Izvor: Standard
Doći će vreme kada će Srbija morati da se suoči sa pitanjem kakvom inteligencijom želi napred. Istorija, koja vrti matricu vremena, stavila je novi ispit pred nas, čekajući odgovor. Hoćemo li ga dočekati spremno ili ćemo snishodljivo prepisati od drugih spremljene odgovore – na nama je.
Srbija očigledno u ovom trenutku ćuti: niti tvrdi, niti poriče. Čeka na nekog drugog da umesto nje preuzme obavezu odgovora, kao da ne zna da je to nemoguće. Čekajući, gubi vlastito ja, identitet stvaran vekovima, a pukotina postaje sve veća. Ćutnja vezana oko nogu svih nas naterala je neke druge da progovore – one koji nisu ni mislili da će na taj način izaći u odbranu interesa društva.
Izašli su tako iz ilegale mnogi pisci i mislioci koje su do juče verovali da osim njih postoji još neko da ponudi odgovor a koje su podanički mediokriteti uljuljkivali i stavljali na marginu života, ne bi li se uspavali i u snu zaboravili na Srbiju.
Gospodo, Srbija se opet budi, bez obzira ide li u ovom ili onom pravcu. Pitanje je samo dana kada će ta nova kulturna elita uzeti primat i oterati u zaborav sve one koji su svih ovih godina ćutali, a čije je bilo da kažu.
Sasvim je jasno da je Srbija postala slaba zemlja, i da trpi brojne udarce, i svejedno je da li su razni zukorlići, hardainaji ili tačiji predmet straha ovog naroda od novog stradanja. Srbiju nema ni ko da vodi ni ko da brani u ovom trenutku. Smešne iskrice žaljenja i negodovnja onih koji predstavljaju um našeg naroda pre liče na plač uplašenog deteta ili siktaj belouške zmije pre nego što se sakrije pod kamen.
Nije ovo vreme, gospodo iz Akademije, za one koji ćute, već za one koji govore i misle glasno. Zar se opet za večeru prodaje zemlja i ćutke savija pred svima? Zar je došlo ponovo to vreme da nam mitovi postaju stvarnost, a da Branković umesto toka i oružja nosi knjige i doktorske disertacije? Lepo je umovati iz luksuza i klanjati se zarad sopstvene dobiti piljeći u lakovane italijanske cipele. I Juda je onomad za srebrenjake prodao sopstveni spas. Teško će biti nositi taj doktorat i ime najumnijih među nama, i pogledati sutra istini u oči.
Zar su puni stomaci i luksuzne kuće sav trud koji ste uložili u sebe? Zar je to jedino što ste naučili – strah od gorih od sebe? Taj strah vas izjednačava, gospodo, sa njima jer je greh činiti nešto u znanju isto onoliko koliko činiti to u htenju.
Setite se, gospodo, vaših diploma i Akademije kada bude došao onaj čas kada će se vagati, a sve do tad uživajte u poslušnoj raskoši smatrajuću sebe velikim. Samo da znate, nama slobodoljubljivim i u običnosti velikim nikad neće biti neko autoritet zbog imena i titula koje nosi, već zbog dela koje čini. Jer čovek se, dragi moji, meri po delima, a ne po svom visokom mišljenju o samom sebi.
Znam da vas ovo moje pisanije neće dirnuti, već zabaviti dok budete punili vaše stomake i, umesto o Kosovu i srpskom narodu, raspravljali o Hegelu ili Kantu, bivstvovali dovoljno veliki samima sebi. Ali ne zaboravite, vaše vreme prolazi, a naše dolazi. Doći će čas kada će svačije delo izaći na videlo!
Autor je stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba