Izvor: Standard

Analiza globalnih procesa na planeti pokazuje da je poslednjih decenija došlo do dubokog sloma trendova stvorenih u industrijskoj epohi. Zapad je počeo neobično brzo da gubi neosporno vođstvo u ekonomsko-socijalnoj sferi.

Bez obzira što je treći svetski (hladni) rat između svetskog hegemona SAD i pretendenta na vođstvo SSSR – zemalja koje su bile na čelu zapadnog i istočnog političkog bloka – završen porazom Sovjetskog Saveza i, reklo bi se, bez obzira što je potvrđena nesporna pobeda liberalno-tržišnog modela uređenja sveta („kraj istorije” po Frensisu Fukujami), upravo je u to vreme liberalno-tržišni model počeo da pokazuje sistemsku grešku.

Stabilnost liberalno-tržišne ekonomije, koja se gradi na konkurenciji, moguća je samo ako se ona stalno prihranjuje novim izvorima energije. Upravo to dobijanje novih izvora predstavlja cilj politike globalizacije, koju sprovodi Zapad. Međutim, obzirom da se ostvarila, globalizacija je postala prepreka ekonomskom rastu jer se on zasniva na spoljnoj ekspanziji. Posle završetka globalizacije postaće neizbežan prelaz na „igru od nule”, što dovodi do potrebe preuređenja sveta iz korena.

Na planeti se završava period ekstenzivnog rasta. O tome svedoči i finansijsko-ekonomska kriza, koja se razbuktala 2008. godine predstavljajući nastavak krize iz 2000. godine. Na redu je sledeća ozbiljnija faza krize, kad će ona dobiti ne samo ekonomski već i politički karakter.

Istraživanja koje radi Ruska akademija nauka u okviru projekta „Kompleksna sistemska analiza i modeliranje dinamike svetskih procesa” pokazuju da će sledećih decenija svet da pretrpi ceo niz velikih promena:

1. Globalni demografski prelazak (stabilizacija brojnosti stanovništva na Zemlji);

2. Radikalne promene savremenog političkog sistema u okviru koga je završetkom globalizacije neizbežan prelaz na sistem deobe, na globalno regulisanje;

3. Neizbežno zaoštravanje pitanja kako će se vršiti globalno regulisanje. Odgovor na to pitanje će postati glavni kamen spoticanja svetske politike, budući izvor vojnih, političkih i ekonomskih sukoba.

Sledećih godina svetu može da zapreti rat za izvore energije. Kako bi se izbegla katastrofa, neophodan je temeljni lom potrošačke etike ponašanja. Istovremeno, finansijske elite Zapada će najverovatnije poželeti da reše sve probleme rukovodeći se scenarijem sklopljenim 11. septembra 2001 godine, uz oslanjanje na vojnu moć. Šta u vezi s tim može da snađe Rusiju, SAD i Kinu u najskorijoj budućnosti?

* * *

TRI AMERIČKA SLONA SAD postepeno ustupaju pozicije u priličnoj meri ponavljajući put Velike Britanije od pre sto godina. Njihovu snagu drže „tri slona” – tehnološko, finansijsko i vojno liderstvo.

Tehnološko liderstvo SAD se obezbeđuje:

1. Uspostavljanjem sredine koja prihvata inovacije i sama ih stvara;

2. Pritokom naučnika iz inostranstva (istina, ova mogućnost će se naglo smanjiti čim se, zbog krize, smanji finansiranje).

Finansijsko vođstvo SAD je obezbeđeno razvojem finansijskih institucija, ali pre svega time što Federalne rezerve SAD štampaju dolare kao rezervnu valutu koja je još uvek svima potrebna. Objektivne potrebe sveta u povećanju dolarske monetizacije su se ružno poigrale sa Sjedinjenim Državama: poslednjih decenija SAD su navikle da žive zahvaljujući kreditima koje otplaćuje ostali svet, a odvikle su se od toga da žive sa onim što stvarno imaju. Kad pukne dolar, zabava će biti gotova. Teško je reći kako će se stanovništvo Amerike ponašati kad se dohodak smanji duplo, ali je potpuno jasno da će socijalna napregnutost u toj multietničkoj zemlji naglo da ojača i izvikani „melting pot” će se raspasti.

Vojno liderstvo SAD obezbeđuju ogromni vojni troškovi, ali, kada dolar padne, vojni programi će morati da se smanjuju (ili će započeti veliki rat).

Još jedan faktor sadašnjeg vođstva SAD je kontrola informacionog prostora i njen oreol „stuba demokratije i slobode”, koji se vrlo uspešno širi. Međutim, u vreme mreža kontrola informacionog prostora je sve složenija i oreol tamni (spisak neuspeha postaje duži od spiska pobeda).

Da bi se obnovile, Sjedinjenim Državama je neophodna strast naroda i spoljni neprijatelj, ali spoljnog neprijatelja nema, a strast je sve manja (što je zakonomerno za potrošačka društva).

Sve u svemu, Ameriku čekaju teška vremena.

Rusija je trenutno u „zamci zemalja koje imaju sirovine”, što može u jednom trenutku da dovede do rasturanja zemlje. U uslovima demografskog pada i depopulacije potrebni su izuzetni napori kako bi se situacija prelomila kao i – podrazumeva se – politička volja, jača od one na koju smo navikli.

Kina je za sada u jačanju. Nije joj potrebna jaka svetska kriza jer bi Kinu ostavila bez kupaca. Ali bi joj bila zato bila korisna jedna slabija kriza, ona kriza koja slabi geopolitičke konkurente. Potrošači sa Zapada, koji siromaše, sa velikom spremnošću odriču se svojih skupih roba u korist jeftinih kineskih. Istina, kinesko jačanje predstavlja samo prelazni period, koji će se pre ili posle svakako završiti. U Kini se problemi povećavaju: raste broj starijeg stanovništva, radi jačanja unutrašnje potražnje, moraju se povećavati plate, ali to će da diže nabavnu cenu roba i smanjiće njihovu konkurentnost. Povećanje nivoa života će povećati potražnju i može da dovede do smanjenja ideološkog uticaja Komunističke partije. Međutim, zbog visoke demografske inertnosti, Kina će još relativno kratko vreme moći da sačuva tendenciju jačanja. Za sada Komunistička partija Kine, koja je na vlasti, sve što čini – čini pametno i u pravo vreme.

GEOPOLITIČKA DISTANCA Situacija u Evropi je vrlo složena. Neminovno će osvanuti dužnička kriza. Vera u jedinstvenu Evropu bitno je devalvirana. Nameće se istorijska paralela: početkom 20. veka takođe se mnogo govorilo o „Sjedinjenim Državama Evrope”, a sve se završilo sa dva svetska rata. Sada je malo verovatno da će u Evropi doći do rata (mada Evropljane čeka još važnih napora zbog socijalne nestabilnosti), ali je neizbežno odbijanje ideja evropske integracije. Takođe, Evropa će morati da stegne kaiš, a ona se odvikla od toga.

Najvažniji uticaj na dinamiku globalnih procesa u bliskoj i srednjoročnoj perspektivi imaće kinesko-američki odnosi. Pritom, nivo intenzivnosti međudržavnog konflikta u kome su Kina i SAD zavisiće od dejstva faktora usmerenih u različitim pravcima.

S jedne strane, Kinu, koja velikom brzinom smanjuje „geopolitičku distancu” od Amerike, Amerikanci gledaju kao na glavnu potencijalnu pretnju. Đulijeto Kjeza je nedavno primetio: „Ukoliko milijarda Kineza počne da jede meso i da pije mleko onako kako to radimo mi, kroz deset godina neće biti za sve nas mesta na ovoj planeti. A kada ne bude mesta, šta to znači? Još 1998. godine u SAD je objavljen dokument „Project for the New American Century”. Tu je proročki napisano da će 2017. godine Kina postati najveća pretnja za bezbednost SAD. I sve se ostvaruje. Mi smo u 2011. godini, ostalo nam je još šest godina”.

Čak i površinska analiza spoljnopolitičke aktivnosti SAD pokazuje da upravo Kina u poslednje vreme predstavlja i glavobolju Vašingtona i glavni stimulans za njegove postupke na svetskoj areni. U nedavnom izveštaju MMF kaže se da se „vreme Amerike završava” i da će sledećih pet godina kineska ekonomija da prevaziđe američku i da gurne SAD na drugo mesto. Odatle i težnja SAD da zaustave rast ekonomije Kine pre nego što dođe do njenog blokiranja američkog pristupa izvorima energije.

S druge strane, globalizacija u određenoj meri stabilizuje zapadnu ekonomiju, pre svega američku, tako što mnogo nestabilnih vrsta industrijske proizvodnje prebacuje iz Amerike u Evropu i Kinu. To je industrijske zemlje učinilo manje osetljivim na ciklična kolebanja koja nastaju zbog dopunjavanja sirovinskih rezervi i investiranja u kapitalnu opremu. Kina u stvari predstavlja „industrijski pogon” SAD i za sada je izuzetno važna za Ameriku upravo takva.

TIGAR KOJI PUZI U principu su u budućnosti moguća dva glavna (suštinski različita) scenarija razvoja međusobnih odnosa Kine i Amerike. Prvi scenario je mekan („tigar koji puzi”).

Prema tom scenariju Kina, dok se bude razvijala ekonomska kriza, neće aktivno pritiskati SAD. Ona će postepeno zauzimati sve zgodniju poziciju sve jače stežući Ameriku. Da bi uspela u tome, Kini su potrebni i vreme i međunarodna stabilnost. Zato će ona postepeno postizati sve bolje uslove za sebe ne praveći pritom za sada nagle pokrete. Rusija je Kini potrebna uglavnom kao isporučilac sirovina i ništa više od toga. Da se ujedinjuje sa Rusima (na primer, radi suprotstavljanja Sjedinjenim Državama), Kina najverovatnije neće jer joj to ne treba.

Uostalom, i Rusija, čak i ako bi pokazivala spremnost da ustupi mesto Zapadu, pekinškim rukovodiocima ne odgovara za ulogu strateškog saveznika. Sa SAD Kina će se dogovarati za razgraničenje sfera svetskog uticaja.

Mogućnost za ostvarenje ovog scenarija zavisi od toga koliki je među kineskom elitom sloj upravljača i političara takozvanih „konfučijanaca” (kineski termin), koji je vrlo uticajan, a koji se u spoljnoj politici rukovodi pristupom orijentisanim na postizanje konsenzusa.

Ocenjujući posetu predsednika Kine Sjedinjenim Državama u januaru 2011. godine, ruski stručnjaci su konstatovali da je suština te posete bila u tome što je prvi put obnarodovana karakteristika odnosa SAD i Kine: „Međusobno poštovanje glavnih interesa druge strane”. To znači da su obe strane priznale međusobnu zakonitost razgraničenja interesa i da nemaju nameru da tu uslovnu liniju razgraničenja krše. To takođe znači i da je Kina po snazi nuklearnog oružja zauzela mesto Sovjetskog Saveza kao partnera SAD u globalnoj dvopolnoj šemi, u kojoj pokretača progresa predstavlja upravo suprotstavljenost te dve sile…

Istovremeno, kada se procenjuju šanse mekog scenarija, mora da se konstatuje i sledeće.

Prvo, dogovori, postignuti između Kine i SAD, nemaju status međunarodnih sporazuma. To su namere, izgovorene za administracije Baraka Obame i nema nikakvog razloga da se smatra kako će u uslovima krize nove administracije te namere da se očuvaju. Poslednji događaji u Africi, između ostalog u Libiji, pokazuju da već sada SAD aktivno istiskuju Kinu iz Afrike. O tome, dok objašnjavaju ulogu SAD u događajima u Libiji, čak se i ne libeći otvoreno govore visoki američki činovnici. Bivši zamenik ministra finansija SAD Pol Krej Roberts, komentarišući poziciju Vašingtona u vezi sa Libijom, izjavio je da je cilj Amerike da istisne Kinu sa područja Sredozemlja. Prema njegovim rečima, Kina je na istoku Libije ostvarivala ogromne investicije od eksploatisanja energenata, tako da danas, zahvaljujući vojnoj operaciji u toj zemlji, kineske kompanije gube stotine miliona dolara: „Oni tamo imaju 50 velikih investicionih projekata i sve se to baca u đubre, dok se u Pekingu odlično shvata da je vojna intervencija u stvari igra protiv Kine”. Istovremeno je Roberts priznao da se „ne radi toliko o nafti, koliko o politici kineskog ubacivanja u Afriku i o tome kako Kina gradi pozicije za svoje potrebe u energiji”.

KINESKI DŽOKER Drugo, mada Kina za sada i trpi krajnje neprijateljske akcije SAD, uključujući i očigledno krnjenje njenih interesa od životne važnosti, ne zna se koliko će to da traje. „Strategija tigra”, koje se Kina pridržava, pretpostavlja u prvoj etapi približavanje cilju puzeći (važno je da ne budu primećeni), a zatim skok. Međutim, teško je ne primetiti da „tigar koji puzi” (Kina) već počinje malo prejako da dere sopstveni stomak o sve moguće prepreke koje postavljaju Amerikanci. To u uslovima situacije u svetu koja se brzo menja može da isprovocira tigra na skok. Tako da je u savremenim uslovima takođe veoma moguć drugi (čvrsti) scenario („Kineski džoker”).

U tom slučaju stanje konfliktne uzajamnosti dve glavne strane u međunarodnom konfliktu (Amerike i Kine) prelazi iz latentne faze u demonstracionu, koja, potpuno je moguće, može da se završi novim hladnim ratom, koji će dovesti, kao što se zna, do vruće faze lokalnog (regionalnog) vojnog konflikta, a možda i do velikog rata.

Kina je već pokazala žuti karton Zapadu (konkretno Americi) u martu 2009. godine, kada je u Kini (i Tajvanu) u ogromnom tiražu izdat zbornik članaka uticajnih novinara pod zajedničkim nazivom „Kina je nezadovoljna. Veliko vreme, veliki ciljevi i naše unutrašnje i spoljne prepreke”. Publikacija je dobila veliki međunarodni odjek. U njoj se nudi odgovor na pitanja o tome kakav treba da bude odnos Kineza prema spoljnjem svetu, pre svega prema SAD, pa i prema Rusiji.

Autori postavljaju pitanja tako što polaze od činjenice da u značajnom delu kineskog društva i vojnih krugova jača nezadovoljstvo politikom Zapada prema Kini. Autori se zalažu za čvršći kurs i zahtevaju da „čvrsto držeći u rukama mač, Kina treba da se bavi ekonomskim poslovima i spoljnom trgovinom”, da za Kinu obezbeđuju isporuke prirodnih energenata koji su joj neophodni. Pri tom se stanovništvo zemlje orijentiše na to da, s jedne strane, vlasti Kine duboko razumeju probleme običnih ljudi, a sa druge – to da je za unutrašnje i spoljne muke Kineza kriv Zapad, koji treba „naterati da odgovara za uvrede i poniženja kineskog naroda i da ispuni ono što Kina pošteno traži”.

U inostranstvo se šalje misao da je do sada, zbog politike Zapada prema Kini, koja je trajala više od 20 godina, „kod Kineza sazrelo shvatanje nepravednosti te politike i protest protiv nje; taj protest može da se izlije u najrazličitijim oblicima, sve do oružane zaštite svojih ekonomskih i drugih interesa”.

U pripremnoj fazi samoopredeljenja Kine prema svetskom sistemu, kao u bajci – mudrost je kod Kineza bio Majmun, koji je sedeo na planini, i koji je odozgo posmatrao bitku u Dolini dva Tigra. U aktivnoj fazi, kao u bajci, pojaviće se vladar vodene stihije – Zmaj, koji se probudio, uzleteo i može sve da zbriše sa svog puta. Upravo je Zmaj sada nacionalni simbol Kine. On je počeo da se budi 1979. godine (početak reformi), a da uzleće će početi od 2012, u godini „Crnog Zmaja”…