Izvor: Politika

Američki „rat zvezda“, ili evropski „antiraketni štit“ stiže u rumunsko selo Devesel. Kroz četiri godine sistem američke antiraketne odbrane treba da u toj rumunskoj bazi postane operativan. Ugovor o tome potpisali su pre nekoliko dana rumunski ministar spoljnih poslova Teodor Bakonski i američka državna sekretarka Hilari Klinton.

Po rečima zamenika američke Evropske komande, generala Džona Gardnera, Devesel je izabran „jer predstavlja idealnu lokaciju za antiraketni sistem“. Baza, koja se prostire na 175 hektara i u kojoj će boraviti i raditi do 500 američkih oficira, podoficira, vojnika i tehničara, leži na oko 100 kilometara severno od bugarske granice i na oko 350 km jugoistočno od Beograda. Ne znam jesu li svi stanovnici Devesela ujedno i veseli, jer oni se pretežno bave poljoprivredom, a sada u komšiluk dobijaju i svemirsko-nuklearnu tehnologiju.

Odluka Bukurešta da Rumunija postane deo američkog antiraketnog štita nesumnjivo je najkrupnija promena bezbednosne arhitekture u ovom delu Evrope, čak i veća promena od samog ulaska Rumunije i Bugarske u NATO. Amerikanci već godinama koriste rumunske baze, aerodrom „Mihail Kogalniceanu” i pomorsku luku u Konstanci, ali je nova američka baza Devesel po strateškom značaju u smislu mogućih posledica važna ne samo za Rumuniju, već i za susedne zemlje. Zapravo, pitanje je kako je to Devesel odjednom postao najbolja lokacija za „antiraketni štit“?

Naime, pre tri godine kao najbolja lokacija za taj sistem spominjala se Poljska, za smeštaj američkih raketa, i Češka kao lokacija za američki radar velikog dometa. Onda su Česi odustali, a Poljaci počeli da se cenkaju šta će dobiti od SAD zauzvrat. I odjednom Rumuni u igri kao najbolja lokacija za odbranu od iranskih interkontinentalnih raketa koje bi mogle da budu lansirane na teritoriju SAD. To što je Teheran od probnog leta jedne takve svoje rakete, dometa od najmanje 8.000 km, daleko najmanje osam godina, u celoj priči i nije važno. Važno je da američki antiraketni sistem bude u Evropi, ne recimo zbog iranskih raketa da bude na teritoriji Saudijske Arabije ili Emirata, jer to bi geografski i po zakonima fizike bilo i najlogičnije. Ne, jer Saudijcima u ovim vremenima još samo treba još jedna nova američka vojna baza, pa da i kuću Sauda ogreje arapsko proleće. No, ono što ne može u arapskom svetu može u zemljama bivšeg Varšavskog ugovora, jer to su države nove Evrope i kao takve mnogo pouzdaniji američki saveznici od zemalja tzv. stare Evrope.

Prethodnih godina slušali smo priču o američkom „raketnom štitu“ u Evropi radi odbrane od severnokorejskih projektila koji bi leteli na SAD. Niko da pogleda na kartu, ili na globus da ustanovi kakva je to besmislica, ovi u Pjongjangu mora da su se grohotom smejali. Severnokorejske rakete lansiraju se u vode Pacifika, ponekad poneka pre-leti i preko Japana, ali i Japanci bi se smejali kada bi čuli da će ih čuvati američki antiraketni sistem smešten u Deveselu ili u Poljskoj.

Dakle, ako za Amerikance u celoj toj priči nisu u pitanju iranske rakete, ili severno-korejske rakete, onda se radi o ruskim interkontinentalnim projektilima. Najvažnijem segmentu vojne moći nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, ali i današnje Rusije. Reč je o tome kako obezvrediti ruski strateški nuklearni potencijal i kako Rusiju, zapravo, razoružati bez ispaljenog metka i bez kapi krvi. Odmah posle raspada Sovjetskog Saveza Vašington je nastojao da iskontroliše vojne nuklearne instalacije na celokupnoj teritoriji bivšeg SSSR-a. Delom je to činjeno kroz određene i već postojeće sporazume o međusobnoj kontroli nuklearnih potencijala jednih i drugih, a delom kroz fizičku eliminaciju dela nekadašnjeg sovjetskog nuklearnoraketnog arsenala na prostorima bivših republika SSSR-a.

Te republike su se odrekle interkontinentalnih raketa strateške namene, nešto je uništeno, a nešto je prebačeno u Rusiju. Ono što je ostalo u Rusiji i što danas Rusija poseduje u tom segmentu svoje vojne moći najveća je briga Amerike, to je noćna mora američkih stratega. Jer, dokle god Rusija ima raketno-nuklearni potencijal da može da ugrozi teritoriju SAD-a, sa Moskvom se ne može razgovarati jezikom ultimatuma, ucene i pretnji.

Amateri bi rekli, aman ljudi u jednom takvom nuklearnom ratu izginuli bi i jedni i drugi, to bi bila uzajamna katastrofa. Ne baš, vojni stručnjaci su izračunali da se uzajamni nuklearni rat može i preživeti, postoje planovi kako nastaviti rat i posle nuklearnog rata, planovi za Četvrti svetski rat.

Naravno, preživele bi elite sklonjene u dobro zaštićena mesta, snabdevene svim potrebnim stvarima za život i do tri godine ispod zemlje. Konkretno o tome govore američke „Smernice za odbranu 1984-1988“, tajni referat iz 1987. godine Freda Ajkla, zamenika sekretara za odbranu SAD. U vreme kada SAD banaliziraju upotrebu atomskog oružja, kada se najavljuje i moguća upotreba tog oružja protiv terorističkih grupa, kada za Vašington nuklearno oružje nije više ni tabu, ni ono krajnje sredstvo opstanka države i nacije, „antiraketni štit“ samo je nastavak iste priče.

No, problem kako preživeti nuklearni rat i ne otići pod zemlju za period od najmanje tri godine može se rešiti „relativno bezbolno“. Postavite oko granica Rusije moderan antiraketni sistem, ili „štit“ i tako u ranoj fazi lansiranja ruskih interkontinentalnih projektila imate mogućnost da obarate te ruske rakete. U „proceduri“, u scenariju mogućeg nuklearnog rata između SAD i Rusije, svako ispaljivanje interkontinentalnog projektila bilo koje strane detektuje se iz svemira preko izviđačkih satelita praktično odmah. Sledeće dve do tri minute prolaze u ispitivanju je li reč o tehničkoj grešci na kompjuteru, satelitu, ili se radi o stvarnom lansiranju interkontinentalne rakete one druge strane.

Nakon toga sledi faza ispitivanja bojeve glave, je li lažna, mamac, ili stvarna nuklearna bojeva glava. Kada se sve to završi, Beloj kući ili Kremlju ostaje na raspolaganju od pet do šest minuta da donesu odluku o lansiranju svojih raketa. Ukoliko ne donesu odluku u tom vremenskom periodu i ne narede ispaljivanje svojih interkontinentalnih projektila, odmah posle tih pet do šest minuta za odluku, neće moći ni da lansiraju svoje rakete. Jer, protivnički projektili lete od Rusije do SAD i obrnuto, ako idu najkraćom trajektorijom preko Severnog pola, nekih 25 do 30 minuta.

Ukoliko se zakasni sa odlukom, dok prođe proces naređenja od Bele kuće, ili od Kremlja, do komande koja ima pod sobom raketne snage strateške namene, za to vreme stižu protivničke rakete i udaraju po ofanzivnim nuklearnim kapacitetima druge strane upravo zato da bi se onemogućio protivnički raketnonuklearni kontraudar. Ako postignete, sebi obezbedite višak vremena za odluku i lansiranje svojih raketa, ako imate tu početnu vremensku prednost, vi ste pobednik u nuklearnom ratu. Svet je vaš. Istina, srušen, zagađen i spaljen, ali vaš. Sa mogućnošću da se kroz dvadesetak godine i oporavi. Hirošima, Nagasaki, francuska Polinezija, gde je Pariz godinama isprobavao nuklearno oružje, danas tamo žive ljudi. U Hirošimi i Nagasakiju sam bio.

Znači, ako uz granice Rusije postavite taj „antiraketni štit“, imate najmanje dve mogućnosti. Možete da ucenjujete Moskvu time što Rusiji stavljate do znanja da svaki ispaljeni ruski interkontinentalni projektil može biti oboren već posle četiri minute od lansiranja, i da onda sledi američki nuklearni protivudar na koji Rusija nema čime da odgovori. Ako su toga Rusi svesni onda neće ni ulaziti u bilo kakvu kriznu situaciju sa Amerikom, jer su praktično razoružani u startu. Druga mogućnost jeste da se iz kontejnera sa američkim raketama presretačima tipa SM-3 umesto tih presretača lansiraju američke ofanzivne rakete sa nuklearnim bojevim glavama koje bi iz baza u Poljskoj i Rumuniji do svojih ciljeva u Rusiji letele samo nekoliko minuta i tako dovele Kremlj u poziciju da ne može stići ni da odluči, ni da naredi, ni da lansira svoje rakete na Ameriku. Nešto slično, gotovo isto kao u čuvenoj kubanskoj raketnoj krizi kada je Sovjetski Savez postavio na Kubi rakete koje su do Vašingtona i Njujorka mogle da stignu za četiri minute. Naravno da SAD na to tada nisu mogle da pristanu i da je Kenedi rizikovao i nuklearni sukob sa Moskvom oko toga.

Nije jasno da li SAD danas očekuju da će Rusija, Rusija sa Putinom na čelu, dozvoliti da se nađe u situaciji u kakvoj su bile SAD u vreme kubanske raketne krize? Sa svoje strane, da bi se nekako izašlo iz cele ove strateške zavrzlame Rusija je zatražila od SAD i NATO-a da pismeno garantuju da „antiraketni štit“ neće biti uperen protiv Rusije. SAD i NATO odbili su da daju takve garancije. Zatim je Moskva predložila zajednički „antiraketni štit“. I to je odbijeno. Pa su Rusi onda izašli s idejom o povremenim kontrolama tog „štita“ od strane ruskih stručnjaka.

Odbijeno.

Ako se pogledaju lokacije ruskih interkontinentalnih raketa, njihove kopnene baze sa silosima u kojima su projektili, onda je jasno zašto su Amerikanci za „štit“ i njegove rakete izabrali Poljsku i Rumuniju, a ne recimo Izrael ili Tursku. U Moskvi oko toga nemaju uopšte dilemu. To je za njih raketno-nuklearno opkoljavanje Rusije. Za Moskvu to nije nikakav odbrambeni „štit“ , već ofanzivni američki „mač“. Žalosno je samo da kraj „hladnog rata“ nije doneo i kraj „zvezdanih ratova“.