Izvor: Globus, NSPM

Sami smo kod kuće. Nema nikog od odraslih. Nikog ko bi upravljao, donosio odluke. Klinton ne bi napravio takve greške. Ovim je rečima Lari Samers objasnio Piteru Orsagu u kakvim se tačno – pa sranjima – Amerika našla.

Lari Samers bio je glavni ekonomski savetnik Baraka Obame i ministar finansija u vreme Klintonove vladavine. Orsag je bio Obamin budžetski direktor. Razgovor se odvijao na večeri u vašingtonskom „Bombaj klubu”. Citiran je u eksplozivnoj upravo objavljenoj knjizi koju je napisao dobitnik Pulicerove nagrade i bivši novinar „Wall Street Journala” Ron Saskind.

Knjiga se zove “Confidence Men: Wall Street, Washington, and the Education of a President”, a razotkriva Obamine “ljude od poverenja” (naslov je i igra riječi jer aludira na pojam “con men”, odnosno prevarante), koji uglavnom žive i spavaju za Vol Strit, te Obamu prikazuje kao potpuno nesposobnog predsednika koji nije u stanju da donese ni najobičniju odluku. Knjiga nije mogla doći u gore vreme: američkom predsedniku koji se proslavio rečenicom “Da, mi to možemo”, popularnost u javnosti i dalje pada, ne nailazi na podršku za svoj novi ekonomski plan a, kako stvari stoje, verojatno neće iduće godine biti ponovno izabran za predsednika bivše najmoćnije države na svetu (jer svima je jasno da je primat preuzela Kina).

Problema s Obaminim ljudima od poverenja imala je, otkriva Saskind, i Anita Dan, bivši predsednikov direktor za komunikacije. Izjavila je autoru knjige kako danas, “gledajući unazad, shvata da je njeno bivše radno mesto dušu dalo da se nađe na sudu zbog neprijateljske radne atmosfere. (…) Zapravo to je školski primer radnog okruženja u koje žene nisu dobrodošle”.

Nezadovoljna je bila i Kristin Romer, još jedan bivši ekonomski savetnik, koja se, pošto je Samers “zaboravio” da je pozove na jedan od sastanaka, osećala kao “komad mesa”. Saskind citira u knjizi kako je Romer pitala Elizabet Veren, profesorku na Harvardu i Obaminu saradnicu: “Zašto je uvek sve na ženama? Zašto smo mi jedine ovde koje imaju muda?”

Saskind piše da je posebno teško vreme za žene u Beloj kući bilo 2009. i 2010. godine. “Uspešne žene u toj zgradi bile su u to vreme praktično pokošene (…) i često su se osećale kao fikusi na sastancima s momcima. Vremenom je njihovo nezadovoljstvo toliko poraslo da je postalo opipljivo a kulminiralo je na sastanku s predsednikom u jesen 2009. godine, kada su ga posele i rekle mu da je to problem oko kojeg mora nešto da učini.”

Na njihovu žalost, Obama nije bog zna šta učinio. Saslušao ih je, izrazio žaljenje, ali na kraju sastanka im je rekao otprilike da su “Ram Emanuel i Leri Samers – na koje su mnogo žene upućivale kao na izvor problema – njemu važni ljudi i da su mu potrebni”. Bio je to tužan trenutak, piše Saskind, jer je svaka od tih žena na sastanku bila je spremna da za Obamu hoda bosa po žeravici.

Verovatno je najveća ironija knjige što je u njenom pisanju indirektno učestvovao i sam Obama, koji je dao intervju Saskindu, autoru tri bestselera o tome kako je Bušova administracija ozbiljno naškodila kredibilitetu čoveka za koga je radila. Razgovarali su 50 minuta.

“Područje moje uprave u kome je, verujem, moje upravljanje i razumevanje ovog posla najviše napredovalo, ali i u kojem smo napravili najviše grešaka, nije bilo toliko u politici, koliko u komunikaciji”, izjavio je Obama autoru. “Verujem da su, kad su u pitanju prve dve godine moje vladavine, bile najopravdanije one kritike koje su se odnosile na moj preopušteni odnos prema tehnokratskom načinu upravljanja (…) iz čega je proizišao niz problema koje je trebalo rešiti.” Dodao je i da su “i Karter, i Klinton i on bolovali od bolesti koja bi se mogla nazvati politička neodlučnost”.

Zanimljivo poređenje, jer je DŽimi Karter, koji nije uspeo da ponovo osvoji izbore 1980. godine, godinama bio simbol predsednika za jedan mandat, koji nije imao dodira sa stvarnošću. Administracija u Beloj kući debelo se namučila da se izbegne svako javno poređenje Kartera i Obame. Ali predsednik im očito pomaže.

Iako je Saskindova knjiga objavljena tek pre nedelju dana, o njoj se naveliko piše. Bela kuća je u panici i pokušava da smanji štetu, pa je lansirana velika operacija, kojoj je cilj da diskredituje autora, a administracija se ne ustručava ni da zove novinare koji pišu prikaze o njoj, Zovu ih da ih upozore čak i na najmanje greške koje su otkrili u Saskindovoj knjizi. Obamini bivši saradnici koji su citirani u knjizi sada se povlače ili tvrde da nisu baš tako rekli to što su rekli iako Saskind tvrdi da je razgovarao sa više od 200 bivših i sadašnjih pripadnika predsednikove administracije i u tim razgovorima proveo 746 sati.

Direktor Bele kuće za odnose sa javnošću Den Fajfer u izjavi za javnost tvrdnje iz knjige komentarisao je ovako: “Istina je jednostavna i dobro poznata: predsednik Obama i njegov ekonomski tim ušli su u kabinet u vreme najveće finansijske krize od Velike depresije i krenuli sa odvažnim, odlučnim akcijama koje su sprečile urušavanje finansijskog sistema, spasile milione radnih mesta i podigli ekonomiju na noge, što je omogućilo rast i otvaranje novih radnih mesta”.

Najveće rasprave u javnosti, potpuno neočekivano, izazvala je seksistička epizoda iz knjige, ona o Aniti Dan. “Nisam to rekla autoru. Ne verujem u to, i svi koji me poznaju i poznaju istoriju moje podrške predsedniku kao kandidatu znaju da to nije istina”. Saskind i dalje ostaje pri tome da je tačno preneo njene reči u svojoj knjizi a u nedavnom intervjuu rekao je kako veruje da je Anita Dan trenutno pod velikim političkim pritiskom jer o tome kako se osećala u Beloj kući sa Saskindom nije razgovarala samo jednom, nego nekoliko puta, i svaki put je ponavljala isto.

Oni pribraniji u Americi tome se beskrajno čude jer ističu da je knjiga ukazala na sasvim druge, mnogo ozbiljnije probleme od toga da li Obamini momci poštuju ili ne poštuju žene s kojima rade. Na primer, problem odabira ljudi na ključna mesta u novoj administraciji. I sam autor to ističe kao najveću slabost Obamine uprave. U knjizi se vraća u decembar 2008. godine, kada Obama u praktičnom smislu još nije preuzeo vlast, ali je već Timotija Gajtnera izabrao za ministra finansija, a Lorensa Samersa postavio na čelo nacionalnog ekonomskog saveta, dva najvažnija ekonomska mesta u vladi.

“Ne razumem kako si to sebi mogao da učiniš”, navodno je Obami rekao demokrata iz Severne Dakote senator Bajron Dorgan. “Odabrao si pogrešne ljude!”

Obama je ignorisao njegovo upozorenje u vezi sa Gajtnerom i Samersom iako su u pitanju dvojica ljudi “čija su dela doprinela istoj onoj finansijskoj katastrofi koju bi sada trebalo da reše”, piše u knjizi Saskind. Nije li, naime, Gajtner bio predsednik njujorških Federalnih rezervi, isti onaj koji je pomogao Vol stritu da se jeftino izvuče? Nije li Samers bio borbeni pametnjaković sa Harvarda koji je tokom svog boravka u Ministarstvu finanaija smislio brilijantnu ideju o regulaciji derivata? Pored toga, Gajtner je bio Samersov zaposlenik u administraciji Bila Klintona, a obojica su bili povezani sa Robertom Rubinom, bivšim izvršnim direktorom Goldman Saksa, koji je postao predsednik Sitigroupe u trenutku kad je ta banka počela da tone u ponor. Mnogi Rubinovi članovi B-tima, kako ih Saskind naziva, premetnuli su se iz ljudi na visokim pozicijama u Klintonovoj administraciji u bogataše sa Vol strita.

Zašto je Obama odabrao Gajtnera i Samersa kada je mogao da stvori sopstveni prvoligaški tim na čelu s Polom Volkerom, bivšim predsednikom Federalnih rezervi, jedno je od najčešće postavljanih pitanja u turbulentne prve dve godine njegove vladavine.

Iako se Saskind u knjizi dominantno bavi „đavoljim paktom”, koji su sklopili Bela kuća i Vol Strit otkako je Obama došao na vlast, samog predsednika ipak prikazuje sa simpatijama. Obama je, prema Saskindu, brilijantan amater, iskren čovek koji nije bio pripremljen za toliku moć.

“Tokom mnogih dana krize u njegove prve dve godine Obama je često osećao pritisak – morao je da igra ulogu predsednika, da bude samopouzdan i da ima kontrolu svaki dan, i to pred svojim ponosnim takmičarskim timom, čiji su mnogi članovi do juče služili prethodnom predsedniku”, piše Saskind. U knjizi tvrdi da se Obama, posle jednog privatnog “izliva” slabosti, poverio jednom od svojih najbližih saradnika: “Ne mogu da dopustim da me ljudi vide ovakvog, ne želim da me tim vidi ovakvog. Ali ustajem svakoga dana. Težak je to teret.”

Izolovan unutar ružičastog oblačića Bele kuće, Obama je na neki način postao talac ljudi koje je odabrao za najbliže saradnike, a onda preuzeo i pasivnu ulogu, dok su njegovi saradnici vodili glavnu reč. Glavni majstor debate bio je, naravno, Samers, a prilikom jedne, posebno žestoke rasprave u martu 2009. godine, iscrpljeni i pokoreni Obama napustio je sastanak kako bi otišao na šišanje i večeru sa porodicom. “Kad se vratim, želim da ovo bude rešeno”, navodno je rekao.

Samers i Gajtner, piše Saskind, dugo su tvrdili da ekonomija, kao i bolestan pacijent, treba lekara koji će da sledi Hipokratovu zakletvu – “prvo, ne čini nikakvu štetu”. Sledom toga su obojica savetovali Obami da ne preduzima korake koji bi mogli da imaju nepredvidive posledice, ali zaštita od nepredvidivih posledica uglavnom se odnosila na banke, a ne na milione ljudi koji su zbog njihova profita ostali bez posla, zdravstvenog osiguranja i krova nad glavom, pa su se tako, na primjer, Samers i Gajtner protivili meri za koju se zalagao Voker da se bankama zabrani trgovina za soptveni račun (proprietary trgovina).

Zapravo, optužuje Saskind, Obamin tim je direktno ignorisao ili bar usporavao njegove direktive o restruktuisanju banaka koje su izazvale finansijsku krizu. Obama je navodno još početkom 2009. godine naložio da se napravi plan koji je trebao da dovede u red “brojne velike, problematične banke počevši sa Sitigrupom”, ali mesec dana kasnije otkrio ke da je Ministarstvo finansija potpuno ignorisalo njegov nalog.

Gajtner, koga je jedan od bankara nazvao “našim čovekom u Vašingtonu” jer je pomagao da se izbegnu sistemske promene koje bi mogle da utiču na Voll Strit, odbacio je Saskindove tvrdnje rekavši kako su u pitanju izmišljotine. Leri Samers, čiji je citat “Sami smo kod kuće, nema nikog od odraslih”, zapravo je središnji deo knjige koja portretiše Obamu, takođe danas tvrdi da tako nešto nikad nije rekao i da je ta “glasina”, koja mu je pripisana, “kombinacija fikcije, iskrivljavanja i reči izvađenih iz konteksta”.

Saskind ostaje i pri tom citatu. Tvrdi da ga je čuo od izvora iz Bele kuće koji je pouzdan i da je ta Samersova rečenica nekoliko puta ponovljena. Saskind je pri kraju pisanja knjige razgovarao i sa samim Samersom i obavestio ga da će iskoristiti taj citat u knjizi. “Nikad to nisam rekao”, povikao je najpre Samers, ali onda i odgovorio na drugo Saskindovo pitanje: “Šta ste mislili pod tim kad se to izjavili?” Odgovor se, kaže autor, nalazi u knjizi.