Izvor: Sputnjik

Bližimo se trenutku šire upotrebe biološkog oružja i biološkom ratu. Jedini način da se to spreči jeste da i drugi slede Amerikance, da se uspostavi svojevrsna „ravnoteža straha“. Kao što je bio slučaj sa razvojem vojnih nuklearnih programa.

Akustično mače, u originalu: Acoustic Kitty. Pod ovim nazivom razvijan je šezdesetih godina prošlog veka tajni projekat CIA, koji je koštao američke poreske obveznike 20 miliona dolara.

U današnjim parama, uz kalkulisanje inflacije, to je osmostruko više. Direkcija za nauku i tehnologiju planirala je da koristi mačke kako bi špijunirala sovjetsku ambasadu u Vašingtonu.

Procedura je jednostavna: tokom kratkog operativnog zahvata, mački su ugrađivani mikrofon u ušni kanal, radio-predajnik na dnu lobanje i tanka žica kroz krzno. Puštana je da snima i prenosi zvuk iz prostora kojim se kretala. Za ove svrhe su tokom hladnoratovskog perioda vršena istraživanja i sa golubovima — da bi minijaturnim kamerama snimali lokacije na zemlji, gavranovima — dresiranje spuštanja mikrofona na prozorima i delfinima za podvodne misije.

Kao nekonvencionalno oružje korišćena su najrazličitija moguća „sredstva“. Recimo i — skakavci! Konvencijama UN i međunarodnim sporazumima mnogo toga je zabranjeno, ali to nije značilo da se sa istraživanjima i upotrebom — prestalo.

Kubanske vlasti su 1997. optužile SAD za „biološku agresiju“, poslavši protestno pismo generalnom sekretaru UN, uz dokazni materijal, objasnivši kako je njihova zemlja „bombardovana zaraženim insektima koji uništavaju useve.“

Nisu samo Amerikanci razvijali biološko oružje, ali su najdalje odmakli i o njihovom programu se najviše zna. Zahvaljujući saslušanjima u nadležnom pododboru Senata 1977, otkriveno je da su u periodu 1949—1969. godine 239 puta vršena ispitivanja bioloških agenasa u SAD. Vojne strukture su insistirale da je porast određenih vrsta bolesti u regionima gde su vršena ispitivanja slučajan, te da „nisu izložili stanovništvo nivou hemijske supstance koji se može smatrati štetnim“, a zbog tog razloga je na kraju istragom morao reagovati i Senat. Ova tema nije zatvorena, Kongres je letos obavezao Ministarstvo odbrane da proveri spekulacije o „laboratorijski modifikovanim krpeljima“ (istraživanje trajalo četvrt veka, započeto 1950. godine) kao i da li su zaražene jedinke slučajno pobegle iz laboratorije ili su puštene.

Sada je u fokusu Gruzija i Istraživački centar Lugar u Tbilisiju. Kada se o ovome progovori, ekspresno stižu odgovori kako je to širenje malignog ruskog uticaja. Mada, ako se analizira istorija problematizovanja ovog slučaja, na videlo izlazi da su Rusi u celu priču ušli kasnije, tek pošto su, nakon krimskog referenduma u Simferopolju, pronašli „sanduke sa prikupljenim biomaterijalom spremnim za transportovanje ka Evropi“. Ispostavilo se da su pripreme za osnivanje laboratorije na Krimu, slične onoj u Tbilisiju, već bile odmakle do 2014.

Istraživački centar u Tbilisiju počeo je sa radom 2011, za vreme drugog predsedničkog mandata Mihaila Sakašvilija, političara koji nije dovodio u pitanje nijednu stvar koja je od njega zatražena. Svečanom otvaranju prisustvovao je i američki pomoćnik ministra odbrane za programe protivatomske, hemijske i biološke odbrane Endru Veber. U laboratoriju su Amerikanci investirali 270 miliona dolara. To im je najveća grinfild investicija u Gruziji. Osnovala ju je ustanova podređena Ministarstvu odbrane SAD, a zaposleni Amerikanci, njih 50, uživali su diplomatski imunitet.

Zvanično, ovo više dođe kao američka donacija, laboratorija napravljena u civilne svrhe, sa ciljem lečenja hepatitisa ce u Gruziji. I to besplatnog lečenja opake bolesti, raširene u ovoj kavkaskoj zemlji. Humano, odgovorno, gotovo dirljivo.

Ali, stvorenu medijsku sliku o humanosti i odgovornosti prvi je počeo da ruši savetnik Mihaila Sakašvilija, američki državljanin Džefri Silverman, saznanjem da se u laboratoriji sprovode eksperimenti nad živim ljudima koji mogu rezultirati smrtnim ishodom. Nešto kasnije otkrio je i da su gruzijske vlasti dale saglasnost američkim kompanijama za puštanje u vazduh opasnih virusa, najpre afričkog tipa virusa H1N1. Još šokantnije su njegove tvrdnje kako je ovo smišljeno da bi se na tržištu izazvao nagli nedostatak mesa, a sve da bi biznismeni bliski gruzijskoj vlasti ostvarili profit na uvozu te namirnice. Pušteni virusi su u „kratkom roku satirali stoku i živinu“.

Priču je nastavila bugarska novinarka Dilijana Gajtandžijeva, kojoj je Kavkaz bio zanimljiv zbog reeksporta oružja ka „problematičnim krajevima“ sveta. Ona je došla do podataka da slične laboratorije postoje u još nekim zemljama — u Ukrajini ih je jedanaest. Za uspešan rad Gajtandžijeva je nagrađena otkazom, a niz medijskih kuća je odbijao da objavi njenu reportažu.

Naposletku, sa oglašavanjem je počeo i bivši ministar državne bezbednosti iz „(post)gamsahurdijske ere“ Igor Giorgadze, koji je podatke sistematizovao, a zapažanja detaljno obrazlagao. U gruzijskoj javnosti se počela širiti teza o odgovornosti i za epidemije malih boginja 2012. i svinjske kuge 2013.

Kada se uključila i Moskva?

Sa ozbiljnijeg mesta, potom je obelodanjeno da „zapadne zemlje pažljivo prikupljaju biološki materijal širom Rusije“. I tek tada dolazi do „eksplozije zainteresovanosti“ u Moskvi.

Uključio se i Vladimir Putin, istakavši da neko intenzivno sabira „uzorke tkiva različitih etničkih grupa sa teritorije zemlje“. Potpredsednik Odbora za bezbednost Saveta Federacije Franc Klincevič izašao je sa pretpostavkom kako se ispituje biološko oružje „specifično skrojeno prema ruskom DNK kodu“, a iz njegovog istupanja još se može razumeti i da ruske institucije raspolažu informacijama o istraživanjima usmerenim ka testiranju specifičnih markera koji se javljaju samo u određenim etničkim grupama, na ograničenom prostoru, te otuda i povećano interesovanje za genetski materijal iz Rusije.

Sumnje zvanične Moskve povećao je poziv američkog Ministarstva odbrane za „kupovinu genetskih uzoraka stanovnika Rusije evropskog porekla“, pri čemu je dodato da „materijal iz Ukrajine“ neće biti uziman u obzir! Zatim i obelodanjivanje prvih rezultata iz projekta „Insekti-saveznici“ kojim je koordinirala Uprava za napredna istraživanja istog ministarstva. Tek tada, ruska strana je zatražila da se izvrši inspekcija centra u Tbilisiju od strane međunarodne komisije. Naravno, nije im udovoljeno — ono što se odigralo nije detaljna inspekcija, već predstava za javnost.

Da je neko pre pedeset godina upozorio kako se sprovodi program „Akustično mače“ verovatno bi ga ismejali, pripisali to senzacionalizmu, klasifikovali kao budalaštinu. Načini ratovanja se menjaju, vrste oružja, konvencionalnih i nekonvencionalnih koja se koriste — takođe. U razvoj biološkog oružja investirano je prilično, o tome već postoji pozamašna istorijska građa.

Ako su Amerikanci toliko daleko odmakli, iluzorno je očekivati kako će od svega naprasno odustati. Oružja se razvijaju da bi jednog dana bila upotrebljena. Verovatniji scenario je da će i drugi krenuti njihovim putem. Zvuči onespokojavajuće, gotovo kataklizmično, ali se drugačiji rasplet ne nazire.

Uprkos zabranama, bližimo se trenutku šire upotrebe biološkog oružja. Jedini način da se to spreči jeste da i drugi slede SAD, da se uspostavi „ravnoteža straha“. Kao što je bio slučaj sa razvojem vojnih nuklearnih programa. Naposletku, to ni samim Sjedinjenim Državama neće biti od koristi. Nakon izvesnog vremena pojaviće se neki Kim Džong Il sa svojim „skakavcima i krpeljima“. Ali, kako to iz današnje perspektive bilo kome objasniti.