Izvor: Geopolitika

Problem Francuske danas, a to ne traje od dolaska Sarkozija na vlast, jeste da ona progresivno napušta sve svoje nacionalne prerogative (odbrana, diplomatija, novac, pravda) u korist jednog supranacionalnog entiteta što je EU, koja je tek političko razrastanje NATO. Pošto je Nacionalni front jedina demokratska partija u Francuskoj koja odbija ukaze ili diktate onoga što bi moglo da se nazove anglo-saksonska ideologija (ultraliberalizam, masovna politika imigracije, iščezavanje kultura), normalno je da svi oni koji su za takvu politiku, smatraju Nacionalni front za svog smrtnog neprijatelja.

Marin Lepen, mlada i harizmatična podpredsednica Nacionalnog fronta, ćerka osnivača partije Žan Mari Lepena, predstavlja novo zapaženo lice na političkoj sceni Francuske. Na prolećnim regionalnim izborima, na kojima je predvodila stranku, Marin Lepen je uspela da povrati i učvrsti ranije izgubljene političke pozicije Nacionalnog fronta. Istraživanje javnog mnjenja, prema pisanju „Monda”, pokazuje da njena popularnost nimalo ne zaostaje za rejtingom njenog oca. Zbog toga mnogi Marin Lepen, nakon povlačenja dugogodišnjeg lidera Žan Mari Lepena, vide na čelu Nacionalnog fronta. Marin Lepen veoma se ljubazno odazvala našoj molbi i dala veliki intervju „Geopolitici”.

Molimo vas da ukratko iznesete i bliže pojasnite političku poziciju Nacionalnog fronta, kao i da komentarišete regionalne izbore, održane pre nekoliko meseci i učinak Vaše partije?

– Nacionalni front, koji je osnovao moj otac 1982, bio je od početka politički pokret zasnovan na odbijanju dekadencije i odbijanju podređenosti totalitarnim ideologijama. U to doba komunizam je predstavljao u našim očima istinsku opasnost, a Nacionalni front je bio na čelu te borbe. Moj otac je 1984. bio prvi francuski političar koji je javno odao poštovanje žrtvama komunizma na javnom kanalu francuske televizije. Paralelno s tim, Nacionalni front je bio prvi demokratski pokret u Francuskoj koji se veoma jasno suprotstavio politici masovne imigracije, željenom istovremeno od krupnog kapitala i političkog establišmenta, levice i desnice.

O rezultatima poslednjih regionalnih izbora u Francuskoj, na kojima je Nacionalni front ponovo došao u snažnu izbornu dinamiku, može da se kaže da su birači – deo našeg izbornog tela koje je bilo zavedeno 2007. populističkim diskursom Nikole Sarkozija – shvatili da ih je predsednik Republike slagao i da je kaznio vladu masovnim glasanjem u korist levice i Narodnog fronta. Francuzi su shvatili da iza obećanja predsedničke kampanje (smanjenje nezaposlenosti, povećanje kupovne moći, borba protiv nesigurnosti itd.) nije bilo ničeg osim vetra, i da Sarkozi nije bio ličnost u koju se moglo imati poverenja. Presuda ovih regionalnih izbora jeste da od sada postoji istinski raskid između francuskog naroda i onih koji njime upravljaju.

Takođe nas zanima i obrazloženje vaše kritike upućene „političkoj klasi”, odnosno dvema partijama koje, kako vi tvrdite, „30 godina dele vlast u Francuskoj”?

– Krupni biznis, tradicionalno povezan sa partijama desnice, jeste istinski davalac naređenja u politici Francuske, i generalno u zapadnim zemljama pod anglo-saksonskim uticajem. Sa Fransoa Miteranom već početkom osamdesetih prisustvovali smo klizanju Socijalističke partije udesno, i ona se približila liberalnoj ideologiji, onome što ja nazivam Sistemom. Dve glavne francuske političke stranke – Narodni pokret (UMP) na „desnici” i Socijalistička partija (SP) na „levici” saglasne su o suštini – politici mondijalizacije, politici integrisanja u Evropu, ekonomskom liberalizmu anglo-saksonskog tipa, odbrani pozicija NATO uključujući i one najkriminalnije poput rata protiv vaše zemlje 1999. Da rezimiram, rekla bih vam da Socijalistička partija ne brani radnike, ona više voli da brani imigrante, a UMP ne brani više Francuze, ona više voli da podržava bankare.

Svega toga je francuski narod sve svesniji, a za to dobijamo dokaze svakodnevno pristupanjem brojnih Francuza Nacionalnom frontu, i sa levice i sa desnice. Oni više ne veruju zvaničnim diskursima i vide kako ni jedno od obećanja koja im je politička klasa davala nije ispunjeno. Iskreno verujem da francuski političari sa levice i desnice više ne brane građane ove zemlje, već brane pre svega sopstvene interese koji su direktno povezani sa merkantilnim interesima svetske oligarhije koja predsedava sudbinama sveta. Ovu izdaju nacionalnih interesa treba dokrajčiti. Francuska mora ponovo da se vrati svojim vrednostima humanizma koje su sada šibane od onih koji su se stavili u službu zlatnog teleta. Imam ambiciju da Francuska ponovo vrati časne vrednosti ispravnosti, hrabrosti, istrajnosti, koje se, kako je to suštinski govorio general De Gol, ne mere u odnosu na berzanske vrednosti.

Dugačak je spisak optužbi koije se među političarima i u medijima upućuju na adresu Nacionalnog fronta i vašeg oca. Kako komentarišete te optužbe, posebno one za ksenofobiju i rasizam?

– Što se tiče optužbi za rasizam ili ksenofobiju, koje su lansirali protiv mog oca i Nacionalnog fronta a sada i protiv mene, odgovorila bih vam jednom poslovicom koja sigurno ima ekvivalent i u vašem jeziku: „Ko hoće da udavi svog psa, prvo ga optuži za besnilo!” Pošto je Nacionalni front jedina demokratska partija u Francuskoj koja odbija ukaze i diktate onog što bi moglo da se nazove anglo-saksonska ideologija, normalno je da svi oni koji su za takvu politiku smatraju Nacionalni front za svog smrtnog neprijatelja.

Konstatujem da je Francuska primila brojne strance na svoju teritoriju tokom mnogo godina – Poljake, Italijane, Ruse, Srbe, Špance, Portugalce itd. Ne samo da ti imigranti nisu nikad predstavljali problem sa integracijom već su se osećali savršeno poštovani u ovoj zemlji, tako da su je često na kraju osećali kao svoju. Ali od šezdesetih godina masovna politika nekontrolisane imigracije iz Afrike i Azije uspostavljena je u Zapadnoj Evropi, naročito u Francuskoj. Može se proceniti da je u našoj zemlji danas na ukupno 64 miliona stanovnika između 12 i 15 miliona uglavnom muslimana. Za svakog nepristrasnog posmatrača očigledno je da ne postoji nikakva volja za integrisanjem kod nezanemarljivog dela te populacije, koja nastoji da nametne svoj način života, kulturu i svoju religiju. Drugim rečima, mi upravo pripremamo nova Kosova u našoj zemlji. Od onih sam u Francuskoj koji su bili zaprepašćeni kad smo videli da je takozvana nezavisnost Kosova priznata između ostalih i od moje zemlje, i sve to uz radikalno nasilje nad Rezolucijom 1244 UN. Bilo mi je žao srpskog naroda, sa kojim Francuska održava tesne i duboke odnose već dugo, kao što sam bila i skandalizovana da vidim kako NATO bombarduje vašu zemlju 1999. godine.

Nedavno ste izjavili da je nedopustivo da mladi Alžirci koji su dobili državljanstvo Francuske na fudbalskoj utakmici pale francusku zastavu.

– Ne poznajem ni jednu zemlju u svetu koja bi prihvatila to stanje stvari bez reagovanja. U jednoj normalnoj državi očito je da stranac koji je stekao državljanstvo zemlje u kojoj živi mora da poštuje simbole kao i život i običaje njenih stanovnika. Ako ih ne poštuje, izgledala bi mi normalnom mogućnost preispitivanja državljanstva koje im je dodeljeno.

Kako biste ocenili trenutno stanje u Francuskoj kao i dosadašnji politički učinak Sarkozija, za koga tvrdite da sarađuje sa levicom?

– Problem Francuske danas – a to ne traje od dolaska gospodine Sarkozija na vlast – jeste da ona progresivno napušta sve svoje nacionalne prerogative – odbranu, diplomatiju, novac, pravdu – u korist jednog supranacionalnog entiteta što je EU, koja je tek političko razrastanje NATO. Političari na Zapadu nisu oni koji odlučuju, već puki pioni koji usiljenim maršom izvršavaju politiku mondijalizacije i unifikacije sveta pod upravom svetske superklase, sačinjene od manjine privilegovanih. Najbolji dokaz za isprepletenost desnice i levice u Francuskoj bila je politika sistematske promocije ljudi levice u sistemu vladavine Nikole Sarkozija. U tom duhu nominovanje Dominika Stros-Kana, bivšeg socijalističkog ministra, na čelo MMF 2007. godine može da se tumači kao odsustvo dubokog ideološkog konflikta između levice i desnice. Drugim rečima, za svetsku oligarhijsku klasu malo je važno da li pobeđuje SP ili UMP. Važno je da se ne dira u temelje sistema. Verujem da su Francuzi, kao i drugi narodi Evrope, sve svesniji ove prevare, i to je razlog zbog koga se Nacionalni front ili drugi evropski narodnjački pokreti sada pojavljuju kao jedini izlaz iz ove logike smrti.

Šta je presudno uticalo na vas da se angažujete u Nacionalnom frontu i da sledite primer svog oca. Šta je bilo najvažnije u vašem vaspitanju i kako biste nam mogli predočiti sliku vašeg oca, koja se razlikuje od slike koju su o njemu stvorili mediji i politički protivnici?

– Tu sam upala još od rođenja i, sve u svemu, u Nacionalnom frontu sam provela život. Moja prva politička borba seže u legislativne izbore 1993, kad sam imala 24 godine. Posle studija prava i pošto sam ušla u aktivni život kao advokat, preuzela sam odgovornost 1998. za pravnu službu Nacionalnog fronta. Posle sam postala potpredsednik.

Motivacija za moj angažman u toj borbi ista je kao i motivacija mog oca. Verujem to, u ljubav prema mojoj zemlji, njenom narodu, njenim tradicijama, pejzažima, njenim spomenicima, istoriji. Rekla bih da iz nasleđa Francuske uzimam sve, ne odbacujem ništa, niti dobro, niti loše. Verujem da je svaki narod pomalo kao neka velika porodica, u kojoj može da bude heroja i svetaca, prevaranata i bandita, naučnika i običnih ljudi. Svi ti ljudi pripadaju istom bratstvu, možete ih voleti više ili manje, da prema njima iskazujete izvesno obožavanje ili da ih prezirete. Oni opet čine deo porodice i treba ih prihvatiti onakvim kakvi su. Moj otac me naučio da poštujem sve, ma na kojoj strani bili, koji su voleli Francusku i koji su dali život za nju uključujući i strance.

Gde vidite alternativu globalizaciji i da li jedan od odgovora na mondijalizaciju može biti saradnja nacionalnih i patriotskih partija iz evropskih zemalja?

– Ovo pitanje je za mene suštinsko jer, ako evropski narodi nisu kadri da u najkraćem roku pronađu alternativu mondijalizaciji, plašim se da će se čitavo čovečanstvo redukovati na to da bude tek konglomerat neizdiferenciranih robota, koji se isto oblače, slušaju istu muziku i apsorbuju istu hranu, švercovanu i genetski modifikovane, koju je proizvela globalizovana hemijsko-prehrambena industrija.

Da bi se izašlo iz te smrtonosne logike, u koju nas je utopila mondijalistička ideologija, vidim samo jedan izlaz. A to je da narodi postanu svesni da su manipulisani od jedne pseudoelite upravljača – ekonomskih, medijskih, političkih – koja se stavila u službu svetskih finansija. Jedino kada se dogodi ovo prosvećivanje, tada će moći da sa zamisli preokret. Zato bi bilo dobro da jedna velika zemlja poput Rusije, manje pogođena dezinformacijama od Zapada, stane na čelo onog što bi mogao da bude novi pokret nesvrstanih zemalja, i da pribegavanjem tradicionalnoj misli ponudi u očima sveta alternativu trgovačkoj misli. Jasno je da je poželjna saradnja među različitim nacionalnim pokretima u Francuskoj za zajedničku borbu protiv te mašine za ubijanje naroda. To je ono što pokušavamo sa patriotskim pokretima od 2004. godine u okrilju Evropskog parlamenta.

Verujem da je počela neka vrsta trke sa vremenom između mondijalističke ideologije i onih koji odražavaju slobodu naroda. Do sada je sve izgledalo kao da naši protivnici trijumfuju i da ništa ne može da im se odupre. Ali, uprkos njihovoj gotovo totalnoj kontroli medija, izgleda da evropski narodi žele da ponovo preuzmu svoju sudbinu u ruke. Videli smo to kad su Francuzi, Holanđani i Irci odbijali Lisabonski sporazum. Videli smo tada kako su evrokrate – na prvom mestu Sarkozi – poštovali suverenitet naroda namećući primenu ovog ugovora protiv volje birača.

Kako ocenjujte današnje odnose između Srbije i Francuske imajući u vidu da su njihovi koreni veoma duboki i iskovani u rovima Prvog svetskog rata?

– Znam da odnosi između Srbije i Francuske sežu bar do kasnog Srednjeg veka i da postoje hronike koje opisuju prolazak kroz Srbiju francuskih hodočasnika koji su odlazili ili se vraćali iz Palestine. Nisam zaboravila ni posetu Alfonsa Lamartina 1823. Ćele-kuli, u koju su Otomanci ugradili lobanje srpskih vojnika poginulih u borbi za nezavisnost u bici za Čegar 1809. Francuski pesnik je tu ugradio natpis koji za mene ostaje najlepše svedočanstvo prijateljstva između Srbije i Francuske: „Neka ostave da opstane ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda pokazujući im koju cenu su njihovi očevi za to platili”.

Takođe znam – iako je mnogo Francuza to zaboravilo – da je jedan od mojih zemljaka Ipolit Monden bio ministar rata u vašoj zemlji i da je Alber Male, ugledni istoričar, bio imenovan guvernerom naslednika Aleksandra Obrenovića i profesor u Velikoj školi u Beogradu. Naročito se sećam da je povodom Velikog rata (Prvi svetski rat) prijateljstvo između naša dva naroda doživelo svoj vrhunac u zajedničkim patnjama na Istočnom frontu (Solunskom frontu). Srpski narod je bio teško pogođen napadom snaga NATO, u kome su, avaj, učestvovale francuske trupe. To mogu da objasnim samo totalnim popuštanjem francuskih lidera iz tog doba pred anglosaksonskom hegemonijom. zato imam samo jednu želju – da se u godinama koje dolaze francuski narod osovi na noge i ukaže poverenje muškarcima i ženama koji više neće izdati njihove duboke aspiracije.

Kako ocenjujete ulogu u Evropi Rusije i Srbije, dve pravoslavne zemlje koji nisu članovi Evropske unije?

– Ako je neporecivo da su Rusi i Srbi dva evropska naroda, koji su dubokim tragom obeležili, svaki na svoj način, istoriju Evrope, nije manje značajno da bi bilo samoubilački za svaku od ovih zemalja da se pridruži pijanom brodu koji čini EU. Ako sam ja prva koja brani ideju jednog evropskog kontinenta rasterećenog svojih sukoba i ako sam ja ta koja nastavlja put obeležen milenijumima, počev od obala Dunava, odakle potiče najveći deo evropskih naroda, onda takođe verujem da evropski genij postoji zahvaljujući raznolikosti naroda koji ga sačinjavaju. Međutim, da bi udovoljili mondijalističkim diktatima, tehnokrati iz Brisela moraju da ubrzaju proces akulturacije naroda i čini mi se dobrim da zemlje poput Srbije i Rusije izmaknu tom kulturnom ubijanju. Verujem da je odvratni rat iz 1999. koji vam je bio nametnut, vođen da bi se sprovele teorije Samjuela Hantingtona o sukobu civilizacija. Jasnije rečeno, bilo je potrebno Amerikancima da iskoriste trenutak kad je Rusija bila slaba, kako bi iščupali iz njenog uticaja pravoslavne zemlje Balkana. U toj hipotezi anglosaksonska pobeda bila bi totalna ako bi se sutra Srbija pridružila EU.

Rusija je danas u Evropi poslednja velika zemlja koja još može da predstavlja kontratežu anglosaksonskoj dominaciji na kontinentu a Srbija može da joj pomogne odbijajući da se integriše u EU. Problem je što se Rusi – a što ja mogu da razumem – osećaju zabrinutijim za odbranu svojih trenutnih vitalnih interesa, nego za odbranu potlačenih evropskih naroda pod jarmom Volt Strita. Međutim, u njihovom je interesu da pomognu narodima Zapada da izađu iz američke dominacije.

Molimo vas da nam date komentar odluke Sarkozija da Francuska prizna nezavisno Kosovo i uopšte jedan kontinuitet podrške zvaničnog Pariza Albancima na Kosovu, gde je, kao što vam je poznato, za poslednjih 10 godina srušeno više od stotinu hrišćanskih crkava?

– Očigledno je da su se Sarkozi i njegov ministar inistranih poslova eks-socijalista Bernar Kušner samo pridružili američkoj poziciji podele bivše Jugoslavije. Pored činjenice da ova odluka jasno ide protiv međunarodnih angažmana poštovanja granica, jasno je da su otvaranjem Pandorine kutije SAD i njihovi saveznici doprineli destabilizovanju svetskog poretka i omogućili dovođenje u pitanje nepovredivosti granica države. Rusi se uostalom nisu lišili toga da bi doveli u pitanje pripadnost provincija Abhazije i Južne Osetije Gruziji tokom sukoba u avgustu 2008, koji je izazvao Sakašvili. Zvanična podrška Pariza Tirani može se objasniti jedino totalnim pristajanjem Francuske uz američke pozicije, a ni na koji način bilo kakvim interesom Francuske, koji bi ona mogla da izvuče zbog dobrih odnosa sa Albanijom.

U toj aferi Francuska se, na nesreću, ponaša kao dodatak američkoj vojsci. Očito je da su SAD imale potrebe za nezavisnošću Kosova kako bi tamo uspostavile svoju bazu Bonstil, koja je važna strategijska figura u velikoj igri koja se sada igra u Iraku i Avganistanu, a sutra nesumnjivo i u Iranu.

Da ne bih okončala ovaj razgovor previše pesimističnom notom, rekla bih vam da imam veliku veru u kapacitet naroda Evrope da izađe iz ove smrtonosne spirale u koju su nas potopili neodgovorni ljudi. Zato bi trebalo da umnožimo kontakte i dela kako bismo zajedno stvorili uslove za novu obnovu u Evropi. Za taj cilj prosvetljenih duhova u Srbiji i Francuskoj nikad neće biti previše. Biće još potrebno da se tome, ma gde se nalazili, pridodaju i slobodni i lucidni ljudi, koji ne prihvataju da svetom sutrašnjice vladaju trgovci.

Vi imate lepu pravoslavnu tradiciju u Srbiji, koja se zove Krsna Slava. Čuvajte je brižno kao jedno od vaših najdragocenijih dobara i prenosite je vašoj deci. Eto, ja u to verujem, da je to jedan od najboljih načina borbe protiv pretvaranja sveta u jednu trgovinu.