Izvor: Logično, N. Babić

Setite se da smo nedavno pisali o specijalnoj misiji Henrya Kissingera, kada je stari strateg i diplomata „neslužbeno“ putovao u Moskvu kako bi s Putinom raspravljao o mogućnosti zbližavanja Rusije i Zapada na štetu Kine, na što je Lavrov reagovao diplomatskom bravurom i odao sadržaj pregovora na konferenciji za novinare, što inače nikada ne čini kada su ovakve teme u pitanju i istovremeno odgovorio Washingtonu da to ne dolazi u obzir, ali je poručio Pekingu da im Moskva nikada neće raditi „iza leđa“. Nakon ove epizode se čini da multipolarni svet u nastajanju ipak ima svoja pravila i da su ona korektnija od onih iz vremena Hladnog rata.

Tokom Hladnog rata su se ponekad formirali “bizarni parovi” s odnosima koje je bilo teško predvideti. U novijoj su istoriji primeri takvog dueta bili Josif Visarionovič Staljin i Mao Ce Tung.

Staljin je obraćao malo pažnje na kineskog vođu, koji je 1949. posebno zbog susreta s kolegom stigao u Moskvu.

„Sličan par su sada Vladimir Putin i Xi Jinping“, za britanski The Times piše Neil Ferguson, stručnjak Instituta Hoover na Stanfordu, koji je uveren da se odnosi Moskve i Pekinga temelje na krhkim interesima i da su oni prolazni „incident“, čak i ako izgleda drugačije.

„Vraćajući se na posetu iz 1949. godine, nakon toga je Mao ipak dobio potporu koja je Kini tada očajnički trebala, ali je zauzvrat morala učestvovati u Korejskom ratu u interesu Staljina”, piše Ferguson.

„Odnos je na kraju završio “razvodom” kada su se putevi Sovjetskog Saveza i Kine razišli. Do 1960. Mao i Nikita Hruščov otvoreno su kritikovali jedan drugog, a 1969. godine sovjetske i kineske snage sukobile su se u pograničnom ratu“, navodi se u članku britanskog lista.

„Prema autoru, sada se niko od svetskih lidera ne sastaje toliko često kao Xi Jinping i Vladimir Putin, a Xi je Putina čak jednom nazvao “najboljim prijateljem”. Ali u poređenju s ’50-im, uloge u ovom paru su se promenile. Sada je Kina div, a Rusija je njen mali zli partner. Pod Xi Jinpingom je Kina iznenađujuće ostala verna nauci Marxa i Lenjina, dok se Rusija pod Putinom vratila carstvu. U isto vreme, ovaj novi par zbunjuje Ameriku i njene saveznike još više nego u vreme Staljina i Maoa. Ako je sredinom prošlog veka Zapadu bilo teško ne prepoznati pretnju u sovjetskoj državi, današnja se moć Kine širi uglavnom na polju ekonomije i mnogo joj se teže odupreti“, priznaje Neil Ferguson.

Prema njegovom mišljenju, u “Hladnom ratu 2” naših dana postoji niz karakteristika po kojima se značajno razlikuje od Hladnog rata prošlog veka. Prvo, „Amerika je sada tako usko povezana s Kinom na raznim poljima da iskusni posmatrači tvrde da je njihovo trenutno razdvajanje ogromna greška“.

„Štoviše, teškoće ovde nisu povezane samo s trgovinom i ulaganjima. Postoji i kulturna pozadina. Prema statističkim podacima, gotovo 370 hiljada studenata iz Kine studira na američkim univerzitetima, dok je u okviru sporazuma o “kulturnoj razmeni” tokom 30 godina samo oko 50 hiljada sovjetskih građana posetilo SAD“, izveštava Ferguson.

Druga velika razlika je što američki “tradicionalni saveznici” više nisu tako spremni suprotstaviti se Pekingu kako bi branili interese Washingtona. Na primer, tokom skandala oko Huaweija je samo nekoliko zemalja poslušala pozive Sjedinjenih Država i odlučila, navodno iz solidarnosti, ne kupovati telekomunikacionu opremu koju proizvodi ova tvrtka.

„Ali ako je Australija pristala na bojkot, vlade Velike Britanije, Nemačke i drugih zemalja vešto manevrišu i odmiču se od konfrontacije. To je naposletku tako i zato što nijedan zapadni konkurent Huaweija ne može pružiti slične proizvode i usluge po ceni kakvu nudi Huawei“, kažu se u članku.

“Stoga je „Hladni rat 2“ više bitka za tehnologiju nego za bilo što drugo”, kaže autor.

Takođe priznaje da se malo toga promenilo potpisivanjem “prve faze” trgovinskog sporazuma između Amerike i Kine sredinom januara. Sada se Washington obraća za pomoć vladama drugih zemalja kako bi pokušao sprečiti da Huaweijeve napredne tehnologije uđu na tržište. SAD takođe prisiljavaju vodeće svetske proizvođače poluvodiča da ne prodaju nove čipove i druge elemente kineskim kompanijama.

Pored ovog „tehnološkog fronta“ u novom Hladnom ratu postoje i druga područja sukoba. Na primer, vodi se ozbiljna bitka za svetske protoke kapitala.

„Američka vlada želi smanjiti američka ulaganja u Kini. Međutim, kineska vlada energično potiče zapadne banke i upravitelje imovinom da posluju u Kini”, kaže Ferguson.

„Osim toga, na valutnom tržištu postoji intenzivna konkurencija. S jedne strane, Amerika želi održati postojeći međunarodni finansijski sistem u kojem je američki dolar dominantna valuta za trgovinu i rezerve, dok s druge strane kineski tehnološki divovi pružaju prikladne platforme za elektronsko plaćanje. Ove platforme nadmašuju sve što Amerika može ponuditi, dok se Narodna banka Kine u međuvremenu sprema lansirati digitalni juan”, zabrinut je analitičar The Timesa.

„No, premda novi Hladni rat ne jenjava, uloga Rusije u ovom trenutku ostaje prilično beznačajna”, uveren je Niel Ferguson.

Međutim, stav Niela Fergusona je redukcionistički i on sve promatra s pozicije ko prednjači u sukobu između vodećih igrača u IT sektoru. Pri tome zaboravlja osnovne potrebe ljudi i celih nacija, a to su hrana, pšenica u prvom redu, energenti i na kraju oružje, koliko god poslednje zvučalo odbojno radikalnim pacifistima. U sva tri područja se vode ratovi u kojima Kina ima beznačajnu ulogu, dok se Rusija na dva od tri fronta pozicionirala kao vodeća svetska supersila. Možda bi se moglo govoriti o sva tri, ali tržištem oružja još uvek dominiraju SAD, iako ne uvek zbog konkurentskih prednosti, već zbog uslova pod kojima NATO zemlje ne smeju kupovati rusko oružje. Ništa drugo. Tako nas Ferguson vodi kroz područje u kojem se Rusija nije etablirala kao svetska supersila, a to je IT sektor.

„Rusija sada nije ozbiljan igrač na području hardvera ili softvera, a i njena finansijska uloga je prilično beznačajna. Nikome nisu potrebne rublje, jer su američke sankcije vrlo učinkovito izolovale rusku ekonomiju. Pa što onda Putin može ponuditi, osim ogromnog skladišta pretežno zastarelog nuklearnog oružja i tradicionalnih vojnih snaga koje su se dovoljno, ali teško sjajno pokazale u Ukrajini i Siriji? Odgovor je neuporedivi talent za hibridni i informacioni rat”, tvrdi Niel Ferguson, što je izjava zbog koje bi mu Univerzitet Stanford, da je ozbiljan, trebao otkazati saradnju.

Da ponovimo. Rusija ne može ponuditi sisteme S-400, pa čak i S-300PMU2 koji su bolji od sustava Patriot? Tu je i čitav set drugih oružja, kao što su sistemi „Tor“, „Buk“, „Pancir“, „Bastion“ i druga, da ne govorimo o avionima dvostruko jeftinijim, a jednako dobrom kao što su američki avioni iste generacije. Tenkovi T-72 ili T-90 su idealni za sva bojišta i sve vojske u svetu i potražnja za njima je ogromna. I za kraj, tu su hipersonična oružja, ali ona nisu na prodaju, tako da reći da ruska vojna industrija raspolaže zastarelim nuklearnim arsenalom i „tradicionalnim vojnim snagama“, što bi značilo tromim i glomaznim sistemom kakav je postojao pre 50 godina može reći samo apsolutni ignorant ili „stručnjak“ koji je dobio domaću zadaću da ovakvu kolumnu napiše za nekada ugledni The Times, koji ovakvo što pre nekoliko decenija ne da ne bi objavio, već bi ismejao autora tražeći od njega da se istim vremeplovom kojim se vratio nekoliko decenija unazad u istoriji vrati u sadašnjost i ažurira informacije.

No, poslušajmo do kraja što piše Niel Ferguson, jer je potrebno za razumevanje šire slike o namerama Washingtona, ali i Londona.

„Konkretno, sada Peking koristi pomoć Moskve da organizuje veliku kampanju dezinformacija na društvenim mrežama protiv Tajvana, gde su tokom proteklih godina uspeli izgraditi dinamičnu tržišnu ekonomiju i živu liberalnu demokratiju, što je bilo moguće bez strahota i tiranije Mao Ce Tunga“, naglašava autor i ovde imamo jedno veliko protivrečje.

Ako je Rusija IT patuljak, a Kina tehnološki div koji pokorava celi svet, zašto Pekingu treba pomoć Moskve koja nema ni sredstva, jer je na kolenima zbog sankcija, ni tehnološke resurse za provođenje „velike kampanje dezinformacija protiv Tajvana“, iako je ovo prvi put da se spominje nešto slično, jer Tajvan nikoga ne interesuje, iz prostog razloga što se zbog straha od sukoba s Kinom niko ne usuđuje priznati nezavisnost odmetnute kineske teritorije. O toma kakvo je stanje s demokratijom i ekonomijom na Tajvanu nećete čuti ništa ni u specijalizovanim izdanjima kao što su Bloomberg, Financial Times i drugi, čak ni u izveštajima Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, osim u onim internim, jer ni oni ne žele govoriti o Tajvanu kao nezavisnoj državi.

No, za Fergusona se Tajvan „sve ovo vreme neprestano suočava s pretnjama Pekinga, koji odbija priznati njegovu de facto nezavisnost i nastoji ga podčiniti Komunističkoj partiji, koristeći politiku pretnji i dezinformacija“.

Prva vest o ovoj „novoj strategiji“ Pekinga, koji je uvek tvrdio da će Tajvan pre ili kasnije samovoljno, nezavisno u kojem obliku, postati deo Kine, a vreme potrebno da se to postigne uopšte nije tema vredna rasprave. Za deset, pedeset ili sto godina, sasvim svejedno, Peking veruje da će to biti tako i politika prema Tajvanu se vodi u tom smeru.

Ipak, Niel Ferguson na kraju otkriva svoje strahove, a najveća noćna mora je upravo zbližavanje Rusije i Kine, koje je više nego očito i potrebno je stvoriti raskol u odnosima dva de facto saveznika, koji se nadopunjuju u brojnom područjima. Rusija Kini jamči energente i vojnu tehnologiju, a Kina Rusiji podršku u razvoju i pružanju otpora zapadnim sankcijama, što čini sa svojim ogromnim tržištem od 1,5 milijardi ljudi, ali ne samo.

Prema autoru će se u novom Hladnom ratu formirati i novi “bizarni parovi”, stoga bi američki predsednik Donald Trump i njegovi naslednici “morali ponovo učiti lekcije diplomacije s kraja XX veka.

“Amerikanci trebaju imati na umu da, iako saveznici igraju važnu ulogu u sukobu, neprijateljski saveznici takođe mogu biti korisni“, objašnjava Ferguson i sugeriše kako je Kina glavni konkurent i neprijatelj Zapada, a Rusiju, obzirom da je „slaba i zaostala“, treba privući u zapadni tabor.

„Na primer, sledeće će se godine obeležiti 50. godišnjica tajnog putovanja Henrya Kissingera u Peking, čime je započeo novi odnos Amerike i Kine. Ovo je bio ključni deo Hladnog rata, kada je nastao raskol u odnosima između Kine i Sovjetskog Saveza, a Washington i Peking su se ujedinili protiv Moskve. Washington bi se trebao sećati ove istorijske lekcije“, naglašava Ferguson.

“Glavni cilj američke strategije tokom nove decenije bi trebao biti ponavljanje ovog manevara razdvajanjem Putina i Xi Jinpinga i gurnuti Rusiju u zapadnu konfiguraciju, jedina koja može spasiti Rusiju od apsorpcije koja će se dogoditi s razvojem Kine”, siguran je autor, igrajući na poznati mit o „kineskoj ekspanzionističkoj politici na ruskom Dalekom istoku, koja će na kraju završiti vladavinom Kine u Moskvi“.

“Donald i Vlad – niti jedna veza Trumpu nije nanela više problema od ove. No hoće li ikada doneti stratešku dobit?

Možda je to ključno pitanje novog Hladnog rata”, zaključuje Neil Ferguson, sugerišući da je ključ uspeha Washingtona u pragmatičnoj i vešto dizajniranoj politici koja će Rusiju uvući u zapadnu orbitu i posvađati Moskvu s Kinom kao što su se posvađali Sovjeti i Kinezi u „zlatno doba ping-pong diplomatije Henrya Kissingera“.

Lepi snovi Niela Fergusona, ali je li iko britanskom „stručnjaku“ rekao kako je završila možda poslednja životna misija Henrya Kissingera i nedavna poseta Moskvi? Verovatno nije, a ako jeste, onda se u uredništvu nekada uglednog britanskog The Timesa bore s ozbiljnim problemima.