Izvor: Standard

Nakon što je poslednja runda američkih sankcija protiv Rusije stupila na snagu prošle godine, ruski predsednik Vladimir Putin je upozorio da će Rusija uzvratiti u vreme i na mestu koje sama odabere. Rasturanje OPEK-plus sporazuma i izazivanje lančanog rušilačkog rata cenama protiv Saudijske Arabije bi moglo da deluje kao čudan i zbunjujuć način da se odgovori, ali iza ovog ludila se možda zapravo krije jedan metodičan pristup. Verujem da se Kremlj kladi da bi do kraja godine mogao ne samo da se suprotstavi Sjedinjenim Državama i „izgura“ ih (sa tržišta), nego i da rekonstruiše svoje partnerstvo sa Saudijskom Arabijom.

Jedna od najvećih mana američkih političara je njihova navika da mesecima, pa čak i godinama unapred na sva zvona najavljuju sopstvene strategije, pružajući protivnicima dosta vremena da se pripreme za ono što sledi. Tokom prethodne dve godine, članovi Kongresa su kristalno jasno stavili do znanja da drže na nišanu ruske gasovodne projekte za zaobliženje Ukrajine, odnosno Turski tok i Severni tok 2. Moskva je pokušala da ubrza završavanje ovih projekata pre nego što sporo američko zakonodavstvo uspe da finalizuje još jednu turu sankcija. Turski tok je završen taman na vreme i njime već protiču ruski energenti ka Turskoj i Južnoj Evropi. Za to vreme, Severni tok 2 bi već bio gotov da nije bilo tih dosadnih Danaca i njihovih procedura za zaštitu životne sredine kojim je rad na Severnom toku zadržan taman toliko da ga u pet do dvanaest dokače američke sankcije.

Uprkos toj prednosti – delimično zahvaljujući svađi SAD sa Danskom povodom potencijalne prodaje Grenlanda – Moskva je dobila upozorenja dovoljno unapred, pa je zatražila od svojih evropskih ugovornih partnera da se prvo fokusiraju na tehnički najizazovnije delove gasovoda. Gasprom poseduje tehničke kapacitete da završi gasovod – i to mnogo pre predviđenog roka, u to nema sumnje – ali po svemu sudeći Severni tok 2 će biti gotov tek krajem 2020. godine. Da, ovo odlaganje je bilo dovoljno da natera Rusiju da nastavi sa korišćenjem Ukrajine za još poneki deo izvoznog tranzita, ali pozicija Moskve na evropskim energetskim tržištima uglavnom ostaje netaknuta.

Tako je rezervni američki plan bio da se pre završetka Severnog toka 2 Evropljani podstaknu da kupuju više energenata iz severnoameričkih izvora. Zaista, bitan deo američke strategije u novoj eri nadmetanja velikih sila jeste nadmetanje sa Rusijom za prevlast na tržištu energenata u cilju umanjenja prihoda koje Moskva pribavalja kao izvoznik energenata.

U prvi mah, tokom drugog Obaminog mandata, američka strategija bila je da se Saudijska Arabija ohrabri da ponovi svoje ponašanje iz osamdesetih , odnosno da svoj uticaj na tržište iskoristi tako da obori cene nafte kako bi osakatila rusku proizvodnju i primorala Moskvu da se odrekne svojih nastojanja u Ukrajini i Siriji. Uprkos tome što je Saudijska Arabija oborila cene energetske proizvodnje, Rijad nije mogao da izdrži dugoročni rat cenama usled ogromnih udaraca na saudijski budžet. Saudijska Arabija se dramatično udaljila od nadmetanja sa Rusijom i približila se novoj strateškoj koordinaciji sa Rusijom. Rijad i Moskva su na kraju postali paralelne osovine OPEK-plus aranžmana, dizajniranog sa namerom da se stabilizuju svetska energetska tržišta i definišu definitivni limiti cena energenata. U zamenu za svoju kooperativnost, Moskva je očekivala od Saudijske Arabije i ostalih zemalja Zaliva da usmere svoje finansijske tokove – inače blokirane američkim i evropskim sankcijama – u rusku ekonomiju. Katarska kupovina manjinskog uloga u ruskoj državnoj kompaniji Rosnjeft je jedan primer ovog pristupa.

No, slabost ovog pristupa je u nepredvidivoj prirodi američkog energetskog sektora. Američki proizvođači su se spremili da izvuku korist od uvećanih cena kad popune praznine koje bi nastale očekivanim padom udela Rusije i Saudijske Arabije. Nakon što su Sjedinjene Države odbile da učestvuju u OPEK-plus aranžmanu, kontinuirano učešće Rusije zavisilo je pre svega od pitanja hoće li Saudijska Arabija uspevati da stimuliše saglasnost Moskve.

Tokom proteklih nekoliko meseci moglo se primetiti da politika Kremlja postaje još tvrđa – odnosno da je Rusija spremna da rizikuje eskalaciju kako bi ostvarila prednost ili diskreditovala Sjedinjene Države. Svet je mogao da vidi kako se ovaj obrazac odvija u Siriji u proteklih par nedelja. Rusi su pregazili nekoliko crvenih linija Ankare i potom ostavili Tursku da sama vidi do koje mere može ili ne može da se osloni na Sjedinjene Države i njihove evropske saveznike – nakon čega je predsednik Redžep Tajip Erdogan otputovao u Moskvu kako bi obnovio pregovore sa Vladimirom Putinom.

Ruski proizvođači energenata su stekli utisak da se nalaze na gubitničkoj strani pakta između Moskve i Rijada. Godinu dana su se besno zalagali za to da Rusija napusti ovaj dogovor. Panika izazvana koronavirusom pružila im je šansu da zastupaju stav da dodatni rezovi OPEK-plus aranžmana neće uspeti da spreče kolaps cena energenata – pa će Rusija nastaviti da gubi udeo u tržištu. Odgovor Saudijaca bio je prihvatanje izazova i podizanje uloga, odnosno obećanje veće proizvodnje po još nižim cenama.

Međutim, Rusi i dalje imaju nekoliko prednosti: Ruski budžet može da ispuni svoje ciljeve sa daleko manje sredstava nego što će to saudijski budžet ikada moći; Rusija može da uveća svoj izvoz putem gasovoda, dok bi saudijsko uvećanje proizvodnje teško moglo da isprati adekvatno uvećanje izvoza pomoću pomorskih tankera; i, što je najvažnije, mesta na kojim Saudijci žele da se nadmeću sa Rusima za udeo u tržištu – odnosno evropsko tržište – zakrčiće skuplji američki izvoz.

Rusija ostavlja utisak da je spremna za veliki test izdržljivosti američkog pristupa izvozu energenata u uslovima prolongiranog rata cenama. Imajući u vidu da nije izvesno da će Trampova administracija kupovati velike količine američke proizvodnje po garantovano visokim cenama za potrebe strateških rezervi, američki proizvođači suočiće se sa perspektivom mnogo nižih prihoda – što će ih dovesti do tačke u kojoj više neće imati poslovnog smisla da nastave sa radom. Iako će energetski giganti verovatno uspeti da apsorbuju jedan deo projekcija – jer su dovoljno ekonomski jaki da određene projekcije učine dugoročno isplativim – ukupna američka proizvodnja mogla bi da opadne. A ukoliko Džo Bajden u januaru 2021. smesti u Belu kuću, Amerikanci bi mogli da očekuju povratak mnogih odredbi o životnoj sredini i eksploataciji zemljišta iz Obamine ere, i to u punoj snazi, što će dodatno oboriti ne samo proizvodnju, nego i izgradnju izvozne infrastrukture.

Hoće li Saudijci u tom slučaju biti skloniji povratku za pregovarački sto sa Moskvom? Možda. Dosta toga zavisi od prirode američko-saudijskih odnosa tokom produženog rata cenama. Moguće je da će princ Muhamed bin Salman – koji već ima protivnike na obe strane političkog spektra u Vašingtonu – zaključiti kako je u uslovima cenovnog rata za Saudijsku Arabiju postalo teže da kupuje veće količine američkih dobara i usluga. Osim toga, moglo bi se pokazati i da su Sjedinjene Države postale daleko nevoljnije da daju blanko bezbednosne garancije Saudijcima.

Štaviše, ukoliko Rusija izgubi podsticaj da obuzdava Iran, Sjedinjene Države će pokazati do koje mere su spremne da se obračunavaju sa Teheranom u korist Rijada. Još jedna kriza u Persijskom zalivu ne samo da bi uvećala cene energenata, već bi i osnažila kredibilitet ruskih tvrdnji da je Severna morska ruta daleko bezbednija za izvoz energenata.

Prema tome, Rusija ulazi u ovaj naftni canovni rat sa dva preklapajuća cilja: da natera američke proizvođače na bankrot, i da Rijadu dokaže da američka podrška Saudijskoj Arabiji ima svoje limite. Zahvaljujući talentovanom timu iz Ministarstva finansija, Rusi imaju finansijska sredstva za krizne dane uz pomoć kojih mogu da ostvare navedene ciljeve. Putin je ponešto prepisao iz Trampovog priručnika o trgovinskim ratovima: budi spreman da istrpiš kratkoročnu štetu ako misliš da će tvoji protivnici na kraju biti primorani na predaju. Možda će se ove pretpostavke obistiniti u nedeljama i mesecima koji dolaze.

Nikolas K. Gvozdev, profesor ekonomske geografije i nacionalne bezbednosti na
Mornaričkom koledžu SAD i viši saradnik na Institutu za spoljnopolitička istraživanja.