Izvor: Press

Zahtev Palestine da joj se odobri prijem u Ujedinjene nacije, koji će biti predat sutra na Generalnoj skupštini u Njujorku osuđen je na propast, pod pretnjom SAD, najvećeg saveznika Izraela, da će uložiti veto na glasanju u Savetu bezbednosti. Palestincima se nudi da odustanu od predaje zahteva u zamenu za unapređenje statusa od entiteta posmatrača u državu posmatrača u Generalnoj skupštini UN, što je status koji trenutno imaju Vatikan i EU.

Nakon dve decenije mirovnih pregovora, koji su dospeli u ćorsokak, nezadovoljan zbog širenja jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali, palestinski predsednik Mahmud Abas odlučio je da zatraži dugoželjeno priznanje u Ujedinjenim nacijama.

Tehnički, UN ne osniva države nego prima u svoje članstvo one koje već postoje, a država Palestina ne postoji. Istina, UN su 1947. godine odlučile da podele područje Palestine na jevrejski i arapski deo, a godinu dana kasnije, 1948. proglašena je država Izrael, ali ne i arapska država, te je Palestina ostala na nivou samouprave. Tako prijem Palestine u UN praktično ne bi značilo stvaranje države, čemu se žestoko protivi Izrael, ali bi mogao da bude prvi korak ka tome.

Inače, zahtev za punopravno članstvo u UN prvo mora da odobri Savet bezbednosti, koji ga dalje šalje na usvajanje Generalnoj skupštini UN. U SB Palestinci bi morali da dobiju najmanje devet od ukupno 15 glasova članica, dok bi u Skupštini za njihov zahtev moralo da glasa dve trećine od 193 članice, tačnije 129 njih, a 120 ih je već priznalo Palestinu.

Palestici veruju da mogu da dobiju devet od 15 glasova u Savetu bezbednosti, iako stalna članica SAD prete ulaganjem veta, čime bi bio blokiran celokupan proces.

Međutim, ulaganje veta je opasan diplomatski potez, koji bi predsednik SAD Barak Obama želeo da izbegne. Stoga su juče prvenstveno SAD i EU, grozničavo pokušavale da Mahmuda Abasa odvrate od podnošenja zahteva nudeći mu eventualno unapređenje statusa od entiteta posmatrača u državu posmatrača u Generalnoj skupštini UN.

Status države posmatrača trenutno imaju Vatikan i EU. To omogućava potpisivanje određenih sporazuma, poput Rimskog statuta, kojim je osnovan Međunarodni krivični sud. Za dobijanje takvog statusa, potrebna je samo većina u Skupštini UN, koju bi Palestina lako mogla da dobije.

S druge strane, Izrael se pribojava čak i unapređenja statusa, koji bi omogućio Palestincima da započnu sudske procese u Međunarodnom krivičnom sudu. Tužbe bi bile podnete protiv bezmalo 500.000 jevrejskih naseljenika koji žive na Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu.

Inače, bliskoistočni sukob traje od osnivanja države Izrael 1948. godine. Iako je uspostavljanje dve države na Bliskom istoku jedno od osnovnih načela mirovnog procesa između Izraelaca i Palestinaca, granice i dalje nisu dogovorene. Mnogi analitičari smatraju da bi granice iz 1967, pre Šestodnevnog rata između Izraela, s jedne, i Egipta, Jordana i Sirije, s druge strane, bile najprihvatljivije za rešenje najdužeg sukoba u istoriji. Naime, rat 1967. smatra se najvećom pobedom Izraela, koji je tada stekao kontrolu nad kompletnim biblijskim područjem, koje je bilo četiri puta veće od teritorije koju je zauzimala država Izrael nakon njenog osnivanja 1948. godine.

Palestinska uprava s Mahmudom Abasom na čelu, granice iz 1967. smatra prihvatljivim rešenjem, dok se izraelska vlada Benjamina Netanjahua tome protivi i smatra da palestinska država treba da bude rezultat pregovora.

Ti pregovori traju dvadeset godina i dosad nisu dali rezultate. Čak ni takozvani kvartet za Bliski istok (UN, EU, SAD, Rusija) ne nudi realan predlog za nastavak pregovora koji bi mogli dovesti do uspostavljanja palestinske države.

– Sukobi na Bliskom istoku počinju od nastanka države Izrael 1948, čemu je prethodila rezolucija UN iz 1947, kada je objavljen plan o podeli tadašnje Palestine na dve države – jevrejsku i arapsku. Prema planu, ti delovi trebalo je da budu ujedinjeni privrednom unijom, a predviđen je poseban status Jerusalima kao područja pod direktnom nadležnoću UN

– 14. maja 1948. proglašena je država Izrael, a arapske zemlje su je već sutradan napale. Sedmomesečni rat između Izraela, s jedne, i Libana, Sirije, Egipta, Transjordanije, Saudijske Arabije, Iraka i Jemena, s druge strane, okončan je pobedom Izraela, koji je preuzelo kontrolu nad 78 odsto ostatka prvobitne Palestine

– Šestodnevni rat 1967. između Izraela, s jedne, i Egipta, Jordana i Sirije, s druge strane, započeo je iznenadnim udarom izraelske avijacije na deset egipatskih aerodroma, kao i na aerodrome u Siriji i Jordanu. Povod za rat bili su palestinski gerilski napadi na Izraelce, izralesko-sirijske razmirice i egipatska blokada Tiranskog prolaza. Izrael je ostvario apsolutnu nadmoć i osvojio je pojas Gaze, Sinajsko poluostrvo, Zapadnu obalu sa Istočnim Jerusalimom i Golansku visoravan. Na okupiranoj teritoriji živelo je oko 1,5 miliona arapskog stanovništva

– Rat između Egipta i Izraela trajao je od 1968. do 1970. i poznat je kao ograničeni pogranični rat. Otpočeo ga je Egipat u nameri da zauzme Sinajsko poluostrvo, koje je izgubio u Šestodnevnom ratu. Rat je završen prekidom vatre 1970.

– Egipatska vojska je 1973. u iznenadnom napadu prešla Suecki kanal i napala Izrael u pokušaju da povrati Sinaj. Ipak, vrlo brzo je poražena. Psihološki efekat inicijalne egipatske pobede omogućio je, međutim, istorijsku posetu egipatskog predsednika Sadata Izraelu 1977. i mirovne pregovore, koji su kulminirali sporazumom u Kemp Dejvidu, koji je iz korena izmenio strateške odnose na Bliskom istoku. Izrael je dobio diplomatsko priznanje Egipta dok je Egiptu vraćeno Sinajsko poluostrvo i postao je bliski američki saveznik

– U decembru 1987, nakon 20 godina izraelske okupacije, započinje spontani protest Palestinaca koji je prerastao u pobunu poznatiju kao Intifada (u prevodu s arapskog zbacivanje). Protest je počeo kada su deca i omladina izašli na ulice bacajući kamenje i zapaljive bombe na izraelske vojnike. Palestinci su protestom želeli da pokažu da oni nisu naoružan narod, već da štrajkovima mogu da nanesu štetu Jevrejima. Protest, u kojem je poginulo 1.162 Palestinca i 160 Izraelaca, završio se tek posle 16 godina, u septembru 1993. potpisivanjem sporazuma u Oslu.

– Druga Intifada počela je 2000, ili Intifada al-Akse, a povod za nju bila je poseta Arijela Šarona, tada vođe opozicije u Izraelu, džamiji Al-Aksa u Jerusalimu, gde se nekada nalazio jevrejski Hram. Najveći sukobi između Arapa i izraelske vojske izbili su u Nazaretu, a nastavili su se Ramali, Jeninu i Gazi

Hiljade Palestinaca na ulicama

Hiljade Palestinaca okupilo se juče na Trgu Jasera Arafata u Ramali da demonstrira podršku palestinskom zahtevu za puno članstvo u UN.

Na trgu je postavljen veliki znak sa natpisom „UN”, što je aluzija na pokušaj da Palestina postane 194. zemlja članica svetskog tela. Uz znak su istaknuti portreti dugogodišnjeg palestinskog lidera Arafata i njegovog naslednika Mahmuda Abasa. Mnogi okupljeni mahali su palestinskim zastavama i nosili transparente sa rečima podrške članstvu UN ili osudom američkog veta koji se očekuje ako se o tome bude glasalo u Savetu bezbednosti UN.