Извор: ФДБ, проф. др Душан Пророковић

„Чуда се не дешавају, све је последица рада.“ Већина балканских политичара ову реченицу Александра Лукашенка неће схватити. Зашто? Једни и даље верују у чуда. Појавиће се „неочекивана сила која решава ствар“ и донети неко спасоносно решење. Подразумева се, западна сила. Невероватно је да се на одговорним позицијама налази толико људи који упорно понављају да је чланство у ЕУ и НАТО решење само по себи. Зато и они који нису у чланству треба хитно да се учлане. И криза ће проћи, све ће се решити, као да рецесије није било, као да се пандемија није догодила.

Други су оптимисти, понављају причу о бесповратној помоћи и милијардама које ће делити ЕУ, довољним да се обезбеди економски раст и технолошки развој. Иако се испоставило да бесповратна помоћ, и поред тога што се тако зове, заправо представља ново кредитно задужење ЕУ као целине, те ће се зајам враћати до 2058. године. Ако уопште буде могао да се врати, јер ће новим задуживањем држава чланица и ЕУ као целине дуг порасти на преко 80% укупног бруто друштвеног производа, што је већ прелазак границе након које ништа није исто. Да, посматрајући индикаторе животног стандарда може се закључити да просечан Хрват нешто боље живи од просечног Белоруса. Већа му је плата, вози бољи аутомобил, више путује… Само што се међутим тим индикаторима не налази податак да Хрватска дугује око два и по пута више него Белорусија, иако има око два и по пута мање становника. Данашње генерације су због своје лагодности и ситних привилегија прокоцкале будућност оних који тек треба да раде и стварају. Нове генрације ће враћати дуговања, живеће неупоредиво теже. Интересује ли то икога?

Трећи остају убеђени да нам бољитак доносе страни инвеститори, које ћемо успут помоћи субвенцијама, ослобађањем плаћања пореза и другим бенефицијама. У таквом систему нема колектива, пољопривредно земљиште је приватизовано, тим послом се баве мултинационалне корпорације. На институцијама је да „стварају амбијент“, никако да раде на појединачним пројектима, да изгарају за свако радно место.  Зато се држава повлачи из привреде, последично и из науке, образовања, културе. То је препуштено невладиним организацијама и разним форумима. У Србији је „либерализовано“ тржиште уџбеника. Уз изговор да се због процеса придруживања ЕУ томе мора прибећи, не може један државни завод имати монпол. Десило се да сада тржиштем убедљиво доминирају немачки издавачи, који полако убацују у школске програме оно што одговара њиховим виђењима одређених историјских догађаја. Тек када се подигне велика прашина у јавности они се заустављају под претњом да више нико неће куповати њихове уџбенике. Отварање државе за стране инвеститоре увек и свуда има своје лице и наличје, последице нису само економске.

Уосталом, за све те западњаке, еврофанатике и неолиберале од Алпа до Црног мора Белорусија је далеко, занимљива у геополитичком контексту, као нека „нова Украјина“, као држава која ће бити брана проласку руских утицаја ка централноевропском пространству и ништа више од тога. Летимични преглед извештавања медија у овом географском региону увече 4. августа, говори да је врло мало простора дато годишњем обраћању председника Лукашенка белоруском народу, тек неколико реченица, а и то што је написано искључиво је посвећено односима званичног Минска са Москвом и преузето је из извештаја моћних западних новинских агенција! Задовољство је исказано због „оштрих порука Москви“ и тезе о припремању нереда у Минску, али је истовремено провејавало и незадовљство услед поруке да је Русија била, јесте и биће „најближи савезник , ко годда је на власти у Белорусији или Русији.“

Изузетак је само локална редакција Радио Спутника, која је овом догађају придала велику пажњу и пренела већину порука. А имало се шта пренети. Председник Лукашенко је део свог обраћања посветио унутрашњим питањима, међу којима је поред инсистирања на раду, одржавању квалитета производа и услуга занимљива и прича о развоју домаће науке. Ово указује на покушај задржавања самосталности у планирању научно – технолошког развоја као покретача иновационих циклуса у различитим привредним гранама што представља дугорочни акцелератор економског раста. Ипак, посебну пажњу изазвао је онај други, спољнополитички део.

Насупрот већини политичара који убеђују бираче да ће се након пандемије „свет вратити у стари ритам“, а њихови животи бити исти као и раније, Лукашенко је упутио једно ново, дрматично и сасвим истинито предвиђање: „Наша планета постепено, али сигурно клизи у пропаст. Чини се да је довољно запалити обичну шибицу и планета ће експлодирати“. Напетости расту како на глобалном нивоу, тако и унутар региона у различитим деловима света. Пандемија јесте донела неке нове претње, покренула старе дилеме и оголила бројне организације, али она није сама по себи узроковала ову велику светску политичку кризу. Она је само убрзала. Лукашенков закључак да је „најгоре што су међународно-правни и мултилатерални политички инструменти регулисања, којима су се тако поносили током Хладног рата, у ствари постали анахронизми које нико не узима у обзир“ јесте тачан, али су узроци свега још у деведесетим годинама ХХ века када су САД процениле да им међународно-правни и мултилатерални политички инструменти регулисања представљају део проблема, а не део решења за одржавање глобалне хегемоније.  Лукашенко поручује и да нажалост „светске владајуће елите нису у стању да развију нове инструменте“, што је разумљиво за председника једне, у глобалним размерама, државе са ограниченим ресурсима. Таквих држава је највећи број на свету, оне морају бранити своје интересе ослањањем на инструменте међународног права и поштујући договорена правила игре у међународним односима. Не знамо шта се тачно циља поруком да ће Белорусија тежити „повећању броја пријатељских земаља“, али ако иза тога стоји и намера да се у билатералном или мултилатералном формату иницирају нова решења и инструменти који ће бити предлагани од стране већег броја мањих држава међународним организацијама, онда то има смисла и такву идеју треба поздравити. Међународни односи данас су непредвидљивији него што су били јуче, светски политички систем је нестабилнији него што је био, сваки покушај којим ће бити повећана предвидљивост и осигурана стабилност вредан је пажње. Зато се може разумети и Лукашенков став да „Белорусија није пријатељ са неким против некога“ и да ће заговарати вишевекторску спољну политику.

Ипак, и поред свих истинитих, тачних и циљаних порука, остаје недоумица о неколико изречених ствари. Председник Лукашенко је завршио обраћање врло емотивно: „Данас чврсто држимо у својим рукама будућност, будућност наше независне Белорусије. Нећемо вам дати земљу, независност је скупа. Али, вреди да је сачувамо и пренесемо на будуће генерације. Белорусија је иза нас, чиста и ведра, искрена и лепа, марљива, помало наивна, мало рањива, али она је наша. Она је вољена. И не одриче се својих вољених!“ Коме је ово намењено? На кога је Лукашенко мислио? Ако је тачно да постоје групе које желе оспорити независност земље, онда Белорусија није оаза мира и стабилност у срцу Евроазије, како је током истог обраћања речено! Онда постоји потенцијал за дестабилизацију! Ако су фактори дестабилизације иностраног карактера, онда се независност и сувереност не чувају мултивекторском политиком, него јачањем војне, економске и политичке моћи и учвршћивањем савезништава која ће правити контратежу претећој страни. Или, шта значи порука Русији да су на иницијативу Москве „братски односи промењени у партнерске.“ Независност и сувереност и подразумевају да се са другима граде партнерски односи. У политици нема љубави. Или, како би рекао Бенџамин Дизраели – нема пријатеља у међудржавним односима  (у овом конкретном случају – браће) него само голих интереса. На Балкану постоји пословица: ако смо браћа, кесе (у пренесеном значењу – новчаници) нам нису сестре! Белорусија је чланица евроазијске интеграције и докле год је задовољна статусом у том оквиру, вероватно ће у истој и остати. Онога тренутка када процени да од тога нема користи или да би боље штитила своје интересе самостално или у неком другом савезу, из ње може иступити. Овде само треба имати у виду оцену са почетка текста. За политичаре се тај други пут чини лакшим, али се на крају он за становништво земље показује тежим. Те такозване реформе које се захтевају подразумевају стална нова задуживања, политичке уступке, друштвену трансформацију, повећавање улоге невладиног сектора у државном апарату и тоталну и беспоговорну приватизацију која се на крају не завршава преласком белоруских предузећа у руке иностраних деоничара, већ уништавањем домаћих предузећа да би се купило тржиште и пласирали инострани производи. Ко не верује нека посети Балкан. Конфузна је и конструкција како ће Русија остати „најважнији савезник“, иако истовремено сам председник Лукашенко оптужује тог „најближег савезника“ да му ради о глави и шаље „вагнеровце“ у центар Минска да дестабилизују земљу неколико дана уочи избора. Какав је то савезник? Може ли се такав однос уопште назвати блиским?

Ове недоумице кваре општи утисак, остављају неке делове обраћања недореченим, подложним тумачењима и разним злоупотребама. Што је штета. Јер, председник Лукашенко је дао прецизну и неискривљену слику савремених међународних односа и упутио гласно упозорење око тога шта нас чека ако не буде разума и искрености у сучељавању са последицама глобалне кризе. Што је сасвим довољно за почетак у процесу тражења решења. На томе треба радити. Чуда се не дешавају. Ниједна криза није решена сама од себе.