Izvor: RFE, The Christian Science Monitor

Kombinacija rastućih populističkih aspiracija u globalnoj areni i s tim u vezi teškoće u oblikovanju zajedničkog globalnog odgovora na političku i ekonomsku krizu – predstavlja opasnost od međunarodne zbrke i nereda na koji bilo Nemačka, Rusija, Turska, Kina, ili SAD, ne mogu sami da pruže efikasni odgovor, piše u “Kriščen sajns monitoru” (The Christian Science Monitor) Zbinjev Bžežinski (Zbigniew Brzezinski), koji je bio savetnik američkog predsednika Džimija Kartera (Jimmy Carter) za bezbednost.

Zajednički izazov za sve nas je svojstven u tekućoj transformaciji globalne politike.

Da počnem sa tri načelne tvrdnje, odnosno stava.

• Prvo, globalni mir ne ugrožavaju utopistički fanatici, kao što je to bio slučaj tokom 20 veka, već turbulentna složenost svojstvena za nestabilni fenomen globalnog političkog buđenja;

• Drugo, sveobuhvatni i trajni društveni napredak je ostvarljiviji kroz demokratsku participaciju nego autoritarnu mobilizaciju;

• Treće, globalna stabilnost u naše doba može biti promovisana jedino saradnjom širih razmera, a ne kroz imperijalnu dominaciju.

Tokom 20 veka bili su dominantni fanatični ideološki napori da se iznova stvaraju društva brutalnim totalitarnim metodama koje su počivale na utopističkim projekcijama.

Evropa iz tog doba najbolje zna za ljudsku cenu takvog pojednostavljenog i arogantnog ideološkog fanatizma. Danas, na sreću, sa izuzetkom nekoliko izolovanih slučajeva kao što je Severna Koreja, malo su verovatni novi pokušaji širih razmera utopističkog društvenog inženjeringa.

To je uglavnom zbog toga što se u 21-om veku, po prvi put u istoriji, ceo svet politički budi.

Ljudi iz celog sveta su u pokretu, povezani su, kivni su zbog relativne socijalne uskraćenosti i sve više odbacuju autoritarnu političku mobilizaciju. Iz toga proizilazi da je demokratska participacija na duže staze najbolja garancija i za društveni progress i za političku stabilnost.

Međutim, kombinacija rastućih populističkih aspiracija u globalnoj areni i s tim u vezi teškoće u oblikovanju zajedničkog globalnog odgovora na političku i ekonomsku krizu – predstavlja opasnost od međunarodne zbrke i nereda na koji bilo Nemačka, Rusija, Turska, Kina, ili SAD, ne mogu sami da pruže efikasni odgovor.

Zaista, sa potencijalnim globalnim metežom – koji se podudara sa pojavom novih pretnji univerzalnom blagostanju i čak ljudskom opstanku – može se suočiti samo kroz širi okvir saradnje koja bi se zasnivala na rasprostranjenijim zajedničkim demokratskim vrednostima.

Osnovna činjenica je da međuzavisnost nije slogan već opis sve većeg imperativa stvarnosti. Amerika uviđa da joj Evropa treba kao globalni saveznik, da je saradnja sa Rusijom od međusobne i sve veće koristi. Ekonomska i finansijska međuzavisnost sa Kinom koja je u rapidnom usponu, ima posebnu političku osetljivost, zatim veze SAD sa Japanom su važne ne samo za njihovo uzajamno, već i blagostanje celog Pacifičkog regiona.

Nemačka je privržena ideji još ujedinjenije Evrope u okviru EU i bliskim vezama preko Atlantika sa Amerikom i u tom kontekstu može bezbedno da neguje uzajamno korisnu ekonomsku i političku saradnju sa Rusijom.

Turska, koja je pokrenula pre skoro 100 godina društvenu i nacionalnu modernizaciju uglavnom po ugledu na Evropu, preuzima veću regionalnu ulogu kao ekonomski dinamična i politički demokratska država, istovremeno kao članica Atlantske alijanse i dobar sused Rusije.

Rusija, uviđajući da se njena modernizacija i demokratizacija međusobno osnažuju i ključni su za njenu važnu ulogu u svetu, takođe teži široj saradnji sa Evropom, Amerikom, i, sasvim prirodno, sa svojim veoma dinamičnim susedom na istoku – Kinom.

Stoga je sazrelo vreme za prevođenje vrednosti i interesa koji nas drže na okupu, u sveobuhvatnije veze. To zahteva promišljeno promovisanje istinskog pomirenja između istorijski sukobljenih naroda.

EU ne bi danas postojala bez promišljenog napora Francuske i Nemačke – ne samo na zvaničnom nivou već pre svega između njihovih naroda – da gaje istinsko i duboko ukorenjeno nacionalno pomirenje. EU ne bi mogla da prigrli Centralnu Evropu da sličan napor nisu preduzeli Nemci i Poljaci.

Mada neprijatelji u prošlosti, Turska i Rusija su sada dobri susedi, a Turska i EU su angažovani u komplikovanim pregovorima o međusobno korisnim odnosima. Još šira Evropa nije moguća dok se ostvari slično pomirenje između Poljaka i Rusa.

Još širi okvir za saradnju može da se pojavi u meri u kojoj Amerika i Rusija produbljuju svoju saradnju, koristeći činjenicu da, kada je reč o običnim ljudima, nikada nije bilo istinskog animoziteta između Amerikanaca i Rusa.

U svakom slučaju, potrebno je da se suočimo sa realnošću da u decenijama koje slede, šira saradnja između regiona biće ključna za globalno blagostanje.

Tekući uspon dinamičnih i mnogoljudnih azijskih država kao ključnih igrača – pre svega Kine, pre toga Japana, a uskoro Indije i Indonezije – kao i sve bliskija saradnja međudržavnih organizacija na ovom kontinentu, sve to iskazuje prednosti koperacije širih razmera među regionima u svetu. U stvari, što bude intenzivnija regionalna saradnja u samoj Aziji, to su manje šanse da ponovi bolnu istoriju Evrope iz 20 veka, a veće mogućnosti za širu saradnju između “novog Istoka” i “starog Zapada”.

Potencijal za takvu saradnju takođe sugeriše – da bi se izbegli novi veliki sukobi – sada probuđeni ljudi u predstojećim decenijama mogu da dele univerzalnu političku kulturu u kojoj će globalna kooperacija biti osnažena – mada sa nekim neizbežnim lokalnim varijacijama – na osnovu ustavom definisanih demokratskih principa.

Japan, Južna Koreja i Indija pružaju primere globalnog potencijala za međukulturnu demokratsku univerzalnost.

Vreme je da se ukaže na budućnost koja pruža veću nadu, imajući pre svega u vidu sadašnju sklonost ka istorijskom pesimizmu. Vreme je takođe da se razmišlja konkretno i praktično, u geopolitičkim terminima, kako se strpljivim koracima može unaprediti i institucionalizovati takva budućnost koja više obećava.