, Kinezi će nam se smejati jer će tada već imati sve naše banke.

Naravno, posle decenije ili dve života u evroskeptičnoj Evropi, može se ispostaviti da sam u krivu. Ako bude tako, obećavam da ću to priznati. Ako Evropljani mogu ostati slobodni, biti prosperitetni i imati bezbednost bez struktura koje ih u tome podržavaju – a što uključuje delimični gubitak suvereniteta, kao i nestanak ogromnog birokratskog aparata – ja ću biti u potpunosti srećan.

Evropska unija nije sama sebi cilj, već sredstvo za postizanje ciljeva. Međutim, pokaže li se da sam bio u pravu, onda ni jedno ljudsko biće neće biti toliko nesrećno kao ja ako budem morao reći: „Jesam li vam govorio?“