Izvor: Politika

„Okupacija Volstrita” koja je počela skromno 17. septembra u Njujorku, za samo tri nedelje prerasla je u sveamerički fenomen koji više ne ignorišu ni mediji ni politički akteri. Iako je još u povoju i nije prerasla u pravu političku akciju, „okupacija” emituje energiju koja je usmerena protiv sistema koji je ekonomske nejednakosti zaoštrio u tolikoj meri da su postale teško podnošljive.

Sa aktiviranjem „filijale” protesta i u Vašingtonu, nedaleko od Bele kuće, u fokus je došao i odnos „okupacije” prema predsedniku Baraku Obami, s obzirom na preovlađujuće uverenje da su njeni učesnici pre samo tri godine uglavnom bili i Obamini glasači.

Obama je međutim retko pominjan i na „Trgu slobode”, nevelikom njujorškom parku u blizini Volstrita, koji je epicentar pokreta. Ako o njemu ipak, na insistiranje novinara, nešto kažu, to se svodi na to da su nade da će on sprovesti političke promene i obuzdati finansijsku industriju ostale neispunjene. Obama ih je, ukratko, razočarao.

„Sve je gore nego što je bilo”, kaže jedan „okupator”, koji predsedniku zamera da je mnogo popuštao svojim protivnicima i činio im bezuslovne ustupke.

Pa ipak, protest nije toliko protiv vlasti, koliko protiv korporativne moći koja vlast kontroliše. To je i gotovo očajnički pokušaj – jer se ne nagoveštava kako to postići – da se zaustavi rastuća moć finansijske i ekonomske elite, „1 odsto” protiv koji su ustali onih „99 odsto”.

Na jednom kartonu u pomenutom njujorškom parku, u kojem su se ulogorili „okupatori”, ispisana je tabela sa odnosima prosečne zarade radnika i menadžera. U njenom vrhu, kao u tom pogledu „najegalitarnije” društvo jeste Japan, gde je ta skala 1:11, a na dnu, kao najnepravednije, Amerika, sa brojkom 1:475!

Koncentracija bogatstva i shodno tome ekonomske moći, koja se onda pretvara u političku, pospešivana je promenama u poreskom i ekonomskom sistemu u poslednje tri decenije, tako da je krajnji ishod, kako je formulisano u naslovu jedne knjige o ovoj temi, „politika pobednik nosi sve”.

Ovo potvrđuju i brojevi. Od 1945. do kraja sedamdesetih, u džepove najbogatijih 10 odsto Amerikanaca odlazilo je između 33 i 35 odsto nacionalnog prihoda. Već 2007. njihov udeo bio je 50 odsto, pri čemu samo jedan odsto – oni prema kojima je usmeren gnev „okupatora” – prisvaja 25 odsto.

U isto vreme, američka srednja klasa, kojoj praktično pripadaju svi oni koji su zaposleni, primetno zaostaje. Nedavno je objavljeno da su njeni prosečni prihodi prošle godine bili na nivou onih iz 1997, a prema najnovijoj statistici, samo između juna 2009. i juna ove godine, prosečni prihodi domaćinstava opali su za 6,7 odsto.

Korporativna moć (procena je da u ovom momentu korporacije na računima imaju oko 2.000 milijardi dolara) u političku se pretvara kroz mehanizme lobiranja, što je inače najveća industrija u Vašingtonu. U poslednjoj deceniji u lobiste je otišlo 5.400 bivših članova kabineta kongresmena. Centar za odgovornu politiku navodi da je u biznis „kupovine uticaja” otišlo i 328 bivših funkcionera Obamine administracije. Od 120 kongresmena kojima je prošle godine prestao mandat, njih 39 danas su registrovani lobisti.

Na drugoj strani, nezaposlenost se uporno održava na broju od oko devet odsto (9,6 za one mlađe od 25 godina sa završenim koledžom, dok je među mladima koji imaju samo srednju školu, bez posla svaki peti). Mnogi diplomci koji su zaposleni, pri tome, rade na poslovima koji su ispod njihovih kvalifikacija i za veoma male plate.

Sve to je rezultat i finansijske i ekonomske krize iz 2008, u koju je, prvo Ameriku, a onda i ostatak sveta, gurnula upravo menadžerska vrhuška sa Volstrita – i pri tome ne samo prošla nekažnjeno, nego i nastavila po starom, računajući da će opet, ako bude stani-pani, biti spasavana parama poreskih obveznika, jer su velike banke „suviše velike da padnu”.

Učesnici mnogobrojnih „okupacija” u američkim gradovima ovo dobro znaju, ali nisu sigurni kako da to promene. Zasad poručuju da rešenje nije u tome „idite da glasate za ovoga, pa se vratite kući”. Inspirišu se „arapskim prolećem”, ali ovo što su započeli prerasta u „američku jesen”.