Izvor: The Foreign Affairs, Standard

Kasim Sulejmani, komandant Kuds snaga Korpusa čuvara Islamske revolucije (poznatog i kao Iranska revolucionarna garda ili samo Revolucionarna garda, prim. prev.), bio je jedna od najuticajnijih i najpopularnijih ličnosti u Islamskoj Republici, i istaknuti neprijatelj Sjedinjenih Država. Vodio je iransku kampanju naoružavanja i obučavanja šiitskih paravojski u Iraku – inače odgovornih za smrt oko 600 američkih vojnika u periodu od 2003-2011. godine – a nakon toga postao je i glavni faktor iranskog političkog uticaja u Iraku, uglavnom zahvaljujući svojim uspesima u borbi protiv Islamske države (ISIS). Upravljao je iranskom politikom naoružavanja i podrške sirijskom predsedniku Bašaru al Asadu, zbog čega je na teritoriji Sirije raspoređeno oko 50.000 šiitskih boraca. On je bio i direktna veza Irana sa libanskim Hezbolahom, zadužen za opremanje ove grupe raketama koje mogu da ugroze Izrael. Upravljao je i strategijom Irana za naoružavanje Huta u Jemenu. Zbog ovih i drugih razloga, Sulejmani je bio kultni heroj Irana i celog regiona.

Ukratko, Amerika je preduzela visoko eskalatorni korak u momentu kada je likvidirala jednog od najvažnijih i najmoćnijih ljudi na Bliskom istoku. Administracija američkog predsednika Donalda Trampa tvrdi da je Sulejmani bio terorista, a da je njegova likvidacija defanzivna akcija kojom su sprečeni neposredni napadi. Može se razgovarati o tome da li su ove tvrdnje tačne, ali Sjedinjene Države nikada ne bi došle u situaciju da ostanu bez drugog izbora osim da ubiju iranskog generala, da nije bilo bezumne politike koju ova administracija vodi od početka svog mandata. Maja 2018, Tramp je napsutio Iranski nuklearni sporazum i usvojio politiku „maksimalnog pritiska“ ekonomskim sankcijama protiv Irana. Godinu dana se Iran ponašao uzdržano, u nastojanju da Sjedinjene Države diplomatski izoluje i da dobije ekonomske koncesije od drugih potpisnica nuklearnog sporazuma.

No, uzdržani pristup nije dao konkretne plodove. Od maja 2019, Teheran je odlučio da prekrši sporazum i eskalira tenzije širom regiona. Prvo su počeli iranski napadi minama protiv međunarodnog brodovlja u maju i junu. Onda je Iran oborio američki dron, umalo raspalivši otvoreni sukob sa SAD. U septembru, iranske rakete su pogodile naftno postrojenje Abkajk u Saudijskoj Arabiji – što je možda najvažniji deo naftne infrastrukture na svetu. Šiitske paravojne grupe su počele da lansiraju rakete na američke baze u Iraku, što je prošle nedelje dovelo do smrti jednog američkog plaćenika. Osvetnički američki napadi su na kraju doveli do ubistva Sulejmanija.

Sada je najvažnije pitanje kako će Iran odgovoriti. Ponašanje Islamske Republike tokom proteklih par meseci, pa i čitave njene duge istorije, navodi na zaključak da možda neće žuriti sa osvetom. Umesto toga, pažljivo i strpljivo će odabrati pristup koji smatraju efikasnim, a verovatno će pokušati da izbegnu otvoreni rat protiv Amerike. Bez obzira na sve, događaji iz poslednjih par dana pokazuju da je rizik od pogrešne procene neverovatno visok. Sulejmani očigledno nije verovao da će se Sjedinjene Države odlučiti za tako dramatičnu eskalaciju, inače ne bi sebe ostavio tako ranjivim – na „puškomet“ od američkih snaga u Iraku. Sa druge strane, Tramp je nedvosmisleno bio protiv ulaska u novi rat na Bliskom istoku – ali evo nas ipak na ivici rata.

Amerika bi, u najboljem slučaju, morala da očekuje da će se naći u sukobu sa šiitskim paravojskama u Iraku, kao i da će one ciljati američke snage, diplomate i civile. Irak je pozornica na kojoj se američki napad odigrao, pa je stoga i najracionalnije mesto za neposredni odgovor Irana. Štaviše, dotične paravojne grupe već šest meseci eskaliraju svoje aktivnosti. One su među najvatrenijim posrednicima (tj. „proksijima“, prim. prev.) Irana i visoko su motivisane, naročito kada se ima u vidu da je Abu Mahdi al-Muhandis (jedan od njihovih najviše rangiranih komandanata) takođe ubijen u napadu na Sulejmanija.

Pitanje da li je američko prisustvo u Iraku i dalje održivo ostaje otvoreno. Bezbednosna situacija, koja je sada nesumnjivo zakomplikovana, nije jedini problem. Likvidacija predstavlja tako ekstremno narušavanje suvereniteta Iraka – pošto je učinjena unilateralno, bez saglasnosti iračke vlade – da će iračko državno rukovodstvo biti pod ogromnim političkim pritiskom da izbaci američke snage. Mnogi Iračani ne vole ni Ameriku, ni Iran. Oni samo žele da ponovo budu „svoji na svome“ i plaše se da će se naći između dve vatre američko-iranskog sukoba. Trenutna situacija bi mogla da se pretvori u najgori mogući scenario za ovaj deo stanovništva.

No, haotično američko povlačenje pod protivničkom vatrom bi takođe moglo da iznedri realne opasnosti. Misija za suzbijanje ISIS-a ostaje tekući problem, a ukoliko Sjedinjne Države budu primorane da napuste Irak, ta misija bi mogla da pretrpi žestok udarac. ISIS je i dalje prisutan u iračkom podzemlju i mogao bi da iskoristi haos američkog povlačenja, ili američko-iranskog sukoba, kako bi ojačao pozicije u Iraku.

Posledice likvidacije neće neophodno biti ograničene na Irak. Libanski Hezbolah, koji uživa blizak odnos sa Iranom i lojalno izvršava njegove naloge, mogao bi da napadne američke mete u Libanu. Čak i ukoliko Iran odluči da izbegne veliku eskalaciju situacije u Libanu, operativci Hezbolaha se nalaze širom Bliskog istoka i mogli bi da napadnu Sjedinjene Države drugde u regionu. Osim toga, Hezbolah će se možda odlučiti za raketne napade na Izrael, iako je ova opcija manje verovatna. Hezbolah želi da izbegne otvoreni rat sa Izraelom jer bi on devastirao Liban, a Trampova administracija se javno hvali ubijanjem Sulejmanija, što osvetnički napad protiv Sjedinjenih Država čini izvesnijim.

Iran bi mogao da izvede raketne napade na američke baze u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kao i protiv naftnih postrojenja u Zalivu. Preciznost iranskih raketnih napada protiv naftnog postrojenja Abkajk u septembru je iznenadila Ameriku i ostatak sveta, iako se Iran namerno potrudio da ovaj napad bude ograničen i simboličan. U trenutnoj klimi, Iran bi mogao da postane mnogo agresivniji, računajući da je na polju raketnih napada tokom proteklih šest meseci beležio visok uspeh, pritom izbegavajući odmazdu.

Takođe treba očekivati da će Iran značajno ubrzati svoj nuklearni program. Od kako je Trampova administracija napustila Iranski nuklearni sporazum maja 2018. godine, Iran je bio prilično uzdržan u svom nuklearnom odgovoru. Nakon godinu dana poštovanja sporazuma, maja 2019. Iran je počeo da ga postepeno krši, čineći male korake svakih 60 dana. Sledeći period od 60 dana se završava naredne nedelje, a teško je računati na uzdržanost nakon Sulejmanijeve smrti. U najboljem slučaju, Iran će ponovo početi da obogaćuje uranijum do nivoa od 19,75 odsto, što je značajan korak ka posedovanju uranijuma koji se može pretvoriti u oružje. Nedavno je zapretio da će ići još dalje, i to potpunim povlačenjem iz Sporazuma o zabrani nuklearne proliferacije i isterivanjem inspektora. To bi bili ekstremno opasni koraci, a do ove nedelje većina analitičara je smatrala da ih Teheran po svemu sudeći neće preduzimati. Sada bi, međutim, oni ponovo mogli da budu u opticaju.

Verovatno najprovokativnija stvar koju bi Iran mogao da učini je da izvede teroristički napad na američkom tlu ili da pokuša da ubije visoko rangiranog američkog zvaničnika Sulejmanijevog ranga. Za Iran bi ovakvo nešto predstavljalo mnogo veći izazov od izvođenja napada na američke interese i osoblje na Bliskom istoku, ali bi Teheran ovakav potez mogao smatrati proporcionalnim odgovorom. Iran je poslednji put pokušao da izvede napad unutar SAD 2011. godine, i tada su američke snage bezbednosti i kontraobaveštajne službe osujetile plan za likvidaciju saudijskog ambasadora u Vašingtonu, koji je obuhvatao dizanje u vazduh jednog restorana. U tom slučaju, operacija je rano otkrivena i lako osujećena usled loše organizacije Iranaca. Ova epizoda je pokazala da je Iran mnogo manje sposoban van Bliskog istoka nego unutar njega, što je zaključak koji dodatno potkrepljuju osujećeni bombaški napadi Irana u Danskoj i Francuskoj 2019. godine (u originalu piše „ove godine”, ali verovatno je reč o previdu; prim. prev.). Tako da, iako bi Iran mogao da pokuša da izvede napad unutar Sjedinjenih Država, trebaće mu dosta sreće da bi u tome i uspeo.

Ukoliko je Trampova administracija mudra, učiniće sve što može da ojača američka postrojenja i zaštiti Amerikance dok bude apsorbovala neke od neizbežnih udaraca koji će uslediti. Takođe bi vredelo pokušati da se ostvari komunikacija sa Iranom preko američkih partnera koji imaju dobre odnose sa ovom zemljom, poput Omana, u nastojanju da se istovremeno situacija primiri, ali i da se u privatnoj komunikaciji postave jasne crvene linije kako se Iran ne bi preračunao. Konačno, Tramp bi trebalo da se zadovolji ovime što je učinio i proglasi pobedu hvališući se kako je nasamario Iran ubistvom Sulejmanija – umesto da preduzima dalje vojne akcije. No, ova vrsta uzdržanosti suprotstavljena je samoj Trampovoj prirodi. Čak i da pokaže nekarakterističnu samokontrolu u dolazećim nedeljama, želja za osvetom u Iranu, kao i politički momentum koji ta želja već generiše, možda će neizbežno uvući Sjedinjene Države i Iran u veliki sukob.

Autor: Ilan Goldenberg. Goldenberg je direktor Bezbednosnog programa za Bliski istok pri Centru za novi američki vek.
Ranije je služio kao rukovodilac tima za Iran u Kabinetu zamenika ministra odbrane